РУСКИ РУЛЕТ

(Боље да смо сањали, а знамо да нисмо)  

Оно што се мора десити, не може се спречити
В.Шекспир

 

 

ЛИЦА
ПРОЛОГ
( Радња ове драме се одвија уочи агресије НАТО алијансе на Савезну Републику Југославију, крајем марта хиљаду девесто деведесет и девете године, па надаље.)
НИКОЛА, има пет година. Он је баш... нећу рећи шта... Али то је научио од старијих.
ОТАЦ, измишљена историјска личност. Ипак, као да ми је познат, као да сам га негде видео...

 

ПРВИ ДЕО

БУТОВАЧКИ БРЕГ
РАДИСАВ, да није било њега, не би било ни ове драме. У октобру пуни шездесет и три године.
ДРАГОМИР, држи кафану, али није кафански човек. То је нешто сасвим друго! Има шездесет година.
МОМИР, тежак човек, али добар пријатељ... И одличан шахиста. Има четрдесет и пет  година.
ЉУБА, уклапа се у представу о српском добровољцу. Како се не би уклапао, кад је стварно српски добровољац?!
ЖАРКО, необичан и занимљив. Има двадесет три године.
САШКА, куварица. Што би рекао Радисав:“ Прсте да полижеш''! Двадесет три године.
ЗЕКА, где је Зека, ту је и меда! Има двадесет две године.
ПОТПОРУЧНИК, млад и способан. Верујем да је до сада догурао бар до капетана! Двадесет три године.
ДРАГОМИРОВА ЖЕНА, упознали су се на заједничкој матурској вечери. Како кад је он старији? Па понављао је разред... Има педесет и девет година.
СНАЈПЕРИСТА, њему би Чича требало да суди... Око тридесет година.
ШАБАН, један од многобројних Шабана на Косову и Метохији! Ипак, он има девет година.
ШПРЕСА, још нешто о Шабану: ШПРЕСА је његова сестра. Има осам година.

 

ДРУГИ ДЕО

БРАЋА ДУШАНОВИЋ
МЛАЂАН ДУШАНОВИЋ, има брата, оца, и бицикло. Све остало нема ... Тридесет девет година.
СЛАЂАН ДУШАНОВИЋ, толико тога нема-да му се због тога развила машта. Тридесет осам година.
ОТАЦ, не знамо о њему много, а није нам ни потребно. Око осамдесет година.
РЕЗЕРВИСТА, о њему не знамо ништа, сем да има вишак алкохола у крви. Нека ми не замери већина резервиста у току рата.

 

ТРЕЋИ ДЕО
КИДНАПОВАНИ
КАДРИЈА, мало је таквих као што је Кадрија. Педесет и кусур година. А кад он умре, више их неће бити...
МИЛУТИН, све у свему озбиљан човек... Педесет година.
НОВИЦА, он је ситуацију схватио још озбиљније... Педесет пет година. Волео би да доживи дубоку старост.
ФАТОН, од демонстранта- до заменика команданта? официр терористичко-побуњеничке организације У.Ћ.К.( Ослободилачка војска Косова)
ВОЈНИК У.Ћ.К.  Агресиван.

 

ЧЕТВРТИ ДЕО
ОДЛАЗАК

ДРАГОМИР, драги наш Драгомир.
МЛАЂАН, на бициклу са торбицом.
СЛАЂАН, на бициклу, а затим, без њега.

 

ПЕТИ ДЕО

КАФАНА
Млађан, Слађан, Жарко, Радисав, Милутин, Новица, гост коме видимо само леђа.

ЕПИЛОГ

НИКОЛА, стари добри Никола, само у летњој гардероби...
ОТАЦ, стари добри отац, такође у летњој гардероби...
ХУЛИГАН, судбина је тако хтела...
ХУЛИГАНИ, тек долазе ваши дани.

 

ПРОЛОГ
( Испред бисте цара Душана Силног, у граду Призрену, пролазе отац и син, предшколског узраста. Ноћ је.)
СИН: Тата, пишки ми се...
ОТАЦ: Где сад,  што не рече... Не ту на сред улице... ( Осврће се.Дечак тркне до бисте.)  'Ајде сад... Пожури само... ( У том тренутку пролази аутомобил који успорава. Аутомобил и ликови из аутомобила се не морају видети.)
СУВОЗАЧ: Јеси ту наш'о, мајку ти твоју! Иди у џамију па тамо сери и пишај, пичка ти материна!...
ОТАЦ: Не...не... станите... Ми смо...
СУВОЗАЧ: Стани, стани да му разбијем главу!... ( Возач нешто прогунђа, али настави да вози.)
ОТАЦ( престрого, и мало уплашено): Никола! Завршавај!... Јесам ти рек'о не иза споменика, магарцу један... Немој више никад ту да си стао, је л' јасно? ( Лупи га по задњици.)
ДЕЧАК(уз плач): Па шта сам ја крив...  Ааа...
ОТАЦ: Ниси мог'о у биоскопу!...

ПРВИ ДЕО

БУТОВАЧКИ БРЕГ

ПРВА СЦЕНА
( Наши јунаци се налазе  на Бутовачком брегу, самом врху Грмије, надомак Приштине. Они су испред земунице, направљене у војне сврхе, у мирнодопско време. Свуда около је шума и зеленило. Ту су импровизован сто и столице. Потпоручник је висок, и у сваком погледу врло пристојан момак. Драгомир је мало погурен човек, не због година, већ карактера. Има нешто црне косе са обе стране. Радисав је потпуно сед, средњег раста. Момир је средњег раста, великог стомака, строгог израза лица. Има крупан глас. Жарко је висок, и веома леп, мало одступа од идеалне тежине у правцу гојазности. Љуба носи браду, има дужу косу, и велики дрвени крст око врата. Зека је средњег раста, мршавији, сасвим кратко ошишан.)
ПОТПОРУЧНИК: Ето другари, што смо војевали овде, војевали смо. Стигло је наређење да променимо положај. Пакујте се, крећемо одмах...
ДРАГОМИР: А где нас водиш?
ПОТПОРУЧНИК: Ту доле, низ брдо, у земуницу. Близу је, али сигурније је него овде. Најављена је агресија на нашу земљу, бићемо бомбардовани. ( Радисав легне на траву, Момир улази у земуницу, легне на кревет и звижди неку познату мелодију. Једино се Драгомир и Зека брзо спакују, и чекају да се крене. Жарко је полу-спакован, легао на траву, великом травчицом чачка зубе. Љуба је окренут леђима, држи руке у џеповима, незаинтересован.) 'Ајмо, пакујте се, шта чекате. Радисаве, Жарко...
РАДИСАВ: Ја не идем, друже потпоручниче.
МОМИР( глас из земунице): Тако је, не идем ни ја!...
ПОТПОРУЧНИК: Како не идеш? Шалите се...
РАДИСАВ: Ја се не шалим...
ЖАРКО: Ни ја. На крају крајева, где сад да устајем. .. Само што сам лег'о...
ЉУБА: Тако је браћо, сви остајемо! Ја ћу да будем командир!
ПОТПОРУЧНИК: Како то мислите да остајете? Стигло је наређење... Ја наређујем...
РАДИСАВ: Неће мени целог живота неки официрчићи да наређују! Не кажем теби ништа , ти си добар момак...
ПОТПОРУЧНИК: У реду, али ја нисам овде приватно, ја сам официр. Све време смо добри другари, али... Ово је наређење, и мора да се изврши... ( Потпоручник још увек верује да ће га ипак послушати.) 'Ајте.. идемо...
ЗЕКА: И ја остајем... ( Потпоручник схвата да ће сви остати.)
ДРАГОМИР: Људи, немојте да се играмо. 'Ајдемо макар због потпоручника...
МОМИР(појављује се): Сви остајемо. Није никаква побуна. Остајемо овде где је ризичније... Овде нико други неће ни хтети да дође. Oвде смо добровољци...
ПОТПОРУЧНИК: Није на вама да одлучујете... Мајор је...
ДРАГОМИР: Људи, ово нам није обична војна вежба, па да се зајебавамо! Има да нас изведу пред војни суд... Почиње рат...
ПОТПОРУЧНИК: То вам не гине! 'Ајде стварно... И мене је страх да се појавим пред мајором без вас! Шта да му кажем: неће да сиђу са брда!
РАДИСАВ: Тако је, то му кажи. И поздрави га, и све ће да му буде јасно!
ПОТПОРУЧНИК: Само ми реците: зашто?
РАДИСАВ: Како зашто?... Немам ја, потпоручниче, у овим годинама, снаге и живаца , да се пентрам по брдима и планинама сваки дан. Остајем овде до краја рата!
ПОТПОРУЧНИК: Овде га можда и не дочекате!...
РАДИСАВ: Ја верујем у Бога, и судбину! Хоћу да видим шта ће да буде. Ионако сам стар, имам шездесет и  две године... Хоћу да видим да ли ће да гађају овде, или неће...
МОМИР: Мени је син у војсци, потпоручниче. И то на граници, а знате шта се тамо дешава. Ја хоћу да ризикујем за мог сина. Хоћу да преузмем сву опасност на себе. Ја верујем у то, јер верујем у Бога! Хоћу да се све мени деси!... Јер... ако се њему нешто деси, онда мени више ништа и не треба...
ЗЕКА: И ја хоћу да будем тамо где је опасно...
ПОТПОРУЧНИК: Предајници су на... двеста метара одавде!  Људи, ово је Бутовачки брег!... Ти Зеко, ионако по цео дан пљуцкаш и гризеш нокте...
ЗЕКА: Не плашим се ја Бутовачког брега ни Грмије... Ја сам увек пљуцкао...
ЉУБА: Ја сам стражу мог'о и у Крагујевцу да дајем! 'Оћу мало узбуђења...
ДРАГОМИР: Које сте ви будале...
ПОТПОРУЧНИК: Ти силазиш?
ДРАГОМИР: Не... и ја остајем... Ја нисам обичан човек,  ја држим кафану, али... (Покретима руку жели да каже да неће да се издваја од других.)
А данас сам требао да идем кући, и почиње рат...
ПОТПОРУЧНИК: У реду, писаћу молбу мајору да старији...
ЖАРКО(устаје): Потпоручниче, ти си краљ. Ти ниси војно лице, ти си војна фаца...
РАДИСАВ: За сада имамо све. Имамо муницију за случај да нас неко нападне... ту је и ракија за случај да нас нико не нападне... Од терориста- нећемо да погинемо!
ПОТПОРУЧНИК: Добро, ако сте тако одлучили; желим вам пуно среће, да одбранимо ову земљу, да останемо сви живи и здрави. Али да знате да сте ме мало разочарали.
РАДИСАВ: Немој тако!... Крај рата ћемо, ( крсти се) здравље боже,  да славимо сви заједно, са тобом и мајором Ценићем!
ЖАРКО: Код Драгомира!
ДРАГОМИР: Па... Хвала вам ...  хвала. Кад већ славите, зашто да не славите код мене...
ПОТПОРУЧНИК: Дођавола и рат, таман сам се навик'о на вас! ( Потпоручник одлази салутирајући.)
ЉУБА: Добар момак овај потпоручник!
РАДИСАВ: Добар стварно , ништа нам није бранио...
ДРАГОМИР: Он оде, а ми?...

ДРУГА СЦЕНА

( Ноћ је, наши јунаци су испред земунице, осим Жарка који спава.)
ДРАГОМИР: Паде мрак, а још ништа...
РАДИСАВ: Ма видећеш ти да неће ни да нападну. Хоће само да застраше народ, курве су то...
МОМИР: Укључи радио... ( Прво кратко иде музика, а затим ванредне вести вести о почетку агресије на С.Р.Југославију.)
ЉУБА(репетира пушку): Почело је!
РАДИСАВ: Па где су ако је почело? Лажу народ ови са радија!... ( Наши јунаци су у ишчекивању, предосећају да ће се нешто догодити. Након пар минута.) Е, погледај што сева из ведра неба...
МОМИР: Не сева... Радисаве.  Почело је. Крстареће ракете...
ЉУБА: Оно тамо је авион... Гледај, авион!( Чују се детонације са веће раздаљине, а види се и дејство против-ваздушне одбране.) Гледај, наши их гађају!... То браћо!  (Сви емотивно, осим Драгомира, коментаришу одговор ПВО.)
РАДИСАВ: Ено их стварно...
ЉУБА: За ово ћу да им се најебем мајке!
ДРАГОМИР (смирује друге, да би смирио себе): Полако људи... смирите се... То ће наша војска све да среди, видећете!
РАДИСАВ:  Оо, американци, мајку вам шиптарску јебем!... ( Радисав прети прстом и псује.)
ЗЕКА( труди се да говори лежерно): Претиш... Шта имаш од тога... Не виде они то... не кажем због тога...
РАДИСАВ: Шта је мали, усрао си се?!
ЗЕКА: Нисам се усрао... Само да знаш да су то најмодернији...
МОМИР: Тачно је да могу у око да те гађају.
ЗЕКА: Зато ја и кажем...  И стојимо у гомили, помислиће  да смо тенк, и гађаће нас!
ДРАГОМИР: А Жарко спава?...( Са дозом презира.) Спава... ( Жарко се појављује на улазу земунице.)
ЉУБА: Почео рат. Рокање.
ДРАГОМИР: А ти, спаваш... спаваш. ( Више за себе.) Ленштина. Је л' има нешто на овом свету да ти није тешко и да те не мрзи!
ЖАРКО: Ма има, али ме мрзи да причам о томе...  Почело... ( Драгомир се готово уплаши Жарковог одговора.)
ЉУБА: Који ти је ово рат , Жарко?
ЖАРКО: Први...
ЉУБА: Млад си. Додуше, и мени би био први, да нисам добровољни. Да. Ја добрововољце зовем: добровољни даваоци крви! 'Ајд метни једну кафу.( Драгомир се крсти, и лупа прстом у чело, у стилу: овај је ударен. Љуба то, наравно, не види.)
ЖАРКО: Право да ти кажем, мрзи ме, али 'ајде кад си тако нељубазан... ( Жарко му намигне.)
ЗЕКА: Нека, седи... ја ћу. Хоће још неко кафу?
ЖАРКО: Е, тешко нама, шта ће бити с нама- у Србији смо- до гуше! До овде! Заратисмо са целим светом...
ДРАГОМИР: Немогуће, нисмо ваљда са свима заратили. Имамо ваљда и ми неког савезника?
МОМИР: Немамо...
ДРАГОМИР: Немамо?! Нисам требао да остајем овде... Требао сам да сиђем са потпоручником...
ЗЕКА: Иди ко ти брани!
ДРАГОМИР: Без увреде, али кад ти остајеш, онда...
ЗЕКА: Шта ја? Шта ја?! Нећу да кувам кафу! ( Зека искључи плин и демонстративно оде и седне поред оближњег дрвета.)
ДРАГОМИР: Шта му је...
МОМИР: По-че-ло!...

ТРЕЋА СЦЕНА

( Сунчан је дан, сви наши јунаци су испред земунице. Повремено се чује брујање авиона. Љуба нишани и „обара'' авионе.)
ЖАРКО: Љубо, Љубо... Благо теби-и тешко теби!...
ЉУБА: Што бре? Ја сам Љуба, српски добровољац! Радисаве! Дођи!... (Пољубе се три пута. Један другоме гледају право у очи, наздраве Србији, и укрсте , пијући из  војничких чутура, у којима је , наравно, алкохол.)
ЗЕКА (гризе нокте, па пљуцне): Тако  треба. За своју земљу  не треба жалити ни свој живот.
ДРАГОМИР: Јесте... А реци ти мени, како ја да волим ову земљу? Шта ми је пружила да је волим? ( Очекујући да ће му неко поменути кафану чији је власник, он унапред реагује. Љуба улази у земуницу.)Кафану сам сам отворио!
ЉУБА( излази из земунице са плишаним медведом у руци): А што брате спаваш са лутком?...
ЗЕКА(нервозно му отме меду): То није лутка, него меда; ако те баш интересује.
ЉУБА: А... Меда... Па да. Који ће одрастао човек да спава са лутком...
ЗЕКА: Ја спавам са ким ми се спава! И научи прво да разликујеш лутку од меде, па дођи да разговарамо!
ЉУБА: Немој да се љутиш... Нисам знао да ти меда толико значи... ( Зека брзим ходом одлази у земуницу.)
ЖАРКО: Свако има своје разлоге за све...
ДРАГОМИР: Опасан си ти мали. Знам ја шта си тиме хтео да кажеш; да сам ја овде да се оперем за оно што моји душмани причају.... Али мени је савест чиста. И нико за мене не може да каже да нисам патриота, јер сам ја све паре, које сам зарадио на  тим странцима , о којима сви причају-потрошио! ( Жарко само одмахне руком, сматрајући да је бесмислено улазити у расправу са Драгомиром. Драгомир очекује да неко нешто каже, па испровоциран ћутањем, настави своју причу.) Да није почео рат-сваки дан би ја морао да чашћавам, те- верификаторе! ( Поновно ћутање свих присутних га додатно раздражи.)   Све то о мени измишљају ови из суседне кафане. Криво им је што моја кафана добро ради. Е. А мени, не да је криво што њихова кафана лоше ради, него ми је и драго... ( Зазвонио је интерни телефон, Драгомир је узрујан, јер други не реагују на његову причу.) Душмани! (Жарко је претходно узео мобилни од Момира, окреће број. Говоре готово истовремено, али ми разумемо обојицу. Жарко се одаљио пар корака, и разговара у ходу.)
ЖАРКО: 'Ало, љубави, па где си шта радиш?! Ништа не радиш? Извини што те прекидам... Шалим се... Супер ми је овде... То је војна тајна... Само да ти кажем да нећу моћи да ти се јављам, ово је једини мобилни и истрошиће се... И ја тебе... У ствари, не смем да ти кажем колико те волим, можда неко прислушкује... Нано, ммм... љубим те... ћао, ћао...
МОМИР: Ха! Ови одоздо... ја ћу да се јавим! Изволте господине потпоручниче, војник Момир на телефону... Извињавам се господине мајоре... Тако је , нећемо да сиђемо до краја рата... Молим вас да то не радите, молим вас... Не шаљите никога јер смо минирали све прилазе... А ко не би полудео господине мајоре... А то... Ха-ха... Наравно, сваки дан, то је под мојом контролом... Разумем... до виђења... (Спусти слушалицу.) Не могу да верујем! Знате шта ме питао? Да л' се бријемо... Пази ти шта је официр ЈНА. То је тамо научио...  Битно: похвалио нас је- рек'о је да смо барабе... ( остали полу-шаљиво негодују.)...али да имамо муда...    
( Жарко рашири ћебе и одаљи се десетак метара од осталих, и легне. Под главу стави транспортну врећуи почиње да чита ):
ДРАГОМИР: Волиш да читаш књиге, а? И ја сам читао једну.... ( Жарко и Момир се насмеју.)
ЗЕКА( излази из земунице боље расположен): Је л'  има неко... Аах... ( Хвата се за стомак и савија. Држи се за стомак , па мало погрбљен прилази осталима.)
МОМИР: Шта је , опет желудац?
ЗЕКА: Јао... Умирем... Умирем...
МОМИР: Боли, а? Је л' имаш још неки лек против болова?
ЗЕКА: Не брини... Није ми ово први пут... да умирем... Ух... Попићу чај... (Улази у земуницу и износи плин, кува чај.) Сви чувају задњи метак да их непријатељ не ухвати живе и мучи, једино ја чувам последњи Ранисан, да ме не ухвате болови...  (Сви се насмеју осим Драгомира.) Озбиљно вам кажем! ( Љуба и Радисав почињу да чисте цев Љубине пушке помоћу канапа. Момир и Зека седну на траву и почињу да играју шах.)
ЖАРКО( из лежећег положаја, више се обраћа Љуби, тише): Ја кад играм са Зеком, ја навијам за њега... ( Љуба се зацерека на ову шалу.)
ДРАГОМИР( прилази ближе): Играте шах, а? Ја не волим да играм шах. Каква ми је то игра, кад свака будала може да ме победи... ( Одједном почиње пљусак. Сви протестују због кише. Зека пажљиво уноси таблу шаха, ставља на кревет.)
ЖАРКО: Ја волим природу после кише... Е, гле ћурка!... ( Сви се примичу улазу земунице да виде ћурку.)
РАДИСАВ Да је унесем?
МОМИР: Немој, пусти да видимо шта ће да буде... Ћурке су јако глупе...
РАДИСАВ: Ова је стварно глупа. Види да ће да се удави на киши, и не склања се! Свашта.
МОМИР: Е, знаш какве су наше шансе у овом рату? Као што су овој ћурки, што стоји на пљуску. Треба само да се склони са кише, али неће. Свака друга животиња би се склонила, она неће. Кад је неко ћурка, ћурка је и по цену живота!
ДРАГОМИР: Гле стварно...Неће да се склони... Да јој кажемо?...
РАДИСАВ: Не могу да верујем. Види да ће да се удави...
МОМИР: Видимо и ми... (Ћутање.)              
РАДИСАВ: Шта мислиш, је л' наша или њихова?
ДРАГОМИР: Више личи на њихову...
РАДИСАВ: И мени... ( Неко време сви ћуте.)
ЗЕКА: Гледај ћурку... Мртва је, стварно се удавила! Па како је тако... ( Момир славодобитно  лупа руком по грудима, подсећајући на своје речи.) Требали смо да је склонимо са кише... Како сте такви, безосећајни...  Ја се увек потресем ко год да настрада... Не могу да гледам ни кад кољу кокошке...
ДРАГОМИР: И мени сад дошло жао. ( Значајно.) Мада, ко зна чија је то ћурка, и ко је послао овамо...
ЉУБА: 'Оћемо ми  да ручамо то, или нећемо? Сама нам се наместила.
ДРАГОМИР: Нема шанси да ја то ставим у уста! Можда је неко стварно послао овамо са задатком да нас потрује... ( Зека крене да склони ћурку са видика, Љуба га зауставља. Затим зафрљачи ћурку из све снаге преко дрвећа.)
МОМИР: Црно нам се пише...  Драгомире! Шта би ти урадио да ухватиш непријатеља живог?
( Драгомир се мало уплашио Момировог изненадног наступа и питања, и радије не би одговорио на питање, али одговара, и док одговара, мисли му мало иду у другом смеру, расејан је.)
ДРАГОМИР: Аа... Не знам... Нисам размишљао...
ЉУБА: Кад бих ја ухватио неког пилота, набио бих му авион у дупе! ( Драгомир се на то мало усиљено насмеши, и као да не зна шта би било боље да одговори, а да не улази у сукоб нисаким.)
МОМИР: Драгомире, хвала ти на одговору.
ДРАГОМИР: Ништа ја тебе не разумем... И нисам ти ништа ни одговорио!( Мало долази себи и заузима чвршћи став према другима.) Шта ти ту мене испитујеш... Нећу да одговарам на твоја безобразна питања!...
МОМИР( увек када говори о Драгомиру, говори као да овај и није ту, као да му је потпуно небитна његова реакција ): Одговорио си ми. Частан човек на таква питања има брз одговор, и не треба му време за размишљање... Углавном, ко убије непријатеља-тај ће сутра да убије и пријатеља... ( Драгомир га погледа са чуђењем.)         
РАДИСАВ: Ја нисам неки професор к'о ти, ти си много паметан, али: што да убије пријатеља, оно му је непријатељ?! То објасни ти мени!
МОМИР: Па и пријатеља неко убије из неког разлога! Значи: убица само тражи повод, и налази га на другој страни... Зло само тражи повод: некад је то једно- некад нешто друго!
РАДИСАВ: Ја не бих мог' о да убијем пријатеља, макар он убио мене...  Кад нисам убио мога кума Радована, кад ми је огреб'о кола, никад више нећу никога!...
МОМИР: Је л' могу још нешто док пада киша? Како вам изгледају све ове лудости око нас?...
ЉУБА: Мени је све што се дешава у рату, нормално за рат. Додуше, неке ствари...
Мада, брате, они су тражили ово бомбардовање!
ЖАРКО: Они су га тражили, а  ми смо га добили...
ДРАГОМИР ( чим изговори схвати да се залетео, и да би због стратегије према Момиру, требао да ћути. Покајао се након изговорених речи, и ућутао, свима је то јасно) : У рату људи мало... пошандрцају... Мене ништа не чуди што...
МОМИР: Зеко? ( Схвата да Зека не жели да коментарише.) Тако размишљате... У праву сте донекле. Али, што је човек луђи и неразумнији, то му лудости који други чине, нормалније и изгледају... сваком човеку је природно кад види насиље у границама у којим га сам чини; кад неко  пређе ту границу, он се можда ужасава, сматра то злочином, грехом...
ЉУБА: Киша је стала... ( Сви излазе из земунице.) Како је живот леп... Гледај!...
( У том тренутку авион прелети, чују се јаке детонације, бомбе су пале на само двеста-триста метара од земунице. Сви су утрчали у земуницу, осим Зеке, који је потрчао ка дрвету и ту залего. Чује се јако брујање авиона, сви чекају да опасност прође.)Мали, овамо! ( Зека претрчи у земуницу.) Улази...
ЗЕКА: Нас гађају... Морамо у заклон...
ЉУБА: Већ смо у заклону... Полако...
МОМИР: Ово је било зајебано... ( Драгомир и Радисав се крсте, Љуба пољуби крст који носи око врата.)
ЗЕКА: Знају где смо... Ја сам говорио да будемо пажљивији... Овај се дере, овај пали ватру све се дими... Овај прети... Не води се рат тако!
ЉУБА: Ти си бре мали, много плашљив...
МОМИР: Добро, добро... Сви смо се уплашили.
ЗЕКА: Јесте, ја сам плашљив...
ЉУБА: Сиђи доле брате, биће ти лакше. Овде ионако не мораш да будеш.
ЗЕКА: Јесте... да сиђем... па да ми се смеју. Ја не бих био овде где је најопасније, него доле. Не бих се добровољно пријавио да будем... ( Мало поћути.) Ма шта ја имам да се некоме правдам овде...
ДРАГОМИР: Радисаве, ти си крив за ово...
РАДИСАВ: Стварно, шта бих ја овде радио да сам остао сам? А остао бих...
ДРАГОМИР: Није нам касно да сиђемо и сада... Ја сам се уплашио, признајем. Срце ми је сишло у пете.
ЖАРКО: Онда потхитно код ортопеда, да види шта ти је са срцем. ( Сви се насмеју, осим Драгомира и Зеке. Зазвони интерни телефон, Момир се јавља.)
МОМИР: Изволте господине... ( чека да чује са ким разговара) мајоре! Ви сте господине мајоре... Ми у затвор? Немојте... А шта да сам малопре изгубио главу, за кога би била та жртва?... Треба сви да добијемо по орден за храброст што чувамо репетитор... ( Тише.) А Зеки два ордена, јер се он највише плаши, а опет је ту... Чија жена је дошла? Драгомирова... Разумем, изаћи ће он да је сачека, да не налети на мине... Разумем господине мајоре, ' ајд здраво!
ДРАГОМИР ( мало узнемирен): Шта сад она хоће... Она није нормална, оставља
кафану конобарима... Као да није довољно што нам је забрањено да радимо после осам сати... ( Хвата се за главу.) Јао...
ЉУБА: Ти мало, цвикаш од жене, а?(Поспрдно.) Јеси је ударио некад?
ДРАГОМИР: Где да је ударим , она би ме убила... ( Љуба и Момир се насмеју.) Кад ја не бих попуштао- то би била кланица, она има тешку нарав... ( Прилази интерном телефону.) Што су јој дозволили да долази овамо... Ко ће да јој забрани, мајор Ценић можда?... Не би успео  ни да је генерал! Овај телефон је нешто најбоље на свету: могу да разговарам са женом, а не морам да је гледам, јер она кад... (Сви се насмеју. Он се изненади што се ови насмеју, јер је речено мислио најозбиљније, ипак му је било драго, па прихвати улогу као да се шалио.) Тако је, части ми моје... Најбоље преко телефона! ( Кратка пауза.) Нико се не јавља...
МОМИР: Ено ти је жена... ( Драгомир силази двадесетак метара ниже низ брдо, и разговара са женом, остали не чују разговетно њихов разговор. Жена је нижа растом, прилично дебела, па је због тога прилично задихана. Све време је намрштена, највише због сунца које јој бије у очи.)
ДРАГОМИР: Шта је, што си дошла?!
ЖЕНА: Дошла сам да те водим кући, срам те било! Шта се јуначиш ту, сви пресвиснусмо од бриге за тобом, барабо једна...
ДРАГОМИР: Ту сам где треба да будем. Не брините се ви за мене. Толике сам порезнике у животу преживео, преживећу и ово...
ЖЕНА: Док си био доле мог'о си и да свраћаш, сад сав терет пада на моја леђа... И бринемо... (Плачно.) Шта би'  ја да се теби нешто деси... ( Она га загрли, пољубе се три пута. Одједном мењају тон.)
ДРАГОМИР: Како ради кафана?
ЖЕНА: Да куцнем у дрво, никад боље нисмо радили...         
ДРАГОМИР(изненађено): Је ли?
ЖЕНА: Долази војска, полиција... Не можемо да постигнемо...
ДРАГОМИР: Одлично. Сад бежи одавде, овде је опасно...
ЖЕНА: Или ти дођи са мном, или не мрдам одавде. Чекам те, спакуј се. (Она седне на траву, и запали цигарету.)
ДРАГОМИР: Како бре не мрдаш?
ЖЕНА: Не мрдам. Не идем без мужа одавде.
ДРАГОМИР: Таман сам се обрадовао што кафана добро ради: она неће да оде. Кад сам најсрећнији , ти мораш све да упрскаш... ( Драгомир се страховито изнервирао, све што ће рећи, рећи ће са много гестикулације, он заправо, виче.) А у пичку материну!... Чекај ту! Сад ћеш ти да видиш, сад ћу да ти зовем Љубу... Љубо! Љубо! Кажи мојој жени да иде кући!Нареди јој... Марш кући!
ЖЕНА: Шта се ти дереш на мене, мрцино једна!
ДРАГОМИР( креће према земуници) : Дерем се него шта... Није ово ништа шта ће Љуба да ти ради!
ЖЕНА( крене за њим): Неће мени нико да наређује... ( Љуба припуца рафално, на метар од ње са обе стране.)
ЉУБА: Госпођо, молим вас идите кући! ( Театрално молећиво.) Кад вас моолим! Ха-ха-ха... ( Сви се слатко смеју, осим Зеке који се само смешка, и Драгомира који није очекивао пуцњаву.)
ЖЕНА: Еј бре, ти ниси крштен, брадоњо! ( Узима камење и гађа Љубу.)
ЉУБА: Еј! Госпођо, хоћете да ме убијете тим каменом! ( Љуба поново припуца као мало пре, затим распали по крошњама изнад ње.) Кући!
ЖЕНА: Доћи ћеш ти мени кући Драгомире... срешћемо се поново... ( Она уз псовке и претње одлази.)
ЉУБА: Ја сам Љуба, српски добровољац!
ДРАГОМИР: Доста Љубо, доста... ( Окрене се још једном према жени.) И да више никад ниси дошла!... ( Сви су се орасположили, и макар на тренутак заборавили на све несугласице и проблеме, чак и то где се налазе, и због чега.)
ЉУБА: Да не беше твоје жене, прош'о би рат, а ја метак не би' испалио!
ЗЕКА( попут прекаљеног борца): Нису жене за рат!...
РАДИСАВ: Ја са мојом живим...  сложно. Не само да се не свађамо, него уопште и не разговарамо... ( Сви се смеју гласно, осим Драгомира,  који се смеши.)
ДРАГОМИР( више за себе) : Кафана ми добро ради... ( Снајперски хитац погоди мало изнад Момирове главе, који се , случајно сагне, то схвати једино Љуба.)
ЉУБА: Слушај 'вамо! Полако улазите у земуницу... одмах...
РАДИСАВ: Што , шта?...
ЉУБА( кроз зубе): У заклон бре, снајпер... Само не трчите... ( Сви су разумели о чему се ради, и мање- више нормално почели да улазе у земуницу. Љуба остаје још тридесетак секунди, затим улази.)
ЗЕКА: Мислим да је мене гађао. Ја сам из зграде изаш' о са пушком, сви су ме видели. Знају да сам војник.
ЉУБА: Ускоро пада мрак. Ја ћу да водим са леве стране, ти Момире са десне. Ти ћеш са Радисавом и Драгомиром, ја ћу са Жаретом...
ЗЕКА: А ја? Хоћу и ја...
ЉУБА: Овај мали нек седи овде, да нешто не забрља. Морамо да ухватимо снајперисту, или ће све да нас поскида једног по једног...
ЗЕКА: А ја... Како ја сам да се браним ако они наиђу? Какви сте ви то људи!...  
ЉУБА: Набиј се ту у ћошак и ћути!
ЗЕКА( дубоко повређен због Љубиног односа према њему) : Па шта... Могу и ја као Љуба да станем пред снајпер, па да после командујем! ( Зека крене да изађе, нико га не задржава, он изађе испред земунице, и најпре седне на столицу.) Ево... На нишану сам и ко ми шта може... Неће мене нико да понижава, ја сам војник к'о и сви други...
РАДИСАВ: Овај мали је полудео... Устрелиће га неко... Зеко улази!
ЗЕКА: Не! Никад нећу да уђем... Никад! ( Устане са столице и шета. Љуба излази, и прилази му.)
ЉУБА: Улази унутра, да те не бих згазио к'о говно!
ЗЕКА: Шта хоћеш? Ући ћу ако ми обећаш да ћеш да ме водиш у акцију...
ЉУБА: Обећавам. ( Зека крене.) Стани. Сад мора још мало... Да они не схвате... Ја и ти сада разговарамо... Нећемо дуго ... десетак минута. ( Зеку пролази афекат, враћа се себи,  хвата га  нервоза и јак страх. Они стоје још минут.) Шалим се, нећемо десет минута, сад идемо... ( Улазе у земуницу.) Марш у ћошак! ( Зека се окрену према Љуби, више одглуми повређени понос, затим одлази у ћошак.)
ЗЕКА: Обећао си! Хоћу ја да водим акцију...
РАДИСАВ: Рек' о ти је у ћошак... Можеш из ћошка да водиш акцију...
ЗЕКА: Добро... ( Неколико минута сви ћуте. На кревету у углу седе Жарко, до њега Драгомир, до Драгомира Зека.) Могао сам да настрадам... Више нећу то да радим... Љуба ми је спасио живот. Зато ја нисам хтео да се буним оно кад ми је рек'о... Мада, шта он мени има да говори?...
ДРАГОМИР( после дужег ћутања, скоро шапатом, више окренут Зеки): Опасан овај Љуба...
ЗЕКА: Хмм...
ДРАГОМИР: И Момир ми говори да ће да ме убије, и Радисав... али ја се плашим  њега, јер он ми је рек' о само једном... ови ми говоре сваки дан...  Ја не знам како ти смеш да му одговараш...
ЗЕКА: Што не бих смео... ( Нервозно.) И не знам што то говориш мени.
ДРАГОМИР( сада окренут Жарку): Он сме да стане испред земунице... Па кад је зафрљачио ону ћурку...  Шта ти мислиш, шта ако ме убије?
ЖАРКО: Мислим да ће да те зафрљачи као ону ћурку... Шалим се, не бој се ти Љубе. Он је прек, али је правичан... ( Драгомир сумњичаво врти главом, Жарко га потапше по руци у знак охрабрења и подршке.)
ДРАГОМИР: Кад би ти њему мог'о да кажеш,  да ја ... Да га волим , на пример...
ЖАРКО: Ма зна он то. Причао ми је како је приметио да га ти волиш... Баш онако, као отац сина... ( Драгомир отворених уста гледа у Жарка, нема снаге да било шта каже, нити може да нађе речи којима би му се захвалио.) 
ЉУБА: Крећемо по договору... ( Излазе по договору. Зека крене ка излазу последњи, врати се у ћошак и седне. Затим устане, узме свог меду, и поново седне погнуте главе чачка меду. Након неког времена зачују се гласови наших јунака, који гласно коментаришу доживљај. Они су сада стигли, Зека их чека пред земуницом. Љуба гура заробљеника и шутира га у задњицу.)
ЗЕКА: То је...      |   _
ЉУБА: Седи! ( Он седне.) Нешто ниси причљив... Разумем, ти се бавиш нечим другим, ту не мораш да завршиш факултет да би био успешан... Ти си занатлија... Момире, чувао сам за крај да ти кажем, да је тебе промашио кад сам ја открио пуцањ. Имао си срећу што си се кретао. А и за тебе је, пријатељу, боље што га ни си добро нанишанио!
МОМИР: Ја на то гледам као на божју вољу. Нема он ништа против мене лично, то је пуки случај... Можда зато што сам најкрупнији? Не могу да га кривим. Кривим га, али не њега као њега. Уосталом, не заборавите, треба да останемо људи...
ЉУБА: Много тражиш! Баш зато што смо људи. Имам ли ја права да будем бесан, да некоме ударим шамар... ( Удари снајперисти шамар.) Да будем љут, и да неко одговара за то што сам љут...
МОМИР: Имаш брате, сви смо љути... Али мислим да је најбоље да га предамо мајору Ценићу, па нек му он суди. Не верујем да да ће добро да прође...  Је л' разумеш ти српски? ( Он одречно врти главом.)
РАДИСАВ: Како бре не знаш српски, где си ти живео?!
ДРАГОМИР: Ја знам помало шиптарски... За основно могу да се снађем.
МОМИР: 'Ајде питај га...
СНАЈПЕРИСТА: Не знам шиптарски, не мораш да се трудиш. ( Сви су изненађени, узвикну по нешто.)
ЉУБА: Ко си ти мајку ти... Устај! ( Претресају га, не налазе ништа, осим свежња девиза.) Како си ово зарадио? Оволике марке... Нема никакву легитимацију, мислим да знам...
РАДИСАВ: Има легитимацију. Тетоважа! ( Подигне му рукав.) Овде пише: „Јелена''...
ЉУБА: Мајку ти јебем, ти си Србин! ( Љуба га прво шчепа за гушу, одгурне га и упери пушку према њему.)
МОМИР: Стани Љубо! Није то наш пос' о....
ЉУБА: Њиховог борца можемо да шаљемо код Ценића, али издајника треба по кратком поступку. Издајницима судим ја!
ЖАРКО: Ја предлажем да га вежемо, па да хладне главе одлучимо...
ДРАГОМИР: Тако је најбоље.
ЗЕКА( само из разлога да прибави осећај да и он учествује у свему, и пита се за нешто): И ја мислим.
ЉУБА: Мамицу ти јебем, још ћеш жив да се извучеш...
ЖАРКО: Одакле си?
СНАЈПЕРИСТА: Из Крагујевца.
ЉУБА: Одакле? Па ти баш немаш среће! Ја сам из Крагујевца. Из мог Крагујевца!  Нећу да знам ништа о њему. Нећу да ми срце смекша... Мада би за ово пресудио и рођеном брату!
МОМИР: Ово радиш због пара... Чујеш шта те питам!
СНАЈПЕРИСТА: Да.
РАДИСАВ: Да нема још неки снајпер у близини? Ако испадне да лажеш, одраћу те живог, па ћу тако одраног да те солим... 'Оћу, части ми!...
СНАЈПЕРИСТА: Нема. Ја сам једини. ( Љуба га лупи по глави.) Зашто ме малтретирате...
ЉУБА: Ти би да те одма' убијемо, к'о што си ти убијао наше...  Ја бих: кунем ти се!- али они ми не дају!
ЖАРКО: Пријатељу, морам да те разочарам... Нећемо моћи баш одма'. Треба мало да размишљаш шта ће да ти се деси, да се тресеш од страха... Јер, ко зна какви смо ми људи... знаш. Ниси само ти лош човек... Има нас свакаквих!
РАДИСАВ: Тако је. Ко зна шта све може да нам падне на памет! Ја кад помислим шта бих ти све радио, право да ти кажем, сав се најежим... Али... немам ја такву душу!... Иди у пичку материну...
ЉУБА: Водите га, не могу да га гледам! Сутра ћемо да ти јебемо ту Јелену, што си је нацртао!... ( Драгомир и Жарко га одводе у земуницу, и тамо га везују за кревет.)
ДРАГОМИР: Смучио ми се овај рат, једва чекам да се заврши...  ( Ускоро сви одлазе на спавање. Сви спавају, или бар тако изгледа... Свећа се угасила, па је потпуни мрак. Неко прилази кревету на ком везан лежи заробљеник, ослобађа га и изводи га из земунице. Ускоро се зачује рафал. Сви скачу из кревета и узимају лично наоружање, осим Жарка који се само окренуо на другу страну кревета. Момир пали батеријску лампу, виде да нема заробљеника и Љубе.)
МОМИР: Љубо! Где си Љубо?!
ЉУБА: Ту сам, не пуцај,  ја сам!
МОМИР: Шта је било, где је?...
ЉУБА: Стрељао сам га.
МОМИР: Стрељао... ( Сви улазе у земуницу, пале свећу и ћуте два- три минута.)
ЉУБА: Таман сам се мало смирио, питам га: кажи ми само колико си наших убио, нећу ти ништа, предаћемо те мајору... Знаш шта ми је рек'о? Ништа. Ништа није одговорио...
МОМИР: Ниси много погрешио.
РАДИСАВ( пребацује ћебе преко главе): Ма јок! Лаку ноћ. 'Ајде да спавамо...

ЧЕТВРТА СЦЕНА

( Наши јунаци се углавном излежавају, и прибегавају свим начинима за бржи проток времена. Љуба и Радисав су се спремили као да негде иду.)   

РАДИСАВ( вади две фотографије из џепа војничке блузе): Љубо, крећемо. Само да им покажем слике... Гледајте шта сам наш'о у шуми. Гле: баљоши! Погле како су ружни: типичне оне фаце њихове, баљошке!...
МОМИР( узима слике): Дај да видим...
РАДИСАВ( весело): А види ову краву до њега... Пази како је дебела... То му је сигурно жена. Ни моја није нека лепотица, али....
МОМИР: Ц!... Нису то никакви баљоши, Радисаве.
РАДИСАВ: Па добро, жугани... Зови их како хоћеш... Ја их зовем...
МОМИР: Нису то никакви баљоши, магаре једно маторо. То су моји тетка и теча са децом. Ови што чуче су њихови кумови... Испала ми је слика, хвала ти што си ми је вратио.
РАДИСАВ: Немогуће... Зајебаваш ме?!... Јеси сигуран: дај да погледам још једном... (Он гледа слику, затим је гледају и други.) У праву си, немају фаце... Откуд сам ја то знао! Твоји стриц и стрина? Извини, нисам хтео да вређам... ( Они полазе.)
ЉУБА( причају одаљавајући се): Видиш ти које смо ми будале... Погледај Драгомира, то је здрав човек, а не ми. Само јабуке једе. Он чак ни кафу не пије!
РАДИСАВ: Нек живи сто година кад је глуп... Какав је то живот без...  ( Они се полако губе из вида.)
МОМИР: Сродили смо се овде. Нико се више никога не плаши...
ДРАГОМИР: Сродили смо се... Ево, ја, на почетку  не бих тражио јабуке, јер ја не волим да тражим... Мислим да није поштено тражити од других било шта, јер...
МОМИР: Е, зато не волиш ни да дајеш! Они којима је тешко да траже и најмању ситницу, су они који мисле да је свима тешко да нешто дају, као што је њима самима тешко да дају...  И- зато избегавају да траже! Поштенима је лакше да затраже... не воле ни они да траже... Није им тешко да дају, а и не пада им на памет да их неко купује тиме што им нешто ситно даје.  Ја сам то дубоко испитао. Наравно, сада говорим о ситницама...
ДРАГОМИР: Ја своје паре никад нисам арчио на кафане, на курве, и на коцку. Ја сам скроман човек, и...
МОМИР: Скроман си ти- кад треба да даш! Дупе ти је оволико зинуло кад треба нешто да се узме за џабе!...  Први пут сам то схватио, кад сам у војсци једног Горана Голубовића частио кафом. Најобичнијом турском кафом! Он није могао да верује да га неко, тек тако, без да је добио сина, или наградно одсуство-части кафом! После тога ме је буквално прогањао да ми узврати ту кафу. Мислио је да сам га задужио...  За њега је кафа вредност! ( Драгомир на ово одговара гримасом и покретима руке којима јасно говори да је све што је Момир рекао празна прича.
Неко  време сви седе и ћуте, пушачи страсно пуше, онда се у близини појаве две особе.)
ЖАРКО: Неко иде...
ДРАГОМИР: Дај пушке...
ЖАРКО: Ово су нека деца... ( Дечак и девојчица направе још корак- два према земуници, па застану. Момир им крене у сусрет. Дечак је мало височији од девојчице, јако се личе.)
МОМИР: 'Ајдете овамо... 'Ајдете, не бојте се... ( Они делују уплашено, прилазе земуници. Сви им прилазе.) Где сте пошли вас двоје? ( Они ћуте, дечак покушава нешто да каже.) Не разумете српски?
ДЕЧАК: Да...  мало...
МОМИР: Где су вам родитељи, где сте пошли?... Одакле сте?
ДЕЧАК: Ми... Бегамо...
МОМИР: Бежите. Од кога бежите? Од...
ДЕЧАК: Ми бегамо... Од ... некога...
ЖАРКО: Од нас, кажи слободно... Је л' вас неко дирао?
ДЕЧАК: Ми плашимо... Плашимо... се...
ДРАГОМИР: Ја би их пустио да иду где хоће... Ми смо борци, нисмо обданиште... МОМИР: А где ће... Видиш да лутају.
ЗЕКА: Треба да их примимо и покажемо да смо људи...
ЖАРКО: Не смемо да их пустимо, сувише је опасно...
ДРАГОМИР: Нека остану...  али ако рат потраје... Треба неко да их храни...
ЖАРКО: Толико су уплашени да десет дана неће моћи да једу...
ДЕЧАК: Хоћу... Да једемо хлеб...
МОМИР: Ха-ха! Уплашени су, али ко зна кад су задњи пут јели. А види се да нису ни спавали. 'Ајде прво да клопате... Зеко, дај  принеси нешто... Седите, одмарајте... ( Деца седну и једу, остали ћаскају необавезно.) Је л' вам добро овде?!... ( Дечак потврдно клима главом.)
МОМИР: Браво! Нама можда и није, али... Рат је!... Појачај тај радио!

ПЕТА СЦЕНА  
( Сутон је, враћају се Љуба и Радисав. Он носи велики касетофон.)
ЉУБА: Здраво браћо!... Добро вече. Гле деца... Одакле ова деца овде?
МОМИР: Заробили смо их! Нисмо ни ми седели скрштених руку...
РАДИСАВ: Свака част!... А ово је ратни плен... Погледај га! ( Показује са поносом, као да је касетофон дело његових руку.)  
ЉУБА: Одлично...  Сад ће, с овом децом брже време да нам иде... Него слушајте, пошто нам све фали, ја ћу да се искрадем до града колима. Да све накупујем!  ( Сви ваде новац и дају по процени.)
ДРАГОМИР: Ја немам ситно, имам само десет динара... ( Момир се грохотом насмеје, Жарко се насмеши. Драгомир неповерљиво погледа у Момира.Убрзо зазвони интерни телефон.)
ЉУБА( јавља се): Изволте господине, на вези је Љуба, српски добровољац... Је л' могуће?... Па добро сте се и сетили, од суве хране су ми говна толико тврда да их руком из гузице вадим... Ово вам најозбиљније кажем! Одлично. Хвала!... Људи, стиже нам куварица,  потпоручник шаље, мајор Ценић наредио!...
ЖАРКО: Јесам вам рек'о да неће да нас пријави команди!... (  Убрзо се појављује  куварица, Сашка.)
ЉУБА: Ооо, па ово је добра риба... Пази ти то... Ух, ух... Ја ћу да је сачекам да не наиђе на мине! ( Љуба сјури низ брдо. Он одмах започиње разговор, али се чују тек када се приближе. Сашка је атрактивна девојка, средњег раста, црне косе, и веома омамљујуће боје гласа.) Јесте, нема мина...  Ово је Сашка, а ово су моји саборци: Драгомир... ( Он помало намрштен климне главом. ) Радисав... Момир... Зека.. 'Ајде Зеко, не бој се, упознај се са дамом...
ЗЕКА: Здраво, ја сам Зека. Зека. ( Погледа у Љубу, незадовољан третманом.)
САШКА: Где си Жаре? ( Жарко свестан да његово држање говори све, ништа не изговори. Пољубе се два пута у образ.)
ЉУБА: Па ви... Аа... швалери... швалери...
САШКА: Стари... А ова деца?...
ЉУБА: Да, то су деца... 'Ајде Шабан, кажи нешто... ( Он гледа Сашку право у очи и ћути.)  
САШКА: Таман они могу да ми се нађу при руци... Могу ову девојчицу и да научим нечему, ( кроз благи осмех) требаће јој у животу...
ЉУБА: Ја, млада дамо, морам до града, ускоро се враћам.... Уствари, могли бисмо заједно; да изађемо заједно. Лепо је вече... Петак вече!...
САШКА: Хвала вам, љубазни сте... Можда други пут.
ЉУБА: У реду, хвала вам што сте ми оставили мало наде... До виђења... ( Љуба направи благи наклон и оде.)
САШКА:  А... где је кухиња?...
ЖАРКО: Одвешћу те ја. Имај поверење у мене... ( Они крену, разговарају у ходу.)
ЗЕКА: Ово ми се не свиђа. Сада ће све да се дими, и ако до сада нису схватили да смо овде, схватиће сада. Чим угледају дим, знаће да кувамо ручак... да се скривамо овде !...
ЖАРКО( остали их више не могу чути): Откуд ти овде, Сашка?...
САШКА: Ја сам добровољац...
ЖАРКО: Добровољац... А шта има ново код тебе, шта се ради код тебе у животу?
САШКА: Ништа... Пушим, пијем, водим љубав... Уживам у животу!
ЖАРКО: Нисам знао да пијеш!
САШКА( благи шамар уз  благи осмех): Како напредује правна наука?
ЖАРКО: Одлично, међу првима сам обновио годину...
САШКА: Јеси се од учења мало убуцкио?
ЖАРКО: Овде је досадно, убих се учећи! А што се тиче... Једем од нервозе да се не угојим... ( Сашка се насмеје од срца.) Озбиљно ти кажем! Кобајаги сам на дијети...
САШКА: Чувени Жарко... ( Кратко ћутање.) Можда ти није драго што ме видиш...
ЖАРКО: Не, драго ми је... Ожелео сам се сарми... Два месеца једемо суву храну.
САШКА: Ако ти је до сарми, биће их колико хоћеш...
ЖАРКО( застане): Знаш ти добро, да нису у питању само сарме... ( Настави.) Него и пасуљ пребранац... Па онда...
САШКА: Добро сам ја рекла: чувени Жаре... .
ЖАРКО: Шалу на страну. Хтео сам да те питам нешто озбиљно. Је л' се још увек бојиш миша?...
САШКА: Миша-да. Али... ( застане и ставља му прст на груди) лава-не...
ЖАРКО: Не, озбиљно те питам... Ни ја се нисам плашио миша- док га нисам видео... То ми је сада, главна преокупација. Не могу да схватим да тако један мали миш, оволицки- може да буде тако огроман, и тако страшан!...
САШКА: Може... Чувај се мишева!...
ЖАРКО: Тако је женствено, то што се бојиш миша... Ево је кухиња, али можемо још да шетамо, има још шуме овамо... ( Они наставе да шетају, али их ми више не чујемо... А онда се губе из вида.)

ШЕСТА СЦЕНА

( Наши јунаци се просто даве, колико им прија ручак који је Сашка спремила. Сви ручају осим Зеке , завршавају са Љубиним доласком. Момир задовољно лупа по стомаку.)
ДРАГОМИР: Љуба... носи цвеће. (Са презиром.) Баца паре на...
ЗЕКА: Немој... тако да говориш. Она овде кува за нас... ( Зека помало весело стрчи низ брдо, и преузима  део терета од Љубе. Љуба се мало уредио.
Сашка стиже из правца кухиње са децом. Деца трче испред ње.Њих двоје лево од земунице праве кућу од свих материјала који им пану под руку, највише од дрвета. Они су сада попуно опуштени, али када комуницирају међусобно, комуницирају, нешто тише, јер разговарају на албанском. Сви су се орасположили.)
ЉУБА: Здраво народе!... Донео сам цигаре, пиће, слаткише... Цвеће за вас...
САШКА: Хвала! Па нисте морали...
( Љуба се размахао, пун је утисака, а на његово добро расположење утиче и процена да ће Сашка подлећи његовом шарму.) Људи, знате како је лепо у граду!  А тек приче! Прича се да су ухватили неког пилота... Кажу, неки црнац, мали никакав...
ДРАГОМИР: Па и ред је био... Зар није мало чудно: толико смо авиона оборили, а још ниједног пилота нисмо ухватили!
ЉУБА: А сада ћемо ја и Сашка у једну шетњу по Грмији, ја водим?
САШКА: Хвала, али ја сам већ шетала...
РАДИСАВ( попут суфлера, не марећи да ли је примерено или не): Она се већ са неким  шета...
ЉУБА( ипак мало поражено) : Дообро ... Само питам... Одох, онда, да одморим...
МОМИР( сав срећан због доброг ручка, надгледа како напредује прављење куће): Сад сломите неку већу грану, и онда сте близу... Тако... ( Погледа у Зеку који се мало издвојио, седи сам на трави.) Ал' се Зека нешто ућутао у последње време...
РАДИСАВ ( седне на столицу): Шабан, 'ајде да ми сечеш нокте! После ћете да градите кућу. ( ШПРЕСА настави да гради кућу. Радисав му даје грицкалицу за нокте, и осталима показује на њега поносно. Шабан покушава да прихвати леву руку. ) Не леву руку, јеб'о га ти... Леву могу и сам... Десну!...
ШАБАН: Разумем друже Радисаве! ( Прихвата десну руку и почиње да сече нокте.)
РАДИСАВ: Таако ...десну... Како ћу ја без тебе мој Шабан! Ко би ми овде сек'о нокте да није тебе. Морао бих сам да их сечем... ( Шабан му сече нокте.) Гледај! Гледај како их је исек'о... Јеси видео ово некад? Одлично. Сад си слободан...( Он се врати својој игри. Радисав задовољан устаје са столице.)
ДРАГОМИР: Који си ти терориста... Ја тако ни свог конобара не малтретирам!
( Изненада авион прелети, чују се јаке детонације. Сви наврат-нанос улазе у земуницу. Љуба, који је дремао силази са кревета. Жарко је ухватио Сашку за руку као да иду у шетњу, па заједно улећу у земуницу.)
МОМИР: Имали смо среће... Ово је било најближе... ( Драгомир, Момир, и Радисав се крсте. Зека се изузетно уплашио, помало му дрхте усне, побледео је.) ДРАГОМИР: Да јавим ја жени да  донесе светог Николу...
РАДИСАВ: Зеко, је л' ти добро?...
ЗЕКА: Јесте... Добро...
МОМИР: Можда би стварно требао да узмеш неки дан слободно...
ЉУБА: Требало би стварно... И ова деца... ( Момир гурка Љубу да не прича тим тоном пред Зеком, он зато престане.)
ЗЕКА: Не... Нећу... Нећу... ( Нико више не проговара ни реч...)
ЉУБА: Сад кад су падале бомбе, паде ми на памет: за кога ли навијају ова деца?
РАДИСАВ: Ми их чувамо... Али, ђаво би га знао...
ДРАГОМИР: Питај их...
РАДИСАВ(кобајаги строго): Је ли децо, за кога ви навијате, а?
ШПРЕСА: За нас...
РАДИСАВ: Како то мислиш:“ За нас''?( Окреће се према осталима.) Није ваљда да навија за њих, и још се усуђује да нам каже?... Озбиљно те питам? Немој сад кућу да вам рушим!...
ШПРЕСА: За нас... за нас... ( Њих двоје истрче да виде да ли је њихова кућица читава, радосни су када виде да јесте.)
РАДИСАВ: Не зна српски... Ма навијајте за кога хоћете, само будите добри....  (Осталима.) И ми навијамо за нас! Нећемо ваљда да навијамо за њих... То је нормално! И фудбал кад играш, навијаш за своју страну, а камоли...  

СЕДМА СЦЕНА

( Поноћ је прошла, сви су наизглед заспали. Зека устаје из кревета, крене да изађе.)
ЉУБА(снено): Где ћеш ти?
ЗЕКА: Идем... да шорам... ( Након неколико минута Љуба примети да се Зека није вратио.)
ЉУБА( устаје): Муда моја да шораш...  Мали! Људи овај мали оде... ( Сви устају осим Жарка. Деца су се пробудила, али нису изашла.)
ДРАГОМИР: Ако наиђе доле на стражу, упуцаће га!... ( Момир подиже слушалицу у намери да јави доњој земуници Зекин долазак.)
ЉУБА: Стани... (Чују се кораци.) Зеко јеси ти?!
ЗЕКА( сав задихан): Ја сам... Ја сам, не пуцај! Не пуцај...
ЉУБА: Иди бре Зеко...
ЗЕКА( сасвим се приближио): Ја сам...
ЉУБА: Где си кренуо човече, по овој помрачини, јеси полудео...
РАДИСАВ:  Ја сам приметио да нешто много ћутиш у последње време... Издвојиш се... седиш сам...
ЗЕКА: Не, не... Хтео сам само да... ( мало се насмеје), прошетам... Али, ништа се не види... Овако се у животу нисам уплашио... Не би нико смео по оваквом мраку... Ни Љуба... Дајте ми воде,  уста су ми сува...
САШКА: Ја ћу... ( Она буди Жарка.) Жаре устај! ( Дрма га.) Устани...  
ЖАРКО: Што ме будиш... Јеси читава... 
САШКА: Зека отиш'о па се вратио...
ЖАРКО( полако устаје): Је л'?
САШКА: Јесте... Али пробудила бих те ионако...  ( Сашка доноси чутуру са водом.) ЗЕКА( и даље говори задихано): Хвала Сашка... Хвала... Сашка... Лезите ви, спавајте...  Ја ћу касније, мало ћу да поседим... ( Зека као да је мало дирнут благонаклоношћу свих.) И хвала вам... Хвала... ( Зека седи на улазу земунице, Жарко и Сашка седе на трави , остали су отишли да спавају. Месец је једини извор светлости. )
САШКА: Зеко, не љутиш се, мало ћеш бити сам, Жарко и ја ћемо да прошетамо...
ЗЕКА: Не, не,  шетајте... Ја ћу да чувам стражу док они спавају. Узећу пушку. Не идите далеко... мрак је... ( Сашка и Жарко се удаљавају.)
ЖАРКО: У два ујутру шетамо!... ( Он не види, али зна да се она смешка.) Стварно имаш леп осмех... Не знам колико ће ти помоћи у животу то што свираш клавир, али са осмехом можеш далеко да догураш... Ух, што ми се спава...
САШКА: Значи , имамо проблем. Имаш девојку.
ЖАРКО: Коју волим.
САШКА: А још је ниједном ниси поменуо... А шта са Аном?
ЖАРКО: Ништа...
САШКА: Мене не можеш да лажеш. Ја имам информације...
ЖАРКО: Погрешне...
САШКА: А шта ако ти кажем да...
ЖАРКО: Добро, пошто видим да имаш информације. ( Застану, Сашка се наслони на дрво.) Једном је падала киша; сретнемо се на улици, она, и- ја. Ја јој кажем: 'ајмо на пиће док прође пљусак... Седнемо, и попијемо пиће.  А кад је стала киша, она оде кући, а ја одем својој кући... Све то види конобарица.
САШКА. Ал' си намазан... Жаре... Ти знаш да ја нисам старомодна, и да... И да могу да те делим са неким. Мислим за почетак... Али на два једнака дела...
ЖАРКО: На два једнака дела... ( Жарко мало поћути, не зато што је збуњен. Наставља да говори намерно помало театрално.) Бити са мном је... То је... погрешан избор... Сасвим погрешан. Али је права ствар... Бар ми се тако чини...
САШКА: Како те слушам, тако...
ЖАРКО: Знам... И ја се заљубљујем. У тебе.
САШКА( најпре заћути, мало јој фали да пољуби Жарка. Чула је оно што је највише волела да чује.) Ммм... Не! Нисам то хтела да кажем... Тако ми дође да те ошамарим... Али стварно!... ( Она је заиста мало љута и повређена. Наравно- зна то и Жарко- све је то из љубави коју осећа.)
ЖАРКО: Знам... Знам... Извини...
САШКА: Не знаш... Не знаш...
ЖАРКО: Сашка ти... (Пауза од пар секунди.) Не дозволи да се о теби причају неке ствари... Знаш, о теби се причају неке ствари, и...
САШКА: Мислиш: измишљотине. Ја сам, имала мушкарце... И пијем вино. Мало чешће... Па шта?...
ЖАРКО: Ако би мене делила са другом девојком, да ли би то била измишљотина?...
САШКА: Не, али би за малограђане била одлична тема...
ЖАРКО: Да, али... У реду,  ја немам права... Немам права.( Жарко крене.) Идем.  (Она му постави клечку, он мало посрне, па стане.) Мислим да сам вечерас...
преварио девојку... ( Он настави, Сашка запали цигарету, а ми уживамо у њеном осмеху.)

ОСМА СЦЕНА

( Нови је дан, сви су испред земунице добро расположени осим Зеке, који травком чачка зубе. Одједном устане, и уђе у земуницу. Сашка са децом иде у правцу кухиње. Мало затим из земунице излази Зека, са капом на глави, носи сву своју опрему.)
ЖАРКО: Зеко, где ћеш?... ( Сви прилазе Зеки.)
ЗЕКА: Идем. Ипак је мајор наредио...
ЉУБА: Тако је, у праву си... (Сви други одобравају на различите начине, без подругљивости.)
ЗЕКА: Можда ће нас напасти и копнено... Можда ћу доле бити потребнији... Нестао ми и Ранисан... ( Мало се издвоји и позове Жарка, говори му тише.)  Је л' могу да те замолим нешто?  (Жарко га потапше по леђима, обојица направе пар корака, затим му стави руку преко рамена, као знак да му се обрати.) Немој да кажеш... никоме да... хтео сам... Немој да кажеш Сашки да... Кажи јој... Да сам морао да одем. Мислим, ако пита...
ЖАРКО: Не брини... ( Зека се рукује са свима, углавном полу-погнуте главе , сви то
примећују.)
ЗЕКА: До виђења. Идем. Извините... Можда ја стварно нисам...
МОМИР: Ма јеси! Био си све време са нама... Мислиш да је нама било лако...
РАДИСАВ: Тако је! Немој ти толико да се секираш... Ти си паметан дечко бре...
ЉУБА: Хоћеш да те пребацим колима, ако идеш до града?...
ЗЕКА: Не, бићу доле... Хвала ти ... Хвала и вама. Видећемо се, надам се, после рата...
ДРАГОМИР: Нормално, обавезно да дођеш у моју кафану...
ЗЕКА: Хоћу... ( Крене.)
МОМИР: Зеко, кад год ти је тешко, сети се да добро играш шах! ( Зека само одмахне руком и настави.) Мора човек да воли људе, не може се другачије...
РАДИСАВ: Оде наш Зека... Баш ми је некако жао...
ЖАРКО: Штета што није издржао још неки дан... Изгледа ће рат да се заврши...
ДРАГОМИР( више уплашено): Јесте мајку му, јеси чуо вести...
МОМИР: Доста је и било!

  ДЕВЕТА СЦЕНА

( Момир и Жарко играју шах. Љуба посматра. Драгомир прави некакву рачуницу за славље у кафани. Радисав излеће из земунице.)
РАДИСАВ: Људи, Србија капитулирала!
ЖАРКО: Шах.
РАДИСАВ: Еј бре... Изгубили смо рат, џабе смо седели овде три месеца!
МОМИР: Шах... Шта је ово?... Мат! (Обема рукама лупи по бутинама истовремено. Схвата да је изгубио партију, али и даље гледа у таблу, анализира. Љуба прилази Радисаву.)
РАДИСАВ: Разговарао сам са сином, долазе сутра наши да нас чекају...
ЉУБА: Дај пусти тај радио... Јесте напунили батерију?... Можда чујемо нешто ново... ( Он пусти радио, најпре иде нека музика.)
МОМИР: У пичку материну!... ( Сруши фигуре.) Изгубио сам партију... Знаш ти откад ја нисам добио шах? Не мат, него шах!
ЖАРКО: Рек'о сам ти да играм добро...
МОМИР: Играш добро, али не  боље од мене. Ја играм најбоље! Нисам био сконцентрисан, и опустио сам се, јер сам навик'о да побеђујем... Одма' играмо нову! ( Прилично нервозно, погођене сујете.) Седи, бирај фигуре... ( Жарко није ни устајао, па му је све помало смешно.)
ЉУБА: Стани Момире, нешто се дешава...
РАДИСАВ: Изгубили смо рат, долазе стране трупе, ти се нервираш због шаха!
МОМИР: Ако је тако... најебали смо. Знао сам да ћемо да изгубимо рат!
ЉУБА: Ћути! Вести... ( Сви слушају вести, говори се о дипломатском решењу сукоба, и доласку страних трупа под покровитељством Уједињених нација.) Угаси.
( И Момир показује руком Драгомиру да угаси радио.)
ДРАГОМИР: Чекај да чујемо вести... ( Љуба „угаси'' радио рафалом.) Добро де... Угасићу...
ЖАРКО: И даље гађају, само мање...  Чују се авиони...
САШКА: Ваљда неће све ићи по злу?...
МОМИР: Ти Жарко, нигде не идеш док не одиграмо још једну партију...
ЖАРКО: Извини, знам да није фер, али сада стварно не могу...
МОМИР: Хм.  Знам да си поштен момак... Али мораш да ми обећаш! Шта год се буде дешавало, ми морамо да одиграмо још једну...
ЖАРКО: Обећавам...
ЉУБА: Ја ћу да одем мојој кући у Крагујевцу, али ви остајете овде...
ДРАГОМИР: Ја се ником нисам замерио, моја кафана ће и даље да ради...
МОМИР: Ништа од вечере. Ово није за славље.
ДРАГОМИР( вади из џепа војничке кошуље папир): А ја направио списак... Добро... Мислио сам...( Кратка пауза.) Крај рата.
МОМИР: Да се мало средимо, па да сутра сиђемо... Шабан, ШПРЕСА, бришите кући! Идите кући... А ми ћемо, господо, колико схватам ситуацију, тешко да се вратимо нашим...
РАДИСАВ: Да им ударимо по неки шамар...
МОМИР: Што?
РАДИСАВ: Ништа, онако... Изгубили смо рат...
МОМИР: Ви изгледа не знате да завирите у дечју душу. Њихове очи говоре: хвала!
ШАБАН и ШПРЕСА( једва су дочекали Момирове речи, јер нису знали шта да кажу): Хвала... хвала...
ШПРЕСА: Идемо кући...
РАДИСАВ: Иди брате, ко ти брани! Шалио сам се ја мало пре...
ЉУБА( Шабану): Шта ти је то у руци? ( ШПРЕСА тркне до кућице коју су саградили и узима једну гранчицу.)
ШАБАН: Кли-кер... ( Показује велики кликер на длану.)
ЉУБА: Одакле ти кликер?...
ШАБАН: Сам понео... ако не вратим кући. Да имам... један кли-кер... ( Момир се гласно насмеје.)
ЉУБА: 'Ајде сад бришите...( Они крену, затим потрче.) Јебем ли вам сунце!...

ДЕСЕТА СЦЕНА

( Свануо је нови дан. Наши јунаци су боље расположени. Рат се завршава, сви су живи и здрави, ускоро ће се видети са најмилијима...)
ЉУБА: Крећи!
РАДИСАВ( заостао, тражи капу): Еј, где ми је капа? Ево је... Није ни чудо што сам изгубио капу, кад... кад... Кад не знам где ми је глава!...  ( Сви се мање или више насмеју.) Како је лепо ићи низ брдо, а нема више пењања... ( Љуба почиње да пуца у небо рафално, а за њим Момир, Жарко, и Радисав. Звижде, вичу, галаме све време.)
ЖАРКО: Како ћемо сад да живимо нормално?!
РАДИСАВ: Живи смо... Знао сам да ћу да преживим!...
МОМИР: Сад ће да нас грде сви редом!...
ДРАГОМИР: Тише бре мало, шта вичете толико!
РАДИСАВ: Све ће да нам опросте, јер смо живи!!
ЉУБА: Сашка, држ' пушку припуцај!
САШКА: 'Ајде да пробам... ( Узме пушку и испуца рафал у небо. Остали одобравају и поново пуцају.) Па није тешко...
ЉУБА: Па није брате...  ( У истом расположењу, ускоро стижу до потпоручника и Зеке, код оближње земунице, грле се и љубе. )
ПОТПОРУЧНИК: Па где сте ви , разбојници једни?!
МОМИР: Где си ти потпоручниче,  друже стари?!
ЖАРКО: Где си Зеко?! Заболе тебе желудац за нас...
ЗЕКА(смиренији и боље расположен, готово све време са смешком на лицу, са нијансом сете, коју је тешко препознати ): Бринули смо за вас... А није богами, ни овде тако лако!
ПОТПОРУЧНИК: Зеко, слободно скини капу... Рек'о сам ти да не мораш да је носиш овде. ( Зека ипак не скине капу.)    А где су ваши, нисте срели са њима? Они су кренули горе, мало више са ове стране....  Је л' сте бар разминирали?...
ЉУБА: Ма јок! Нисмо ни минирали... Морали смо и ми неку стратегију да имамо!...
ПОТПОРУЧНИК: Које сте лисице!...
РАДИСАВ: Нека виде мало како је нама било, уз брдо сваки дан!
ПОТПОРУЧНИК: Фино смо поседели овде, попричали. Страшно су љути на вас , али једва чекају да вас виде! ( Сви се насмеју.) Теби је Драгомире дошла жена, теби Радисаве брат, и теби Момире брат...
ЖАРКО: А мене нико не воли... ( Сашка га лупи по глави.)
ЉУБА( гледа у Сашку): И теби је дош'о неко ко те воли. Осим ако ниси слеп...
МОМИР: А је л' дош'о мој луди  брат са једним псом?
ПОТПОРУЧНИК: Са псом...
МОМИР: Знао сам! Он нигде не иде без пса... Са њим се и купа!...
ЗЕКА: Што је паметно куче! Има, овако, лепе... крупне очи... као Сашка... А реп...
САШКА: Као ја?...
ЗЕКА: Мислим тако... извини... ( Сашка га уштине за образ, он се мало постиди. У том тренутку зачује се неколико страховитих детонација из правца врха Бутовачког брега.)
ПОТПОРУЧНИК: Лези! ( Нико не залегне, Момир стоји, остали углавном чуче. Након два-три минута се усправљају.)
ДРАГОМИР: Срећа што смо сишли... ( Севне му засташујућа мисао, прекине реченицу коју је хтео да изговори.)
МОМИР: А наши... Докле су они стигли? Шта је са њима?... ( Сви ћуте, нико нема снаге да каже оно што сви слуте, и што се можда десило. Неколико минута нико не проговори. )
РАДИСАВ: Да кренемо горе... ( Појављује се пас, нога му је рањена, обливен је крвљу.)
МОМИР: Лукс! О, не...

ДРУГИ ДЕО

БРАЋА ДУШАНОВИЋ

ПРВА СЦЕНА
( Млађан и Слађан, браћа, копају , негде у Средачкој жупи, у околини града Призрена. Око њих је шума, планински предео. У близини је поточић, за чији је прелазак направљен мали дрвени мостић. Задихани од копања, за тренутак стану са копањем, како би мало предахнули. Стоје и разговарају. Млађан је прилично висок и мршав, негује кратке бркове, који му не стоје. Носи дуже вунене плетене чарапе, које се добро виде. Слађан је знатно нижи. Не скида шајкачу чак ни када копа, само је мало накриви, јер му је тако лакше да копа. И он има брчиће који му не стоје, као и  дуже вунене плетене чарапе. На гранама околних дрвећа виси одећа коју скидају док копају. То су јакне, блузе, Млађанова шајкача, и друго. Виде се и бицикли који су њихово једино превозно средство.)
СЛАЂАН: Бато, јеси сигуран да копамо на правом месту?
МЛАЂАН( вади похабану ,пожутелу, мапу из џепа на панталонама): Пази... Гледај мапу. Видиш ову тачку, то је слово „В''. То, и овај део овде , то је деда Вукашин копао... Овај део овде је копао покојни деда Гапа; за ово смо сад ми одговорни... Ево га поток... Коначно смо на правом месту...
СЛАЂАН: Наши дедови су копали и копали, али ћемо само ми да ископамо Душаново благо. Сви су други џабе копали! ( Обојица се задовољно, и готово охоло, нарочито Млађан, смешкају.) Бато, колико има откако копамо?
МЛАЂАН: Нема много... Оно кад си ти частио за рођендан, значи... Мање  од годину дана... Ја сам бистар, али што памтим... То је чудо једно!
СЛАЂАН: Јесте, стварно. Ти баш много добро памтиш! А ја, на пример, не памтим кад си ти частио, мислим твој рођендан ... Ја немам памћење к'о ти...
СЛАЂАН( Млађан стане са копањем, и строго нареди Слађану): Лези ту, и ћути! Ти ћеш мене да подјебаваш...
МЛАЂАН: Не бато, тебе ми нисам хтео... Чекај, шта сам оно рек'о?... Како ти имаш добро памћење... а ја... Ааа... сад знам!... Извини, то је само тако испало, ма нисам ја ништа хтео да кажем... Ти знаш колико те ја волим и поштујем! Ја знам да си ти паметнији од мене, а да сам ја покваренији...
МЛАЂАН: 'Ајде узми лопату у руке... Још једном... Забранићу ти да копаш!
СЛАЂАН: Хвала ти, извини... Немој да ми забрањујеш да копам по највећој
врућини... Испашће да  забушавам... Ти знаш, колико се ја трудим, и волим да будем поштен. ( На кратко копају и ћуте, па застану.)
МЛАЂАН: Знаш шта сам приметио?... Што више копамо, то ми се више копа...
СЛАЂАН( одушевљено, јер Млађан каже оно што је и њему било на врху језика): И мени! Уопште ми није тешко! Једино не волим кад одмарамо... тад ми споро пролази време... Некако ми се жури да што пре ископамо...
МЛАЂАН( обојица стану са копањем): То је губљење времена! Одмарамо... Али не одмарамо много... Само кад се уморимо. Није нам тешко- јер знамо да не копамо узалуд.  ( Млађан да главом знак да наставе са копањем. Мало стење док говори.) Благо је ту негде. Као што мапа каже... Нема где друго да буде!
СЛАЂАН: Ја осећам да ћемо ускоро... ( Лупа стиснутом песницом по левој страни грудног коша.) Tу осећам. Ако нећемо ми Душановићи, ко ће! Ми имамо право на то. Наш ујак га је закопао, а ми ћемо да га откопамо! ( Слађан се мисли да ли да каже Млађану или не, па одлучи да му ипак каже. Он стане са копањем. ) Је л' ти се чини, бато, овако, кад ме погледаш, кад станем овако мртав озбиљан( он се укочи и стане војнички усправно, гледа непомично), да мало личим на ујка Душана? (Млађан стане са копањем и забринуто гледа у Слађана. Слађан то примећује, и са нешто мање воље наставља, и даље укипљено са лопатом у левој руци.) Знаш онај споменик у граду; кад сам задњи пут био, пролазим ја поред њега, кад имам  шта и да видим: споменик- исти ја! ( Сада се  опусти и окрене према Млађану.) Никад нисам видео да неки споменик толико личи на мене...
МЛАЂАН: Што си ти глуп човек, Слађане, то је чудо једно!
СЛАЂАН: Што бре бато... Тебе ми, ево, кад одемо у град , ја ћу да станем поред, и видећеш колико се личимо... Исти нос, исти...
МЛАЂАН: Што си ти глуп Слађане... Није ни чудо што ниси завршио школу, што ниси одслужио војску, и што се ниси оженио. Добро, војску ниси одслужио због равних табана... Па како да не личиш, магарцу један, на свог ујака! Је л' имаш неког ближег?... И ја личим на њега, можда и више од тебе, јер ја више вучем од тебе на мајчину страну... на Дејановиће. Хмм... Да одморимо мало... ( Они баце алате и баце се на земљу. Изувају ципеле, свлаче вунене чарапе, испод којих су обичне. Пију воду из чутуре.)
СЛАЂАН( показује исцепану чарапу на левој нози): Погледај, ја сам потомак нашег цара Душана Силног, а чарапе су ми исцепане! Је л' то нормално?(Самосажаљиво.) Пушим Мораву! Није ми због мене, бато, тебе ми; срамота ме да неко чује да ми је Душан Силни ујак, а нема пас зашта да ме уједе. То је срамота за овај народ!
МЛАЂАН: И за овај народ, и за ову државу! Је л' заслужују скромни људи као што смо ми, да немају 'леба да се наједу; или, или, треба да живимо у свили и кадифи, у сребру и злату, да ходамо по злату; да не знамо шта имамо! Има ли правде?! Или правда постоји само за оног Башчаревића... Има кућу у селу, има кућу на мору, још сад почео да гради и на планини... Зна да је нама криво, и опет гради! Мрзим га зато што је богаташ, а глуми богаташа: увек одело, кравата, све мора да се сија... Он нас мрзи!
СЛАЂАН: Покварењак!  И ја њега мрзим, али ја њега не мрзим без разлога... Мрзим га зато што има мерцедеса, троспратну кућу, велику њиву, и лепу жену...  (Стави руку на срце.) Не мрзим ја њега... стварно...  Још кад би му се нешто десило- их, ма нема проблема... уопште га више не би мрзео. Само кад  бих имао све што он има... само то. Их! Али, овако... можда би ми лакше било кад би му мало изгорела штала, па онако цело село да гаси са мераком; мало би' волео да му изгребем мерџу шрафцигером... ( Изговори у једном даху.) И волео бих да му јебем жену. То бих највише волео. Не желим му зло...
МЛАЂАН: И после кажеш да ниси покварен!
СЛАЂАН: Не, не кажем да нисам... Покварен сам. Али ипак нисам толико покварен, као... као на пример-ти. Јесте бато, ја ти то нисам никад рек'о, али и ти си помало покварен. Ја те много волим, али и ти...
МЛАЂАН: Ја покварен? Хмм... Мислиш у души покварен?
СЛАЂАН( са очигледном љубављу, тоном као да удељује комплимент ): Да.Ти бато. Колико пута си према мени био покварен... Извини, не љутим се ја; кога ја имам осим тебе, нашег татка, и овог бицикла... Никог више. Нисам никад ни имао. Ни ја ни...
МЛАЂАН: Јесам ти ја крив! Рек'о сам ти сто пута да не говориш тако... Ја сад немам времена да се оженим, јер копам овде, иначе... Ја сам мог'о средњу школу да завршим. Што се ти не ожениш кад си тако паметан! 'Ајде, изволи...
СЛАЂАН: Извини... Сад ћу да ти причам ону причу, то је теби увек смешно. Је л' се сећаш кад смо крали шљиве... Ха-ха... Са оним џаком...( како прича, тако се више засмејава, на крају се зацени) ти ми дајеш шљиве, а ја стављам шљиве... а џак се поцепао... Шљиве се котрљају... котрљају... одоше све низ брдо!... (Смеје се још мало, па прекине.) Шта је бато теби није смешно?... А кад смо добили вашке? (Мало се наљути.) Увек ти је било смешно...
МЛАЂАН: Како да ми буде смешно, кад ме прво подсетиш на све наше муке! Слушај Слађане, чим ископамо благо, разилазимо се, свако на своју страну!
СЛАЂАН( увређено, али опет неуперено у Млађана, сасвим простодушно и искрено): Ја сам рек'о да би волео да комшији изгори штала... Али ја бих први дотрчао да је гасим! Јер кад би' видео шта сам урадио, мени би дошло жао... Ја сам такав. И волео бих да му изгребем кола шрафцигером, али не бих то никад мог'о да урадим... Никад! Ја то више кажем ... да бих испао мушкарац, и да бих био мало... као... Као... ти. Ти си строг, и ја бих волео да сам строг, као ти!... Јер мушкарац који није строг... ( самосажаљиво) није мушкарац.
МЛАЂАН( одгурне ашов од себе): Није ми више ни до копања...
СЛАЂАН: Не брини се бато, ископаћемо га сигурно... само још да нађемо где је закопано! Ископаћемо га за инат овима што причају да смо будале што копамо, да смо измислили   да смо његови потомци... Криво им је што су тиква без корена, па се нама смеју... Али знамо ми све то, нисмо будале!
МЛАЂАН( последње Слађанове речи су му вратиле наду и расположење): Нисмо! И доказаћемо им да нисмо... Они не верују у Душаново благо! Зато што су лењи и мрзи их да копају. Није им тешко да седе, а тешко им је да копају... Видиш ти који су то бедници: раде цео живот за неке плате, и на крају,  добију- шта?- пензије!
СЛАЂАН: Бато, тако си сладак кад си весео... Други човек!...
МЛАЂАН: Ја нећу као они. Или ћу да живим као цар-или ништа!
СЛАЂАН: И ја! Ни ја!... Ја сам уз тебе...
МЛАЂАН: 'Ајмо на копање!... ( Крене да устане, па стане кад га Слађан упита.)
СЛАЂАН: Само још да те питам... Је л' машташ, бато?
МЛАЂАН: О чему?
СЛАЂАН: Знаш о чему... Ха-ха-ха...
МЛАЂАН( почеше се иза ува): Маштам...
СЛАЂАН: И ја. Али ја много маштам. Само на њих мислим... Кад год забијем овај крамп, ја на то помислим. То ми даје снагу...
МЛАЂАН( крене да устане): Добро... добро...
СЛАЂАН( инсистира да заврши, па Млађан одустане од устајања): Маштам још више него ономад, кад сам био мали... кад сам  о томе мог'о само да маштам...  (Млађану није баш пријатно да слуша, јер му је све то врло блиско, али не ућути Слађана, јер би и сам причао о томе, и јер ипак зна да и Слађан све то зна, па само препознајемо нелагодност.) Кад ископамо благо, има да одем у те куплераје, па кад наручим две плавуше... ( као да се препушта благом трансу, нема осећај да се сувише задржава на теми),  као оне са чесме у селу кад маштарим... ( Млађан тек сада поново легне на траву.) Ја највише волим  кад код чесме лежим го до голе коже, а оне као виле, у белим венчаницама... Небо ведро... звезде сијају... Тетоше ме, шапућу... Не видим се од њихових хаљина... оне ме покрију... Онда устанем, и кажем: доста је било зајебанције, и почнем све редом... Е, о томе највише маштам, кад кажем: доста зајебанције... ( И Млађан се мало унео у маштање, али се на крају и мало растужи.)
МЛАЂАН( устаје): Има вала да га ископамо, макар цркли... ( И Слађан озбиљно схвати последње Млађанове речи и брзо устане. Почињу да копају без речи.)    

ДРУГА СЦЕНА

( Млађан и Слађан стижу кући на бициклима. Слађан на брзину одгура бицикле у шупу иза куће. Млађан сумњичаво гледа са степеништа, да би видео да их случајно неко не посматра. Затим заједно улазе у кућу. На десној страни собе је кревет на коме лежи њихов отац који је непокретан. Соба је старински намештена. У левом углу ја пећ на дрва, и мања количина исцепаних дрва. На зиду су породичне фотографије, међу којима је и цтреж са ликом цара Душана Силног. Отац је прилично мршав, испијеног лица, са мало седе косе са стране. Чим су ушли, отац гримасом показује незадовољство.)
СЛАЂАН... Тато, видиш који смо баксузи... Ни данас нисмо ништа ископали...
ОТАЦ: Мммм...
СЛАЂАН: Морамо мало да те остављамо самог, шта да радимо ... Али сад кад се обогатимо, има да те водимо код најбољих лекара, и да те пошаљемо у најбољу бању, ништа не брини... Како си ноћас? ( Отац само одмахне руком.) Аха...
МЛАЂАН: Је л' можеш нешто друго да га питаш, 'леба ти! Већ две године, свако вече, у исто време, исто питање: „Тато како си ноћас''?! Како уђемо у кућу, сав протрнем, док чекам кад ће питање...
СЛАЂАН: Па шта друго да га питам кад две године лежи у кревету... ( Отац десном руком показује на телевизор, и нешто мумла, па руком удара по слепоочници.) Шта кажеш?... А да ... Биће рата тато, немој ти да се секираш...
МЛАЂАН ( увек када се обраћа Слађану, то ради као да отац то не чује, а он, наравно чује): Немој да га плашиш, ионако је већ у страху... Зна да свакога дана може да умре. Прави се да је све у реду, питај га: тато како си ноћас... И тако то, што га увек питаш...
СЛАЂАН: Па чуо је бато и сам... ( Сажаљиво.) Он једино то и може. Да слуша. А телевизија грми цео дан...
МЛАЂАН: Није му лако, знам ја, прикован је за кревет. Не може више ни да говори, да псује, да галами... Више није низашта, скроз је болестан. А овакви као што је он, су први ишли у шуму да ослободе земљу! ( Отац лупа у груди и нешто жели да каже.)
СЛАЂАН: Шта? Аха... Знам шта хоће... Хоће да му окачимо његово ордење из ратова, хоће лепо са ордењем на грудима да ... Извини тата... Добро си ти нама, само што више ништа сам не можеш да радиш... Зато смо ми ту! ( Отац опет нешто гестикулира, али њима није најјасније шта жели да каже.)
МЛАЂАН: Шта сад 'оће? Увек му нешто није по вољи. До овде ми је дош'о тај твој шлог! А шта ћеш да радиш ако се нас двојица шлогирамо? Тек ће тад да те стрефи шлог!( Отац кажипрстом удара по грудима.) Знам да живимо од твоје пензије, не мораш то да ми понављаш, сваки пут кад се посвађамо! Јесте, а то што ниси прстом мрднуо откако си непокретан, што све ми радимо , то ништа!
СЛАЂАН: Тата извини... Млађан је нервозан , цео дан смо копали, а нисмо ништа нашли... ( Отац окрене главу у знак протеста.) Ето, наљутио се... Сад ћу ја да ти донесем ордење!... ( Слађан на брзину донесе ордење сав радостан, поносан на оца, качи их оцу на груди. Он тек сада враћа главу у нормалан положај.) Ево тато, то је твоје ордење... То нико не може да ти одузме, или прода... Мислим , неће нико да их прода... ( Отац прети Млађану.)
МЛАЂАН: Ма нећу да их продам, то сам се само шалио.... То ионако ништа не вреди. ( Отац врти главом, хотећи да каже да вреди.) Јесте, ти знаш боље од оних стручњака тамо!  ( Отац гестикулацијом тражи пушку.)
МЛАЂАН: Шта сад 'оће? Пушку? Није ваљда да тражи пушку...
СЛАЂАН: Тражи...( Отац кажипрстом лупа по кревету, Слађан изговара са потешкоћом.) Инси-стира...
МЛАЂАН: Тато, ништа од пушке... ( Отац поново лупа прстом по кревету, па нешто показује према Млађану.)
СЛАЂАН: Каже да теби ништа није ни тражио, и да је одавно диг'о руке од тебе... МЛАЂАН:  Не знам само како ти њега тако добро разумеш, с обзиром да ни основну школу ниси завршио...
СЛАЂАН: Разумем га, отац ми је... А и ти бато, понекад разумеш тату, онако како ти више одговара... Извини... Ја не знам да лажем...
МЛАЂАН: Дај мени ту пушку,  да те убијем!
СЛАЂАН: Немој одма' да се љутиш... Донећу ону његову што је задужио... (Одлази у собу, кратко се задржава, па се врати са полу-аутоматском пушком.) Ево пушке... ( Даје пушку Млађану.)
МЛАЂАН: Ево ти, празна је, можеш да пуцаш- колико хоћеш! ( Даје му пушку, отац је  задовољно  стеже, па је припије уз тело. Затим руком показује да треба и да је напуне муницијом.)
СЛАЂАН: Можда стварно буде рат... Можда стварно... Шта ћемо ми да радимо, ако почне рат...
МЛАЂАН( тоном некога ко одговорно одлучује о судбини милионима људи ): То и мене брине... Али знам шта ћемо да радимо. Копаћемо и даље!...
СЛАЂАН: Ух, а ја се уплашио... Да више нећемо.( Отац показује шаку , пет раширених прстију, држи их једно време.)
МЛАЂАН: Опет показује прсте... Тато, обећао сам ти да нећемо да те сахрањујемо пет дана од смрти! Али живећеш ти још...
СЛАЂАН: Немој тако тато пред нама да говориш... Тешко нам је то да слушамо...
МЛАЂАН: Знам да мора да се оде са овог света... Неко одапне, неко рикне, неко и цркне... Неко умре! Све зависи какав је био човек, и како му је суђено. Не може добар човек да цркне... Зато ти и кажем: ти ћеш, једног дана...  знамо ми то- а ми ћемо да одржимо обећање... Али немој да бринеш, нећеш ти још ... Ја видим још живота у твојим очима!
СЛАЂАН: Не брини татко... Ми разумемо тај страх да те на сахранимо живог... Знамо да се то десило твом деди...
МЛАЂАН: Нећемо да те сахранимо живог, ми ћемо... Разумни смо људи! И нећемо више о томе! 'Ајде сад да те купамо... ( Слађан доноси корито, које ће пунити водом из бурета.) Јеси загрејао воду? Јеси... 'Ајде сада да те лепо скинемо... ( Млађан га свлачи, док  Слађан долива воду. Они се орасположе, певуше, као да купају дете.) Знам да не волиш да се купаш , због оне прљаве воде, што на крају увек остане...
СЛАЂАН: Дај му сапун, нек сам окупа питона... ( Отац руком показује да се окрену, они се окрећу.)
МЛАЂАН: Није теби само рука покретна! Можеш ти још по нешто да покренеш!   (Обојица се гласно смеју, отац је згрожен овом шалом.) Мислио сам на обрве...   (Опет громогласни смех. Слађану се засузе очи., смеје се и лупа руком по бутини.)
СЛАЂАН: Како си ти смешан бато... Нико не зна да ме насмеје као ти! Ни она стара баба што прича сама са собом, ни онај лудак у Призрену што кобајаги вози авион... Нико! Ти ћеш пре мене да се ожениш! И ја сам, понекад, како се каже... духовит! Али..
МЛАЂАН: Ти духовит! Немој да ме засмејаваш молим те...( Изнервиран овим коментаром.) Теби је смешно што неко прича сам са  собом! Тај у Призрену!- То је права будала-а не ти... Ти само знаш да се кревељиш, и причаш глупости! Ја сам стварно мислио на обрву, а ти одма': хвата се за стомак! ( Слађан се неувређено уозбиљи, прихватајући кривицу.) Тато је л' слушаш ти ову будалу... 'Ајде да га преместимо на кревет па да га обришемо... ( Они подижу оца на кревет, мало им запиње, мало су се и поквасили, али га убрзо положе.)
СЛАЂАН: Сада бријање... ( Отац аутоматски подигне кажипрст.) Нећеш да те ми обријемо на брзину...
МЛАЂАН: Неће, сто пута је рек'о,  док га служи његова десница, он ће сам да се брије... Ти не схваташ неке ствари: то је за њега питање части! ( Млађан поред оца на столици постави сав прибор за бријање, гестом их истера из куће, они излазе, полако насапуна лице и све надаље ради сам. )
СЛАЂАН: 'Ајмо ми да возимо бицикло, док се он брије... Шта да радимо кад воли да је сам кад се брије...

ТРЕЋА СЦЕНА

( Ноћ је, упаљена лампа на дрвету. Браћа под утиском ноћи говоре нешто тише. Копају,  и, узгред,  разговарају. )
МЛАЂАН: Од сад ћемо да копамо само ноћу... Јер дању неко може да нас прати... СЛАЂАН: Јесте, у праву си, сви знају да копамо... Можда нас неко стварно прати...
МЛАЂАН: Пссст... ( Пажљиво ослушкује, па му да знак да настави.)
СЛАЂАН: Можда нас неко стварно прати; лепо седне, чита љубавне романе, чека да ископамо... Кад ископамо: један метак –динг у главу, извади благо: нас закопа, и нико не би ни знао да смо га ми ископали...
МЛАЂАН( застане): Е мој Слађане... Многи би га сутра ископали, само кад би знали где је...
СЛАЂАН( застане): Срећа да само ми имамо мапе... То је нама наш ујак оставио, јер је видео да све оне око њега само то благо и интересује, па се разочарао... Зато се ја одричем свих њих, осим њега. Он је био нешто друго...
МЛАЂАН: Е, а ја изађем синоћ у двориште, и ударим мало овде ногом у олук; и кажем: у бог те, ноћу се ништа не види... Застанем и помислим: ноћу се ништа не види! Улазим у кућу, и понављам у себи: ноћу се ништа не види... Тад сам решио да копамо само ноћу! ( Настављају да копају.)
СЛАЂАН: Браво бато! Ја се никад не бих сетио да се ноћу ниште не види. Преко дана се све види, ко ће да се сети...
МЛАЂАН( престану са копањем, одложе алате, значајно и тајанствено): Али ноћас смо овде, не само да би даље копали, него и зато што се ноћас отвара небо, и испуњава жеље. Тачно у дванаест сати. Кажу да Бог испуњава жеље! Али само поштеним људима, који се нису огрешили...
СЛАЂАН: Ух, све су ми се уста осушила... Ја не бих тражио много, срамота је...
МЛАЂАН: Ми ћемо да пожелимо исту жељу, па ће лакше и да нам се испуни...
СЛАЂАН: Тражићемо само Душаново благо...
МЛАЂАН: Ти само ћути, ја ћу све да објасним... Можда би најбоље било да се ти сакријеш иза дрвета, да нешто не забрљаш...
СЛАЂАН(са олакшањем): Како ти кажеш бато...         
МЛАЂАН: Сакриј се иза оног дрвета. ( Слађан крене.) Не мораш одма', неће небо пре дванаест... И немој нешто да добацујеш!
СЛАЂАН: Ја?! Ја од страха нећу моћи да говорим… Како си ти храбар, кад смеш тако да изађеш... А не ја... кријем се иза дрвета...
МЛАЂАН: Бог, Слађане, ионако све зна; али ми ћемо за сваки случај све да  објаснимо, и треба да се  да се понашамо... онако... Разумеш...
СЛАЂАН: Ако он не зна, онда нико не зна...
МЛАЂАН: Он зна... Ми више нећемо да копамо...
СЛАЂАН: Мало ми је и жао... Навик'о сам се на овакав живот. Откако копамо све је другачије... Ја сам од тад срећнији! Надам се... Надам се, свему се надам; онако нисам нигде видео неки излаз... Схватио сам, да само будале играју игре на срећу, нема 'леба од тога... Ово је једина шанса за нас!
МЛАЂАН: Да знаш,  да имамо право на само једну жељу. Кад будемо богати људи, копаћемо само за празнике...
СЛАЂАН( у њему се поново пробуди љубав према брату, сањалачки): Да, да... Чисто, онако, за душу... Да се присетимо дана кад смо копали, били сиромашни, и маштали о свему...
МЛАЂАН: Угаси лампу! Брзо под дрво! Ево га дванаест... ( Слађан тркне под дрво, затим искорачи.)
СЛАЂАН: Бато, како је лепо бити богат! ( Млађан би сигурно побеснео, али силно ишчекује тренутак, и у неверици је. Он стоји мирноуз понеки нервозан покрет. Гледа у небо непомично два-три минута. У једном тренутку, погледа на сат, и види да је тачно дванаест сати. Он се још једном прибере, стоји војнички дисциплиновано, гледа у небо, стоји још неко време. Онда му се учини да се небо неће отворити.)
МЛАЂАН: Слађко, небо се није отворило!... ( Слађан не одговара, Млађан још неко време стоји, а затим седне на траву.) Ух, истег'о ми се врат... Можда нешто треба да се каже... нека молитва... Можда смо требали да донесемо и једну шишу ракије... или можда... Не знам.  (   У даљини се зачује експлозија, Млађан скочи на ноге, и опет заузме војнички став. Стоји тако краће време чучи, затим устане.) Излази Слађане! Знао сам да ништа неће да буде...
СЛАЂАН: Јеси ти , бато?...
МЛАЂАН: Ја сам бре, излази! Серем им се на приче како се небо отвара... СЛАЂАН( излази из скровишта): И баба Смиљка је лагала... Бато... Ја сам се упишао... ( На Слађановим панталонама се оцртава флека.)
МЛАЂАН( мало подругљиво): Па ти си се стварно усрао од страха... И ја сам се уплашио, али... Ти си се баш нагрдио!
СЛАЂАН: Нисам се усрао... Немој да кажеш тати...
МЛАЂАН: Ја ћу мало на поток да се повратим...
СЛАЂАН: И ја ћу... ( Млађан клекне крај потока, скида се до паса и умива, затим кваси груди и врат. Слађан се са мостића умива и и кваси врат.)
МЛАЂАН: Охо-хо-хо... Нисмо џабе долазили... Вредело је због ове воде... Од сад ћемо свако вече овако.
СЛАЂАН: Мало је хладна вода... ( Усправљају се, Млађан се облачи.) Ја мислим да је он намерно закопао благо поред потока, да би га ми лакше пронашли...
МЛАЂАН ( сасвим убеђено): Сигурно... ( Прилазе месту где у последње време копају.)
СЛАЂАН: Гле киша... Можда ни ова киша није случајно, можда  треба мало да се сачека... Није случајно, то ти ја тврдим!( Млађан га прекорно погледа, он се препаде.) Мислим, не ја...
МЛАЂАН: 'Ајмо кући... Ноћас нећемо да копамо...
СЛАЂАН: То сам хтео да те питам... Нисмо ни ми толико...  да копамо по киши!
МЛАЂАН: Кажем ти ја да све од нас зависи. Нико неће да нам помогне, ми немамо никога...

 

ЧЕТВРТА СЦЕНА
( Млађан и Слађан улазе у кућу потпуно мокри. Одмах почињу да се скидају, како би се пресвукли и осушили ствари у којима увек иду на копање. Све то раде са неком врстом задовољства.)
МЛАЂАН( говори оцу, иако уопште не гледа у њега): Нећеш више сам да остајеш преко дана! Ми ћемо да копамо ноћу, а тад ти спаваш... Нешто си ми побледео... Јеси му дао лекове? Јебем ти кишу!...
СЛАЂАН: Како да не побледи, кад две године није изаш'о из куће... ( У том тренутку отац опали метак из пушке, поломи се прозор који је погодио. Млађан и Слађан се препадну. Обојица чучну, па кад виде да је сигурно устану.)
МЛАЂАН: Пуче пушка...
СЛАЂАН: Како кад је била празна...
МЛАЂАН: Како празна магарцу један, кад сам ти ја рек'о да је... празна... У праву си, ја сам ти рек'о да је празна... И била је празна! Зато увек треба да се провери... Море... да нема још неки метак... ( Слађан се сагне, а Млађан сигурним путем прилази оцу.) Тато, тато... 'Оћеш да нас поубијаш... Нема више пушке... Ово ти је било последњу пут... Тато?... ( Млађан види да отац не реагује, па почне да га дрма, Слађан уплашено прилази), тато!...
СЛАЂАН: Није ваљда...
МЛАЂАН: Јесте... ( Обојица седну, Слађан држи руку покојног оца, убрзо почиње да плаче.)
СЛАЂАН(кроз сузе): Тато, тато... Како ћемо ми без тебе...
МЛАЂАН: Не плачи Слађко... Спасио се... Није за њега овакав живот, није му срце више издржало...
СЛАЂАН: Највише ми је жао, што му ми никакву радост нисмо донели... Ни сватови, ни унуци... ( једва изговори од суза) ни испраћај у војску...
МЛАЂАН( стави му руку на леђа и држи је пар секунди): Ниси ти крив што си неспособан...
СЛАЂАН: Да смо бар благо ископали док је био жив... то би га обрадовало.
МЛАЂАН: Да попијемо за душу по једну чашицу... ( Слађан доноси ракију, испијају по једну чашицу, ћуте.)
МЛАЂАН: Стално смо се свађали, али сам га увек поштовао... Поштовао сам то што је био карактер, катиљ; што никад није хтео да попусти, и кад зна да није у праву. То је особина паметних и храбрих људи...
СЛАЂАН: Никад нећемо моћи да му се одужимо... Испоштоваћемо његову последњу жељу, да га не сахрањујемо пет дана...
МЛАЂАН: Да ... Како мислиш да га овде држимо пет дана, сад кад је умро...
Немамо га где... Ми треба овде да дишемо, да спавамо... Можда нам и неке женске дођу... Он ће да се усмрди...
СЛАЂАН( пружа отпор онолико колико може): Знам, али обећали смо му... Рекли смо му да не брине, и да...
МЛАЂАН: Слађко, како не разумеш; ми смо њега испоштовали; обећали смо му да нећемо да га сахранимо пет дана... Не би било лепо да смо се свађали са њим... да смо му рекли, на пример, да ћемо да га сахранимо истог дана кад умре... Али ми смо му рекли да ништа не брине...
СЛАЂАН: У праву си бато... Ти си увек у праву... Ми морамо да живимо овде....
МЛАЂАН: Сахранићемо га, како и доликује једном ауто-лимару ; позваћемо попа, и све како је ред за крштеног човека... Купићемо неку шишу ракије, и како то иде, скромно, пошто је рат..
СЛАЂАН: Морамо скромно бато... Потрошили смо  паре које је издвојио за своју сахрану...
МЛАЂАН: Немој тако  да говориш... Нисмо потрошили, него смо улагали...
СЛАЂАН: Јесте... У лопату, у бицикло.. Знаш шта сам хтео да те питам. Је л' знаш да је гробље бомбардовано? Има неки војни објекат ту близу, па промашили ваљда. И то два-три пута. И још сам чуо неки људи из поворке рањени... Сигурно неки снајпер...
МЛАЂАН:  Је л'? Па што не кажеш, знаш да треба да сахранимо оца... Ти предлажеш да га не сахрањујемо пошто је тако опасно и несигурно...
СЛАЂАН: Не знам ... Ја само кажем...
МЛАЂАН: Ти си добро рек'о: ја сам увек у праву; али, руку на срце, и ја понекад погрешим. Ево, размисли и сам... Добро си ти рек'о, нећемо на гробљу да га сахрањујемо. Ипак би дошли неки људи који су поштовали оца, какав би то начин био да нека бомба падне на њих, а... а немамо ни четрдесет година...
СЛАЂАН: Па где да га сахранимо, ко зна колико ће рат још да траје?...
МЛАЂАН: У нашем дворишту нема где, све је у бетону... Најбоље онда код Бајрама, док рат траје, па ћемо онда људски да га сахранимо...
СЛАЂАН: Најбоље тако... Е, Бајрам, Бајрам. Ко зна где је он сада...
МЛАЂАН: Још за Бајрама треба да се секирам! Боље што није ту, сад би дош'о да нам изјави саучешће...
СЛАЂАН: Би, он је добар човек... Јесте да нам је... комшија, али је добар човек... Никад нас није убио,  никад нас није дирао...
МЛАЂАН: Ноћас после поноћи идемо да сахранимо оца...

 

ПЕТА СЦЕНА

( Млађан и Слађан су у Бајрамовом дворишту. Копају раку како би ту закопали очево тело. Тело је увијено у некакав тепих.)
СЛАЂАН: ...И овај рат више, не можемо ни оца да сахранимо... ( плачно) има ли нешто теже него сахранити оца, и то сад...  кад помислим да је умро, да никад више...
МЛАЂАН: Ћути и копај, чуће нас неко...
СЛАЂАН: У праву си, мислиће да крадемо...
МЛАЂАН: Ма, ако помисле да крадемо, нико неће смети да се меша... сад кад сви краду... ( Неко се тетура испред куће, очигледно потуно пијан. Носи војничку униформу, необријан, очигледно резервиста. Има  пушку коју је пребацио преко леђа. Стане пред Бајрамову капију, и очигледно је да ће повраћати. Млађан му изнервирано прилази, али му се обраћа љубазно.) Рођаче, немој овде да повраћаш молим те... Ми смо... наши смо... Где станујеш?... Не знаш... ( Резрвиста нешто промумла очигледно несвесно. Одвоји се од капије, посрне уназад корак-два, али успе да остане на ногама. Млађан и Слађан наставе да копају, али на кратко. Пијанац настави да хода, наслони се на капију наших јунака.) Не на нашу капију...  (Остављају алат, прилазе резервисти, и одвлаче га од њихове капије.) Е тако пријатељу, ми смо ти помогли колико смо могли, сад мораш мало сам...
СЛАЂАН: У личној карти му пише где живи...
МЛАЂАН: Не... мислиће да му крадемо новчаник... А и шта ме брига где живи, нећу да га пратим до куће... Овај је сигурно из града, или је дош'о из пизде материне, никад га нисам видео. Идемо... ( Резервиста настави да се тетура, њих двојица се врате у Бајрамово двориште, наставе да копају.)
СЛАЂАН: Ваљда више нико неће да нам смета...
МЛАЂАН: Ћути и копај... ( Обојица копају без речи.) Шта је ово?... Изгледа сам наиш'о на камен. Уе! Ово није камен... Ово је... нешто друго... Стани, не копај, ја ћу... да га не оштетим...  да није нешто ломљиво...
СЛАЂАН: А шта ако је... Душаново благо! ( Слађан је уплашен, отворених уста посматра. Млађан коначно изнесе  замотани предмет.)
МЛАЂАН: Нешто јесте... ( Одмота предмет.) Ковчег...
СЛАЂАН: Испунила нам се жеља...
МЛАЂАН: Полако... можда је празан... Није тежак... Да га разбијемо крампом...
СЛАЂАН: Да донесем... Шта је ово... Кључ! Кључеви...
МЛАЂАН: Отварај брзо, не баљезгај!
СЛАЂАН: Ја не смем... Шта ако је злато... Отвори ти ... ти си све  смислио!
МЛАЂАН: Ћут! ( Отвара ковчег, одмотава новац који је завијен у заштитни материјал.) Лова...
СЛАЂАН: А?
МЛАЂАН: Марке... Много марке...
СЛАЂАН: Колико пара... Ово у животу нисам видео...
МЛАЂАН: Ово је сигурно Бајрам закопао... Како је глуп, у журби је заборавио кључеве...
СЛАЂАН: 'Ајмо да закопамо оца и да бежимо...
МЛАЂАН: Не можемо овде да га закопамо, не знамо кад ће он да се врати. Чим се врати он ће да откопа... Одакле му оволике паре, мајку му јебем; ово није поштено зарађено...
СЛАЂАН: У праву си. Да закопамо рупу и да бежимо... Ја ћу да затрпавам...  ти броји паре... ( Млађан броји новац, Слађан затрпава ископано.)
МЛАЂАН: Пази да нешто не заборавимо.... Идемо. ( Подижу очево тело и носе га до куће, улазе у кућу. Положе га на кревет на ком је лежао док је боловао.)
СЛАЂАН: Кол'ко има?
СЛАЂАН: Почињемо  живот испочетка! Избројао сам око двеста хиљада, има сигурно двеста ... руке су ми дрхтале док сам бројао... Али добро: две три хиљаде више- мање, није нека разлика, за оног ко има пара... ( Седне за сто и поново броји новац.) Сад ћемо натенане...
СЛАЂАН: Шта ћемо са толиким парама?...      
МЛАЂАН: Како мислиш?...
СЛАЂАН: Мислим, нису наше... Може Бог да нас казни. Кажу да је грех... Тата нас није тако учио...
МЛАЂАН: Па нећу ваљда Бајраму да враћам паре! Он то није поштено зарадио... Ти ако ти се још копа- копај, ја нећу више... Ако ископаш благо-твоје је! Ја нисам физички радник... Хоћу бре да живим к'о господин! Ми нисмо ишли да крадемо, ове паре смо нашли случајно...
СЛАЂАН: Јесте, тако је... Док смо сахрањивали оца! Да смо знали да ту крије парe ми не би ту копали...
МЛАЂАН( није могао да потврди последње Слађанове речи): Хмм... Тако је то кад немаш поверење у првог комшију; да ја нама дао паре да му чувамо, сад би му паре биле на сигурном. Овако, шта да му радим... Бајрам може мирно да спава, ми ћемо ове паре, паметно да потрошимо...
СЛАЂАН: Не знам зашто, бато, ја, на пример, не мислим нешто као ти, али чим ти мало објасниш другачије, онда и ја мислим као ти... Ти си велики човек! Ја би' која сам будала... А он нама што није вратио клешта, то ништа! ...
МЛАЂАН( узима новац да поново броји): Него, поново имамо проблем: како да сахранимо оца? Ја на гробље не идем...
СЛАЂАН: Да позовемо некога с ким је био близак... Некога од његових пријатеља?...
МЛАЂАН( гледа новац): Стварно никад нећемо моћи да му се одужимо... Ако ништа друго: испунила му се жеља: да не буде сахрањен пет дана...
СЛАЂАН: Е, тато, тато... Нисам знао да ће твоја смрт овако тешко да нам падне... (плачно) ни да те сахранимо не можемо!... 
МЛАЂАН: Сахранићемо га кад се мало смири ситуација... Кад се рат заврши. Направићемо сахрану, какву човек може само да пожели! Ја то обећавам!
СЛАЂАН: Добро, али шта да радимо до тада... Докле ће рат да траје? Шта ти мислиш? Ти се разумеш у политику...
МЛАЂАН: Нећемо сад о томе.... Ми треба да набавимо много леда, то ће за сада да реши ствар... Ми ћемо још једном да га окупамо и обријемо, по нашем старом обичају... То ћемо све сутра да обавимо...
СЛАЂАН: Да запалимо свеће, нека горе... Не можемо овако да га оставимо.  (Слађан гаси светло и пали свеће.)  Иди ти спавај ако ти се спава, ја ћу још мало поред тате...
МЛАЂАН: Узбуђен сам... Али сам и уморан... Лаку ноћ... Паре су код мене, сакрићу их добро,  закључаћу и капију и ова врата... Пушка ће бити код мене, немој да је дираш, напунићу је!... ( Млађан излази из куће, убрзо се враћа, Слађан је заспао за столом,  Млађану то беше мило, он га пољуби у теме, затим клекне, покојном оцу стави руку на груди и тако је држи неко време, прекрсти се, затим  оде да спава.)

 

 ШЕСТА СЦЕНА
(Млађан и Слађан леже на кревету, на супротним странама, и посипају се новцем. Обојица су боси,у панталонама, у горњем вешу, соба је јако угрејана. Очево тело више није у соби.)
СЛАЂАН: Је л' се сећаш бато кад сам ти говорио: како је лепо бити богат... 
МЛАЂАН: Отворићемо најбољу кафану у...
СЛАЂАН( уозбиљи се, смркнуто): Е, то сам хтео да те питам: где ћемо ми да отворимо кафану? Видиш шта се дешава; ушли окупатори, почео народ да бежи...
МЛАЂАН: Беже само кукавице. ( Очигледно под утиском одређених медија.) Све ће да се среди за неки дан, биће мир- и благостање!( Млађан посипа новац по глави, Слађан престаје са тиме.)
СЛАЂАН( овога пута није убеђен да је Млађан у праву): Дај боже... А кад ћемо тату да сахранимо?
МЛАЂАН: Кад год хоћеш! Сутра... ( Утом тренутку, рафална паљба поломи прозоре, читав рафал је прошарао зидове њихове собе. Они, пошто су већ лежали, цео рафал буду на кревету, а кад стане, Млађан се баци на под, Слађан се згрчио и не помера се.) Лези овамо... опет ће!... ( Слађан се спусти на под, припијен уз кревет, склизне.Ћуте неко време.)
СЛАЂАН: Шта ово би...
МЛАЂАН: Неко је хтео да нас... Побије...
СЛАЂАН: Имали смо срећу... То су ови... ( Кроз прозор улети бомба која падне на под, али не експлодира.)
МЛАЂАН: Бомба... Бомба! Бежи!( Млађан, па  за њим и Слађан, уз буку, и због ужурбаности, трапаво, улазе у другу собу, у којој је на кревету до прозора хоризонтално смештено очево тело, које прескачу, и искачу кроз прозор. Стоје испод прозора неко време, па опрезно, кад процене да је безбедно, кроз исти прозор улазе у дневну собу.) Није експлодирала... Како сад да је избацим... Не смем...
СЛАЂАН: Не смем ни ја ... Ја нисам служио војску... ( Млађан опрезно приђе , узме бомбу и изнесе је из дворишта, па се врати у кућу. Сво то време Слађан се крсти.)
МЛАЂАН: Ето ти сад: остани и живи мајчин сине... Сав народ побеже, морамо и ми... Купи паре и бежимо!... ( Сагињу се обојица, скупљају новац који су разбацали.)
СЛАЂАН: Јао!... Где ћемо, шта ћемо?! Шта са оцем сад да радимо...
МЛАЂАН: Видиш да ће да нас побију... Он ће да остане, ми морамо да бежимо... Вратићемо се да га сахранимо, чим будемо могли!
СЛАЂАН( плаче): Каква је ово судбина... ( Клекне, љуби оцу руке), Тато, ми те никад не би оставили, али видиш шта се дешава... Извини...
МЛАЂАН( и њему крену сузе, клекне): Требали смо да га сахранимо одмах... Опрости нам... доћи ћемо чим могнемо... Доћи ћемо... ( Прво се усправља Млађан, па Слађан, стоје минут- два.) Слађане, брзо на бицикле... Идемо. ( Млађан закључава кућу, пољуби врата, Слађан је догурао два бицикла која су била у шупи иза куће. Изађу из дворишта, седају на бицикле, погледају кућу не слутећи да је више никада неће видети.)
МЛАЂАН: Јебем ти живот! И ко нас доведе до овде...
СЛАЂАН: Вратићемо се , бато, не плачи... Вратићемо се... ( Крећу на сигурно...)

 

ТРЕЋИ ДЕО
КИДНАПОВАНИ

( Наши јунаци улазе у мемљиву просторију, стандардног облика, површине четрдесетак квадрата. Недалеко од врата је дрвена столица, а негде на половини је велика гомила набацаних аутомобилских гума.У близини су и џакови пуни песка. Кадрија носи сако набачен преко леђа све време. Носи обичне патике које одударају од одела. Његов акценат је,и уопште говор, пошто све говори на српскоm језику, типичан за албанце који нису савладали српски језик до краја. Уосталом, ни они од којих је Кадрија учио српски, не говоре најправилније... Такође има албанску националну капу, кечу. Нешто је нижег раста. Милутин изгледа просечно. Новица је просед, проћелав, и мршавији човек. Има некакву торбу на себи. Радња се одиграва у близини града Пећ.)
ВОЈНИК: Уђи... ( Наши јунаци улазе у просторију без речи. Озбиљни су, не знају шта их чека. Најпре ћуте, а онда почињу да разговарају.)
НОВИЦА( шетајући нервозно): Где су ме ово довели... Комшија, је л' сте ви нахранили стоку пре него што су вас довели овде? Јесу и вас овако?...
МИЛУТИН: Ово ми личи на напуштени војни објекат... Магацин, или нешто слично...
КАДРИЈА: Да сам знао да се окупам, да се обријем... Ко зна колико ћемо да будемо овде...
МИЛУТИН: Ја бих рекао: што дуже- то боље...
НОВИЦА( Кадрији): Је л' ви знате некога ко би мог'о да нас пусти... Мислим... Ипак сте ви...
КАДРИЈА: Албанац- слободно реци Шиптар... Али они кажу да Кадрија није добар Албанац; ево, на моју капу нацртали су ми крст... ( Скида капу са главе и показује.) Мени не смета, ја сам радио на српска гробља, радио сам споменике... врата у цркву... Све. А Кадрија каже: само добар ћовек је добар Албанац. Исто је и за Србе, и за Словенце, и за Мађаре.... и све друге људе.
НОВИЦА: Ја ћу брзо да изађем одавде, мене су помешали са неким...
КАДРИЈА: Мене, богами, нису. ( Са дозом поноса.) Можда би ме помешали са неким, али кад су видели Титову знаћку, ту на ревер, што Кадрија носи тридесет година, знали су да сам ја!
НОВИЦА( прилази Кадрији и труди се да њихов разговор учини што пријатнијим): Знате комшија... Како се зовете?
КАДРИЈА: Кадрија Рамадани.
НОВИЦА: Кадрија... Како то да се нисмо раније срели... А да... ја сам Новица... Да... Ја сам се, Кадрија, дружио са Албанцима. Ја то не кажем ...
КАДРИЈА: Па је л' знаш онда албански?
НОВИЦА: Знам... Мислим, не знам баш најбоље ... ( са осмехом) као ви на пример...
КАДРИЈА: Како се каже ћај на албанском?
НОВИЦА: Чај?  Чај се каже... Па знате ви то...
КАДРИЈА: Исто се каже: ћај!
НОВИЦА: Ааа... Да... Чај се каже-ха- ха... Добра шала , добар штос... ( Тоном као да је Кадрија нешто скривио некоме, па га он теши.) Шта ћете...
КАДРИЈА: А како се каже: шећер? Није шећер, одма' да ти кажем...
НОВИЦА( мало увређено и постиђено, али и суптилно дрско): Није, знам ја... другачије је...
КАДРИЈА: Ниси се ти дружио са Албанцима.
МИЛУТИН: Не, он се можда дружио, него су разговарали на српском...
НОВИЦА( иако је схватио Милутинову иронију): Па да... Албанци углавном знају српски. Као ви, ви одлично говорите српски! Ево ми сад говоримо... Могли би и албански: зашто да не, али ето ја понекад не могу да се сетим неких речи...
КАДРИЈА: Па добро ћовеће, ако си се дружио са Албанцима, шта се то мене тиће?
НОВИЦА: Не, само онако кажем... разговарамо... као два човека која... Да не мислите да сам ја неки... Ја гледам своја посла! Мене политика не интересује...  (Намењено Милутину.) Али некима то смета...
МИЛУТИН: У праву си, некима то смета. Ево , ове барабе су те довеле овде јер си гледао своја посла!
НОВИЦА: Тише мало... кад тако говориш. Нећу ја због тебе да одговарам! ( Окреће се Кадрији.) Добро... ја баш и нисам научио језик...
МИЛУТИН: Он, комшија, мисли да можете да му помогнете да изађе одавде; а не види, слепац, да сте у истом сосу-ако не и горем-колико видим...
НОВИЦА: Шта се ти мешаш, ја сам му први приш'о!
МИЛУТИН( простодушно се насмеје): Само ти седи...
НОВИЦА: А ти ако мислиш да се инатиш, нећеш добро да прођеш; ово ти пријатељски кажем. Ти изгледа не знаш како се поступа са онима који могу да ти напакосте?... Само се ти инати...
МИЛУТИН: Да се инатим? Таман посла, ја бих одма' иш'о кући, што се мене тиче!
НОВИЦА: Онда ме пусти да радим... овај, да разговарам с човеком...
МИЛУТИН: Можда би и он разговарао са неким човеком! (Новица није схватио ову двосмислицу.)
НОВИЦА: Е. Ви сигурно имате неке рођаке који вас цене... На пример... Из ког сте села?
КАДРИЈА: Из мог. Сам села.
НОВИЦА: Знам, али... ( нервозно и нестрпљиво, не схватајући иронију) из ког?
МИЛУТИН: Чујеш шта ти човек каже... Провалио те. ( Новица га погледа пун мржње и беса које покушава да контролише.)
НОВИЦА: Је л' видите шта је он у стању...
КАДРИЈА: Мени ми се свиђа, не знам за тебе!
НОВИЦА: Не кажем ја... добар је човек... Али хоће да се извуче к'о и сви ми. Није то срамота, један живот имамо! Само не знам зашто ме не воли? Важно је да се извучемо одавде, ко ће после да зна ко је шта причао, или радио овде... Је л' тако Кадри?( Кад схвати да неће добити жељени одговор, усиљено се смеје.) Ја и Кадрија смо сложни...
КАДРИЈА: Понекад...
НОВИЦА( није му најјасније шта је Кадрија хтео да каже): Нисам баш...
КАДРИЈА: Лепо сам ти рек'о: понекад: кад кажеш нешто к'о ћовек-онда, можда смо сложни; а кад не кажеш ништа- онда ништа!'Ајде више немој да ми се пењеш, ту на главу!
НОВИЦА( прави се да није чуо и разумео): Ма све ће да буде у реду, само да ми будемо сложни!  Ја се за мене не бринем... мене су овде довели грешком. Они су сигурно хтели једног мог комшију; он је стално пуштао гласно те песме о трубама и Косову... Ја се никад нисам  чуо...  Ја ћу сад овим момцима да кажем да држе погрешног човека, и они ће да ме пусте... Видим ја да су то добри момци.
МИЛУТИН: Изузетно добри момци! Пустиће те сигурно.
НОВИЦА: Даћу им име и адресу, нека њега лепо доведу овде. А не да ја овде робијам уместо њега! Да је човек, он би се сам пријавио... .
КАДРИЈА: Ја бринем за тебе... Као ја да пријавим мог комшију Слободана!
НОВИЦА: Хмм... Шта ви хоћете, не могу да седим овде и чекам да ме убију!  (Кадрија и Милутин га гледају са толиким презрењем и строго, да се уплашио.) Дообро, нећу никог да пријављујем!... Нећу.( Мало размишља.) Мада би  мог директора требао да пријавим! Он се кобајаги брине за народ и те свари....  Он ми је целог живота био директор! Има ли већег злотвора од директора фирме, кажите и сами... Стварно бих требао да га пријавим!
КАДРИЈА: Хеј, ћовеће, немој никог да пријавиш; видиш да овде није добро...
НОВИЦА: Не знаш ти шта је он све мени радио! Кад год прође поред мене:“Где си Новице стара улизице''? И то ми намерно говори, јер зна да морам да се смејем шта год он рек'о! Баш бих волео да га видим овде, да ја њему кажем: „ Где си Новице стара улизице''... Он има кући три пушке и брдо муниције, њега они траже, а не мене!...
КАДРИЈА: Ти мислиш да си за ђабе овде. И ја мислим за мене. Само зато што волим све људе, што носим Тита, и за једну рећ; нисам хтео да дам сина за ову нову војску у Косову, зато што сам рек'о сину, кад су дошли да га воде: бежи!
НОВИЦА: Богами, свака част...
КАДРИЈА: Не дам ни у српску војску, ја нисам Србин...
МИЛУТИН: Е, сад и ја могу да кажем: свака част! Свака част што држиш до себе у овом лудилу...
КАДРИЈА: Кадрија има пет сина, и сви су отишли у Немаћку, неки у Швајцарску... Боље тамо да раде него овде да их воде у шуму! Богами, нешто да ми се деси, много ми је жао за мог комшију Слободана, њему би било жао. Он ми је бољи комшија, од сто Албанаца! Он је био кад су ме узели од куће; пили смо ћај, код мене на терасу. Ја сам волео да држим, овако, отворена уста кад слушам Слободана, је л' он прића, како да ти кажем... страшно! Много добро прића... Кад: дође један један, овако, леп, висок: али са пушком!А иза леђа: још један са пушком-то знаћи два. Каже: „Дижи се, полази са мене''! Ја му кажем: полако ћовеће, видиш да пијем ћај! И мало се уплашим, отворим уста-он ми гурне цев у уста! Ја се мислим у главу: никад више у животу Кадрија неће да отвори уста... Он викне:“Устај,'' ја кажем: ћекај да попијем ћај, па ме води де 'оћеш, ако 'оћеш у пићку материну!- Ми Албанци кад пијемо ћај, боље ништа не питај... Али ја видим ни ћај неће да ми помогне... Ја би', деце ми моје, можда и рек'о њему: нећу да идем, пуцај ако 'оћеш, али ме је био страх за Слободана. Ја му кажем- све ми причамо албански- јер и Слободан зна албански- комшо ја идем, ти не иди, брзо ћу ја да дођем...  И онда сам уш'о ту, овде! Сад Слободан ћека, ћај се охладио...
МИЛУТИН: Добро кад и њега нису повели... Можда нису ни схватили да је Србин?
КАДРИЈА: Не верујем, богами. Види се да је Србин: пуши, пије, има овако, велики стомак... Они су дошли посебно за мене.
НОВИЦА: Ја вас  разумем: прекинули су вас  кад сте пили чај, ја сам против тога.  Али мој случај је још тежи; само што сам узео црево у руке, и  почео да заливам башту... Дођоше ови момци, и...
МИЛУТИН( прекида га): Трагедија! Баш си ме потрес'о. У сред рата, ти нису дали да залијеш башту! То је страшно...
КАДРИЈА: Ја се ћудим!...
МИЛУТИН: Како те није срамота да кукаш о башти док се гине на све стране!
НОВИЦА: Па шта! Били су и раније ратови, па су људи наставили да живе... Имам само један живот-и хоћу да ми земља буде обрађена, а стока нахрањена! Је л' треба сад све да ми увене, зато што је рат?  ( Кратко ћутање.)
МИЛУТИН: Бојим се кад ми буду видели војничке чизме, да ће помислити да сам војник... Не знам шта ће онда бити са мном... А можда су их већ и видели?... ( У том тренутку у просторију улазе два припадника нелегалне У.Ћ.К. Очигледно је да је један од њих подређен другом.)
ОФИЦИР: Сви спремите сва документа ( официр заустави поглед на Милутину) која имате код себе...   
МИЛУТИН: Ко...
ОФИЦИР: Мени нешто кажеш?
МИЛУТИН: Не, помешао сам вас са неким.
ОФИЦИР: Тако је боље. Добићете храну и воду. ( Одлазе, закључавају врата.)
КАДРИЈА: Ти комшо као да се знате са овога?...
МИЛУТИН: Не... Мислио сам да га знам...
НОВИЦА( вади из торбице ципеле и неке ситнице): Ја ћу њима да поклоним ову јабуку, зато што су овако добри према нама. Даваће нам и храну и воду...
МИЛУТИН: Па ти имаш ципеле? Што не кажеш човече?!
НОВИЦА: Имам, што?
МИЛУТИН: Како:“Што''! Је л' чујеш ти шта причам, те ципеле могу главу да ми спасу... ( Почиње да скида чизме.) Дај брзо... Ове чизме ћу да сакријем ту... иза ових гума... Ух, каква срећа... ( Новица враћа ципеле у торбу.) Дај...
НОВИЦА: Не могу да ти дам ципеле.
МИЛУТИН: Што?...
НОВИЦА( не желећи да буде ироничан): Ставио сам их у торбу. Не могу да ти дам. Шта ако знају? Шта ако нас гледају? Извини, али ја не могу да ризикујем живот...
МИЛУТИН: Не ризикујеш, сакрићу чизме, нико то неће да гледа... Дај ми ципеле...
НОВИЦА: Нећу да ризикујем, и тачка.
МИЛУТИН: Је л' могуће да стварно... Ево даћу ти сав новац који имам...
НОВИЦА: Зашта ти мене сматраш, не требају мени твоје паре...
МИЛУТИН( ухвати торбу, вуче је ка себи, више да би приволео Новицу да му је да, и ради протеста, него да би му је отео, али је Новица задржи): Дај ми бре ципеле
убиће ме због тебе!
НОВИЦА: Пусти торбу, или ћу да зовем војнике!
МИЛУТИН( пусти торбу, одустаје од ципела): Е јеб'о ти пас матер, дабогда те стрељали заједно са мном! Олошу један...
КАДРИЈА( Милутину, затим Новици): Комшо, извини што се мешам; дај му ципеле, можда му помогнеш... И ја ћу теби да помогнем ако могу... Дај му прво ципеле... Буди комшија, као што си био у поћетку.
НОВИЦА: Дао би' му, али не смем! Не смем, плашим се... Ово ионако нису моје ципеле... Где их понесох са собом...
КАДРИЈА: Дај му ципеле у пићку материну!!
НОВИЦА: Тише бре... Што му ти не даш?...
КАДРИЈА: Ево ти патике: „Комуна- Призрен''! ( Скида патике, једна чарапа му је прилично исцепана, затим баца капу на земљу.) Ево ти капу, ево ти сако, све носи! А у пићку- материну! Зови ову војску 'одма да нас стрељају, нећу да седим више овде... ( Новица мало устукне,   нервозан и нерасположен, није му пријатно оно што се дешава међу њима. Кадрија обува ципеле, и ставља капу на главу. Окрене се, и тако стоји неко време. Сви ћуте неко време.)
НОВИЦА: Дао би му ја... да ми је кум... пријатељ... Нисам ја баш такав. Али њега видим први пут!
МИЛУТИН: Све је у реду.
НОВИЦА( одлучно и са убеђењем да ће се договорити): Ево, даћу ти ципеле, ако он каже да су његове, ако они нешто примете?!
МИЛУТИН: Како да каже кад није имао торбицу... Кажем: све је у реду.
НОВИЦА: Стани иза ових гума кад уђу... ( Схвата да је лупио глупост.) Ја сам већ спремио и јабуку, кад нам донесу да једемо, да им дам. Видећете: има да нас пусте кућама! Ти би Кадрија мог'о...
КАДРИЈА: Види, ти, како се зовеш, имам да ти кажем нешто: не! ( Сви ћуте краће време. Новица нервозно шета.)Богами, брине ме што овде има само једна столица...
МИЛУТИН: Данас почиње бомбардовање, ако већ нису одлучили о нама, одлучиће данас- сутра. Не верујем да ће смети да се овде дуже задржавају...
НОВИЦА: Мене неће да дирају, ја нисам ништа крив. Поштујем их, не провоцирам... Понудићу јабуке... Шта још могу да урадим? Не разговарам са заробљеницима...
МИЛУТИН: Нисам знао да и лоши људи могу да буду тако наивни.
КАДРИЈА( ставља руку преко ревера на ком је значка са ликом Јосипа Броза Тита): Е мој друже Тито... Ја сам само теби веровао. Али више ни теби не верујем. Требао си- све да нас побијеш, а не ми да се убијамо међу себе! А Кадрија је, то кажем пред твојом знаћком-велика будала! Највећа будала која је веровао да су људи... да нису стока! Ма нећу ни да прићам-највећа будала- ас будала! ( Ставља руку на срце. ) Кадрија!
МИЛУТИН: Немојте тако, ви сте један човек који...
КАДРИЈА: Не, нећу да ћујем ни рећ! Кадрија Рамадани је будала, и таћка! Ти можеш да прићаш шта 'оћеш...
МИЛУТИН: Мој Кадрија, стварно  сте добар човек... Само лоши људи праве лоше ствари... А и тај Тито је мало... зајеб'о неке ствари... ( Милутин седне на гомилу гума.)
КАДРИЈА: Ко? ( Строго, подижући кажипрст, али без зле примисли.) Јеси смео да кажеш једну рећ против њега?
МИЛУТИН( са смешком): Не...
КАДРИЈА: Немој тако комшо... Да је погрешио –погрешио је: требао је све да нас побије! Али сам је крив што нас није све побио. Шта смејеш? ( Говори још енергичније.) Био је велики ћовек... Овако: као ја, као мој комшија Слободан... (Милутину је симпатично  са колико вере Кадрија говори. Зато се простодушно кикоће.)
МИЛУТИН: Баш бих волео да упознам тог твог комшију Слободана!
КАДРИЈА( док говори, више мисли на следећу реченицу): Упознаћу те ја, пошто видим да си добар ћовек... ( Са жаром наставља о Титу.) Он није био обићан ћовек... Разумеш?... Не знам зашто смејеш?... У сваку канцеларију је била његова слика... ( Наглашава сваку реч.) Није био обићан ћовек!
МИЛУТИН: Није стварно: био је председник, маршал Тито... Друг Тито!...
КАДРИЈА: Па то ти прићам- ћовеће!... ( Помало ђаволасто.) А кад је умро ( мало враголасто заврти главом) шта је био?
МИЛУТИН: Сви су плакали...
КАДРИЈА( срећан, предосећајући одговор): Јеси плакао ти?
МИЛУТИН: Јесам... Стварно јесам... ( Кадрија потпуно задовољан, као да је придобио Милутина за своје идеје, и као да је разрешио све дилеме, дигне руке у ваздух. У том тренутку у просторију улазе војник и официр У.Ћ.К. Новица уз широк осмех готово од срца пружи јабуку војнику. )
НОВИЦА: Узмите... Изволите... ( Војник му удари прилично јак шамар, уз псовке на албанском језику. официр га без речи ухвати за рукав, да би га задржао од даљег шиканирања, Кадрија плане.)
КАДРИЈА: Море ти, мали, немој да си га ударио више ћовека! Видиш да му иде крв... ( Пун гнева и презира.) Треба да стидиш, срам те било!
ВОЈНИК: Бац, буди миран...
КАДРИЈА: Срам те било, могу отац да ти будем! Не дај боже! ( Кадрија се несвесно прекрсти.  Војник погледа ОФИЦИРа тражећи дозволу да реагује, крене према Кадрији, официр га ипак задржи хватајући га за руку.)
ОФИЦИР( на албанском): Чекај!...
КАДРИЈА: Пусти га... Ја знам и шамар да ударим!
ВОЈНИК( на албанском) : Причај албански!
КАДРИЈА: Нећу да причам, нека чују ови људи како брукаш свој народ, балавцу један!
ОФИЦИР: Ћути! Ти пођи са нама... Полази. ( Милутин крене са њима, Новица и Кадрија су сами.)
НОВИЦА( престрашено, очигледно се плашећи за себе): Они ће да га убију...
КАДРИЈА: Неће...
НОВИЦА: Како знаш да неће? Ја мислим да хоће... Гледај, овде има само једна столица...
КАДРИЈА: Неће, гледао сам га у оћи кад је уш'о. Није правио оћи као пас, другаћије је уш'о...
НОВИЦА: Јао мајко... Јао мајко! Убиће ме ... Стрељаће ме...
КАДРИЈА: Полако ћовеће, ти што имаш ципеле... Шта је био сад одједанпут?
НОВИЦА: У новчанику... У новчанику...
КАДРИЈА: Не брини се за паре, ово није рат за паре...
НОВИЦА: Има слика... Слика мога сина...
КАДРИЈА: Не бој се за сина. Ћим су тебе довели а не њега... Неће да га дирају.
НОВИЦА: Он је полицајац! На слици је у униформи! Где ставих слику у несрећна времена...
КАДРИЈА: Полако ћовеће, смири се мало...
НОВИЦА: Како да се смирим?... Због тога сам овде... Нисам невин...
КАДРИЈА: Полако... Мени се све ћини, да овај ћовек Милутин, има нешто са овим главним војником што је уш'о овде... Можда ће он да нам помогне...
НОВИЦА: Можда мени неће хтети... Ја му нисам дао ципеле... Па мог'о је лепо да ме замоли, да ми каже да... Све ми је рек'о... Све. Сад је касно...
КАДРИЈА: Немој сад да грешиш душу, ти, како се зовеш... Лепо ти је рек'о све: тако и тако... Али не брини , он није као ти, он ће да...
НОВИЦА: Није... Он је добар човек. Ја нисам добар.( Баца торбу очајнички.) Ја! Не требају ми сад ни ципеле, ни мој посрани живот-ништа! Боље да ме убију... ( Скоро плачући.) Кад сам говно. Да сам му дао ципеле, он би можда мене спасио, а ја би' одавде изаш'о као човек. Човек! Кад би мој син чуо за све ово, он би ме се стидео...
КАДРИЈА: Полако, још можеш да будеш ћовек. Само слушај Кадрију.
НОВИЦА( враћа му се нада и жеља за животом): Како? Да му сад дам ципеле?...
КАДРИЈА: Пусти сад ципеле... Не. Поћни да бежиш, врата су откљућана...
НОВИЦА: Да бежим?
КАДРИЈА: Бежи. Они су мало овде... Поћиње бомбардовање, не смеју да буду много...
НОВИЦА: Не смем... Ако ме ухвате убиће ме... Кад је мог'о да ми удари шамар из чиста мира... А што ти не побегнеш? И ти можеш...
КАДРИЈА: Ја нећу да бежим, тако испада да су они у праву... Ако бежим, знаћи да се стидим за мој живот... Не могу да обрукам ову знаћку. Ако ме убију-убију, има да им кажем хвала...
НОВИЦА: Ти си стварно велики човек.
КАДРИЈА: Не богами, ја сам обићан ћовек...
НОВИЦА( сагне се и узме мање дугме црне боје): Дугме... Овде је неко био пре нас...
КАДРИЈА: То се искидао, овом ћовеку Милутину.
НОВИЦА: Како ја то нисам видео? Неко је био.
КАДРИЈА: Кадрија је видео, ћовеће... Дај ми то дугме, немој да се плашиш...  (Узима дугме од Новице.)
НОВИЦА: Добро, ако ти кажеш да је неко био...

ДРУГА СЦЕНА

 ( Истовремено, Милутин и официр, десетак метара даље, почињу разговор. Они разговарају насамо.)    
ФАТОН: Милутине, стварно си ме изненадио...
МИЛУТИН: Фатон... Ни ја нисам знао да си ти овде...
ФАТОН: Извини што ти се нисам одмах јавио...
МИЛУТИН: Нисам у ситуацији да се љутим на било кога...
ФАТОН: Ниси ваљда поверовао да  бих дозволио да ти се овде нешто деси?
МИЛУТИН: Не... Али, да будем искрен, после свега што се овде дешава... И ти си ми деловао другачије...
ФАТОН: Променио сам се и ја. Али, за све оно најгоре што си помислио о мени... сам сам крив. Кад сам те видео нисам знао шта да радим... Ја сам овде заменик команданта, а мој командант није овде. Он је мало... строжи.
МИЛУТИН: Али откуд ти у овој јазбини? Заменик команданта...
ФАТОН: Милутине... Боримо се за наш народ, за Косово.
МИЛУТИН: И ми. И ми се боримо за то... За наш народ...
ФАТОН: Знам. Али ми више нећемо... Добро, добро... Знам да ни ви више нећете...  Овога пута неко мора да победи...
МИЛУТИН: Бојим се да је тако... Команданте.
ФАТОН( готово неприметан суморан смешак, затим озбиљно): Милутине, иди. Ваши нису далеко...
МИЛУТИН: Како да оставим ове људе?... Нису ни криви ни дужни. Можеш нешто да урадиш за њих?
ФАТОН: Не. Да испробамо некога од ове двојице? Да им кажем да је стигла интервенција? Много сам научио од кад сам у шуми...  Милутине, нисам хтео да те питам... Јеси у војсци или полицији?
МИЛУТИН: Чизме сам купио на бувљаку, да прогурам зиму. Увек сам волео ове војничке... Тога сам се највише и плашио, да... Нисам нигде. А ако ме буду звали...
ФАТОН: Само иди овом страном, и ништа неће да ти се деси...  Бежи. Пожури, ускоро долази командант са војницима.
МИЛУТИН: Хвала ти. Спасио си ми живот. Богзна дали ћемо се више икад и видети?...
ФАТОН: А ти си мени дао прилику да, што ви кажете, обелим образ. Због тога се надам, да ћемо  поново да се видимо ... ( Рукују се.)
МИЛУТИН: Хвала... ( Милутин убрзано одлази. Фатон позове војника и они поново улазе у просторију.)
ВОЈНИК ( у рукама су му документа која су им одузели): Ти...
НОВИЦА( стави руку на образ по којем је добио шамар претходно) Немојте мене аман! Ја нисам ништа крив... Ни мој син, њега су одвели, он је увек радио у полицији; ту се запослио ...  за неки динар... он мрава не би згазио... Он је хтео да буде саобраћајац...
ФАТОН: Који син?
НОВИЦА: Тај са слике... Он је морао да оде...
ФАТОН(војнику):  Дај ми... ( Разгледа Новицин новчаник, пронађе и слику његовог сина.) Значи теби је син у полицији?
НОВИЦА: Да ... То на слици... То је он. Ја сам му говорио да се запосли у самоуслузи, код кума... Мој кум Ђура држи самопослугу, и добро му иде... хвала богу... И ја ћу код њега да радим, чим одем кући...
ВОЈНИК( на албанском): Види...
ФАТОН: Леп дечко... Лепо му стоји униформа. Прави полицајац, нема шта!
НОВИЦА: Али кажем вам, он није хтео, он је на мене... њега су одвели у шуму... Ја ћу све да вам кажем што вас интересује!
ФАТОН: Ништа нас не интересује, ми о вашим полицајцима већ све знамо!
ВОЈНИК: Дај торбу. ( Разгледа, вади ципеле.) Шта ће ти два пара ципела?
НОВИЦА: Два пара?...
ВОЈНИК: Јабуке...
НОВИЦА: То су оне јабуке...  Што сам хтео... ( ни сам не препознаје наду која му се јавила) вама да дам...
ФАТОН: Има у торби пар ципела? Можда си један пар некоме овде могао и да даш...
НОВИЦА: Дао бих му ја... Али нисам хтео вас да љутим. ( Све више има осећај да је по вољи овој двојици. Нешто гласније изговори.) Зато му нисам дао...
ФАТОН: Је л' ти ове ципеле син дао кад си га пратио у шуму?
НОВИЦА: Не... ја... То нису моје ципеле! Извините... Али стварно нису. Могу да се закунем у тог сина...
ВОЈНИК: Српског полицајца! Мајку ти јебем! ( Удари Новицу кундаком по лицу, он врисне и падне на колена.)
КАДРИЈА: Не!...
ФАТОН: Стани, нисам ти рек'о да га удариш кундаком!... ( Новица сада лежи и превија се од бола. Кадрија му прилази потресен, овога пута и уплашен. Војник га одгурне ногом.)
КАДРИЈА( клекне, вади марамицу да помогне Новици): Зликовац... ( Наатонов знак, војник одлази и доноси комплетну војну униформу и пушку.)
ВОЈНИК: Облачи, ако нећеш да те одмах стрељам!
КАДРИЈА( прилично равнодушно, готово да даје понуду): Слободно... Ништа не ћекај... Немој да ме удариш, то ме много боли, инаће... Инаће ме боли... да л' ћеш да ме стрељаш...
ФАТОН: Облачи. Идеш са нама. Да се мало бориш за своју слободу. Кад ниси хтео да даш сина...
КАДРИЈА( намерно се шегачи, иако је озбиљан, и још увек потресен због Новице): Нема проблема. Идемо у Албанију, а? Ако, тамо никад нисам био! Само да ставим знаћку... ( Сада устаје, сасвим споро скида своју одећу и облачи униформу сиво-маслинасте боје.) Друже Тито, идеш у Албанију... идемо заједно... ( Чују се детонације, Фатон чује гласове, па излази из просторије да види о чему се ради.)
ГЛАС: Срби су кренули из Пећи, морамо да пожуримо!
ФАТОН: Ко је то пуцао? Где је командант?
ГЛАС: Повлачи се са другом групом. У близини смо наишли на некога, хтео сам да га заробим. Почео је да бежи, пуцао сам; покосио сам га по ногама, наставио је да бежи...
ФАТОН: Ко ти је дозволио да пуцаш ?! Је ли жив?
ГЛАС: Не верујем...   
ВОЈНИК( прилази Фатону, на албанском): Шта ћу са овим, да га?...
КАДРИЈА: Пусти ћовека... Ионако си га направио крш и карамбол! Стоко једна.
ВОЈНИК: Ћути ти , србину један!
КАДРИЈА( завршио је са пресвлачењем): Мрш! Сад сам и ја као и ти. Имамо исту униформу. Плус пушку. Сад се и Кадрија нешто пита!
ФАТОН: Пусти га... Сада сви полазимо... ( Војник заостане, затвори врата, слабо се чује неразговетан говор, затим се чује јаук. Војник излази и придружује се осталима. Пошто није затворио добро врата за собом, она се одшкрину, ми видимо Новицу како лежи и запомаже.)
НОВИЦА: Аааа... Помозите ... Ка-др-ија...  

 

ЧЕТВРТИ ДЕО
ОДЛАЗАК
(  Видимо дугу колону будућих расељених лица, и препознајемо неке од наших јунака. На почетку и зачељу ове колоне су возила КФОР-а. Колона креће из Универтитетског насеља у Приштини. Све време њиховог одласка са Косова и Метохије, Албанци који би се затекли поред пута, или на брзину организовали, шире своје националне заставе, показују два прста у знак победе, добацују, псују, прете и слично. Неки од наших јунака у колони им, наравно, не остају дужни. Момир левом руком све време показује средњи прст, док десном управља воланом свог аутомобила. Особе које су са њим у колима започињу да певају патриотске песме о Косову.  Један од трактора у колони вози Драгомир. На трактору има ствари онолико колико је могло да стане, с тим што је остављено мало места на крају приколице, како би било места за Радисава. Он такође узвраћа на све провокације. Пошто се колона споро креће, бициклима је сустижу и прикључују се Млађан и Слађан. Прилазе Драгомировом трактору.)
МЛАЂАН( у вожњи): Домаћине!... Је л' можемо и ми на трактор... Ми смо призренци ... сиротиња...
ДРАГОМИР:  Пењите се, ако станете… видите да имам ствари!... ( Драгомир скоро заустави трактор, Млађан се попне први,  претходно убацује бицикло, у чему му Радисав помаже колико успева, бицикло  му је, пошто је он у полу-лежећем ставу наслоњен на ствари, малтене на грудима, увиђа да нема места за Слађанов бицикл.)
МЛАЂАН: Слађко, баци бицикло... нема места! Пењи се...
СЛАЂАН: Ја ћу на бициклу... На бициклу ћу ја!...
МЛАЂАН: Ма остави бицикло!... Знаш где је Београд!... Пењи се! ( Слађан оставља бицикло, које је неко одмах присвојио. Колона наставља пут.)
СЛАЂАН: Оставите ми бицикло! Ееј!! Љапери! ( Један од албанаца гађа мањим каменом Радисава, и умало га не погоди у главу.)
РАДИСАВ: Еј!... Запамтио сам те... знам који си!... Вратићемо се ми! Јебаћемо вам нану за ово!!...
( Колона полако ишчезава са позорнице, а ми ћемо поново да се придружимо нашим јунацима, неколико месеци касније...)

 ПЕТИ ДЕО
КАФАНА

( Кафану“Душаново благо'', у власништву Млађана Душановића, красе слике, украсни предмети града Призрена, као и мини биста Душана силног. Гости у кафани, што се може приметити по разговорима које воде, су углавном расељена лица са Косова и Метохије, од којих неке, и познајемо. Млађан носи одело са краватом, Слађан ради као шанкер   униформисано обучен. За једним од столова седе Милутин, Жарко, и Радисав. Радисав ради као конобар, и носи униформу какву носе професионални конобари. Носи црни флор. И Млађан је сео са њима на кратко, али је убрзо устао, чим је Слађан изашао из кухиње.)
СЛАЂАН: Опет те тражио Бајрам... Ако сам га добро разумео, он  би можда купио нашу кућу?
МЛАЂАН: Да купи? Хмм... Ако мисли да ћу да му је продам за багателу, грдно се вара. Може да уцењује ону  призренску сиротињу тамо, али мене не!  ( Телефон зазвони, Слађан се јавља.)
СЛАЂАН: Кафана „Бајрамово''... Кафана „Душаново благо'', изволите... Здраво Бајрам! Јесте... Одмах... ( даје слушалицу Млађану), Бајрам...
МЛАЂАН: Оо, па где си Бајрам! Па где си човече?... Добро, хвала богу... Ми сиротиња као и увек.... Јесте, јесте... Аха... Ма шта кажеш? Којих двеста хиљада марака?... Па зар теби то да се деси? За те паре си мог'о децу да обезбедиш.... Мука, велика мука! Знаш ко ти је украо паре? ( Мало несигурније.) Па... што не пријавиш полицији, мислим... можда они не знају, није срамота, то су велике паре... Рођаци? Једино су они знали где си их сакрио... Онда су они, гарантовано, нема ко други да буде... Да, да...паметно... Ако не врате...  тек ћеш онда да их пријавиш... Кажи им да ти врате, немој ја да им долазим! Е да си знао какве рођаке имаш, да си дао нама паре да ти чувамо... Баш ми је криво! А одакле ти паре Бајрам, нисам знао да си пун пара?... Ха-ха-ха! Шалим се... А закопао си испод крушке... Чекај, испод које крушке? Још двеста хиљада?! (Лупи руком о шанк, разочарано) Пу јебем му матер.... Нико није знао? Паметно си то урадио... ( Дужа пауза) Рече ми Слађан... Право да ти кажем, нисам много о томе размишљао, ја се све надам да се вратим  кући... Јесте, за све су криви политичари... Ево узми је за седамдесет хиљада! (Пауза.) Може и за шездесет... Искрено да ти кажем, не бих је дао испод седамдесет, али пошто смо комшије, и пошто су ти рођаци украли толике паре, а ти још ниси ни пријавио полицији, носи је за шездесет хиљада! Чућемо се да се договоримо!... Тако је! ( Залупи слушалицу.) Пу, мајку му!
СЛАЂАН ( мало уплашено): Шта је било бато? Да није нешто...
МЛАЂАН: Је ли Слађане, што се ти ниси сетио да копамо испод крушке?
СЛАЂАН: Испод крушке? Сетио сам се ја бато... Одмах сам се сетио. Хтео сам да ти кажем да копамо под свако дрво, да нема још негде нешто...
МЛАЂАН: Па што... ( стиснутих песница) Магарцу један! Могли смо цело двориште да ископамо, сад би имали... Јаооо! 
СЛАЂАН: Не знам... заборавио сам... Али тебе ми бато , хтео сам да ти кажем да можда има још...
МЛАЂАН: Сам сам крив... Паметни људи никад не остављају велики новац на једном месту. Али откуд сам ја знао да је Бајрам паметан?! ( Опет звони телефон, Млађан се јавља нервозно.) Кафана... ( одједном мало промени тон), оо, где си Бајрам, шта има ново? Па јеси улазио у кућу? Је л' има некога? Кажи... Јесте...  (Максимално се уозбиљи.) Ти си га сахранио? Бајрам... Хвала ти брате мили...  (Млађан ћути и потврдно клима главом.) И ми смо хтели да га сахранимо чим је умро... Али нисмо могли док су бомбардовали, мог'о би неко да настрада... И у почетку смо се све надали да ћемо да се вратимо, али... Што кажеш ти : политичари су за све криви... Аха... Стварно?! Довео си и попа... Тако и треба, он је био крштена душа... Што?... Аха... Аха... Бајрам, хвала ти по сто пута! Не знам како да ти се захвалим?... Јесте, знам да није важно, али ћу ја све трошкове да ти надокнадим кад се видимо за кућу... 'Ајде, хвала ти...
СЛАЂАН( помало тужно): Сахранио је оца? Свака му част... Морамо да му се одужимо...
МЛАЂАН: Стварно му хвала, сахранио га је као најрођенијег! Замисли : покојни отац му је рек'о да нам не дозволи да га сахранимо пет дана након смрти... Да позове полицију ако ми будемо правили проблеме... Каже да је почело да заудара из наше куће и да зато нико није ни хтео да се усели у њу... Друго, он хоће да сруши нашу кућу и да ту подигне ресторан...
СЛАЂАН (помало беспомоћно, скоро плачно, али истовремено помало претећи. ) Ја му то  не бих дозволио бато! Мало пре сам му био захвалан-сад га мрзим. То је наша кућа, не може са њом да ради шта хоће... Ја сад сваке ноћи кућу сањам; наслоним се на ограду, видим тебе и тату у дворишту, како нешто радите-али не могу да приђем... Стојим: и тако гледам... Али да приђем-не могу! ( Млађан се сетно присећа свога краја, и, да би престао да мисли о томе  прилази столу за којим седе Жарко, Милутин, и Радисав. Седне, и опружи ноге свом дужином, и прекрсти тако да је десна на поду, а лева је преко ње. Тако седи све време.)
МЛАЂАН: Ти Радисаве, баш уживаш!... Опет причате о Косову?...
РАДИСАВ: Истину причамо... Само истину...
МИЛУТИН: Само је наша истина мало... Мало претерана! Мени је , право да вам кажем још и драго што више нећу да живим доле... ( Остали га зачуђено погледају, очекују објашњење. Милутин говори озлојеђено и огорчено.) Никад нисам знао ко ми шта мисли. Целог живота тако! То је горе него кад знаш да те неко мрзи.  (Остали се присећају живота проведеног на Косову и Метохији, очигледно се , бар у извесној мери, слажући са Милутином.) Ако овако наставимо отераћемо ти госте... ( Са суседног стола се хтели, не хтели чује, излагање једног од гостију. Не видимо му лице.)
ГОСТ СА СУСЕДНОГ СТОЛА:  Ја сам имао среће: запалили су ми кућу, и побили стоку, али ми ни длака са главе не фали, а то је најважније! Хвала богу: и жена и деца, сви смо живи и здрави... Сви смо здрави и паметни, можемо да радимо( диже обе шаке у то име), па ћемо поново да се кућимо! Мада ја мислим да ћемо да се вратимо- кад-тад! ( Његови саговорници га надјачају, нудећи своје теорије на задату тему.)  
МИЛУТИН:  Видиш ти, мајку му јебем. Све се дешавало на тако малом простору, а опет знамо само за приче које чујемо случајно , или их неко негде забележи, а све остало, за само неко време- као да се није ни десило! Не знамо шта је било- ни у суседном селу. Ко ће да зна шта се мени десило, и шта се вама дешавало? Нико!
МЛАЂАН: Јебе се њима за нас! Људи су данас себични...
МИЛУТИН: Одох ја за цигарете... ( Тек сада можемо да приметимо да Милутин храмље на једну ногу.)
ЖАРКО: Не плачи, Радисаве...
МЛАЂАН: Толико се напио, да ме не чуди што плаче! Нимало...
РАДИСАВ: Не можемо ни на гроб да им одемо... Ништа од њих није остало... Што мене није разнело! Багра сам што могу да живим... Ја сам их побио.
ЖАРКО: Ниси ти крив... Нисмо ни ми криви... Ко је мог'о да зна да... Немој себе да кривиш... И смањи пиће, ако можеш, молим те.
РАДИСАВ: Извини... Знам да... Извини... ( Мало поћуте, Радисав се мало извукао из мрачног расположења.) А били смо добри другари горе... На Бутовачком брегу...
ЖАРКО( драго му је што Радисав делује расположеније): Добри смо и даље! 'Ајде живели... И ја ћу да се напијем ноћас...
РАДИСАВ: Треба мало да попијеш... Мада, не ваља да се човек много напије, после не можеш сутра да пијеш!... ( Жарко који је управо потего гутљај прасне у смех, па пролије мало пића, али му није жао, пољуби Радисава у чело.)
ЖАРКО: Ја сам се заљубио... Горим... Она је због мене дошла, а ја то нисам ни знао! Који сам ја...
РАДИСАВ: Е, сад ћу да ти испричам...  Зека... наш Зека... Је л'  знаш ти зашто је он сиш'о са врха Бутовачког брега? Није зато... Није. Мислим, јесте се уплашио... то знаш! Али ово ни ја не би' знао да ми није он сам причао!
МЛАЂАН:  Тамо је пуна пиксла пикаваца, а нема ко да испразни! Нема...
РАДИСАВ: Зека се заљубио у куварицу... како се беше зове? Он ми је то причао... А и како да се не заљуби, јеси видео какво дупе има... ( Жарко га пријатељски потапше по леђима.) Зато је отиш'о! Много му се свиђала, а стварно је добра риба... не риба, него како се каже... пичка! Схватио је да јој ништа не може... хтео да се поједе, све му се скупило- и побеже Зека! Није више мог'о да издржи... Хтео је после да се врати, али му није дао потпоручник!
ЖАРКО: 'Оће то код стидљивих људи... Имао сам ја таквог другара... Зека  није ништа ни покушавао, није се ни надао, само је прецрко...
РАДИСАВ: Извини ја сам мало... Али ту нашу куварицу... ( Хвата се за главу. Затим гестикулацијом прати оно што говори.) Једну ногу би јој ставио на „Гранд'' хотел, а другу на „Боро и Рамиз'', па кад би му се залетео... ( Жарко се на крају засмеје.) Шта се смејеш? Питај га ако не верујеш... он...
ЖАРКО: Није Зека будала... Ја кад сам са њом, задовољан сам и са собом, допадам се сам себи, улога коју играм ... Она ме ослобађа...  неких... То ретко ко може да ми пружи... Да сам био паметан!... Раскинућу са девојком... сутра ћу да раскинем; сувише размишљам о Сашки...
РАДИСАВ: И ја... Кажем ти ... то је много добра ... куварица... прсте да полижеш!
ЖАРКО: Послаћу јој поруку... Не могу више овако... Знам да сам попио... ( Жарко куца поруку.)
РАДИСАВ( говори све теже): Много си попио...  Је ли, је л'' ти се јавља... Момир... За тај шах ?...
ЖАРКО: Данас ме звао... Пита ме да нећу можда случајно ускоро у Ивањицу... Рек'о сам му: свратићу обавезно у Ивањицу, кад будем иш'о у Суботицу! Можеш мислити: у Ивањицу!( Звони Жарков мобилни телефон, он се брзоплето јавља, а када чује Сашкин глас, устане.) Сашка! ( Свом љубављу овога света) Сашка... Хтео сам на необичан начин да ти кажем да те волим... па сам ти послао поруку... Сад видим да сам идиот... најглупљи начин... И ти мене? Е, одмах долазим у Крагујевац!... Ништа не брини, наћи ћу село, наћи ћу кућу... Наћи ћу те! Буди кући, нигде не излази. Стижем! Радисаве, одо' ја... извини. Млађо, све стави на мој рачун, ја путујем! 'Ајд здраво!
МЛАЂАН: Срећан пут! ( Жарко одлази, Радисав је још пијанији.)
( Милутин се враћа у кафану, али му сада скрене пажњу просјак који седи на двадесетак метара од кафане „Душаново благо''. Просјак је Новица. Има тамне наочаре и шешир на глави. Испред себе има исписан текст на картону, и кутију од ципела, у којој има нешто ситног новца.)
МИЛУТИН( прочитавши текст, не препознавши Новицу): Одакле си земљаче? Каква те мука снашла?
НОВИЦА: Е мој синко... ( Милутину се глас учини познатим, он убрзо схвати ко је он.) Е мој синко... Душмани... Душмани ми истерали око... Кундаком у главу... Једно немам, а на друго видим, колико да могу да изађем сам на улицу... То су пси... нису људи... Јер ми је син био у полицији, и за неке ципеле... јебем ти ципеле... Удари ме! Пас.
МИЛУТИН: Кућа, имање?
НОВИЦА: Ја сам поред Пећи... Нема ко ни да ми јави... Или је спаљено, или се неко уселио...  Тамо више нема Срба... Ја га молим: немој, молим те, ако бога знаш, не видим на једно око... а он каже:“ Да не живиш са једним, боље ниједно''! Ма само да сам... да могу... ( Новица зајеца на кратко па настави.) А одакле си ти пријатељу? Видим да си одоздо...
МИЛУТИН: Е, скоте један... Сад ми те је још и жао... Да си ми дао те ципеле, можда сад не би био слеп, а ни ја можда не би био ћопав! ( Милутин шутне кутију са новцем, и настави према кафани.)
НОВИЦА( најпре ћути изненађен и мало уплашен, онда вероватно схватајући са ким је разговарао): Ко си ти? Стани... ко си ти?... 
( Милутин улази у кафану, и седа на своје место, без речи.)
РАДИСАВ: Конобар!
МЛАЂАН: Ти си конобар, Радисаве! Једини у овој кафани. Је л' смо се договорили...
РАДИСАВ: Извини... а ко си ти? Одакле се ми... познајемо? Нешто си ми познат...
МЛАЂАН( Милутину): Је л' чујеш ти ово? Ма не бих ја тебе никад ни запослио, него ме тај Драгомир молио за тебе! Овде више не радиш... Дођи сутра да те исплатим, па иди где хоћеш...
РАДИСАВ: Ти ћеш мене... Иди ти где хоћеш, знаш! Ја сам пијан... бре! Знаш ти ко сам ја ...  ( Вуче кошуљу у пределу грудног коша обема рукама, као да хоће да је поцепа.) Ја сам Љуба, српски добровољац!...
МЛАЂАН( устане револтирано, више за себе, али сувише гласно да се не би чуло): Иди у вражју матер!
МИЛУТИН: Немојте... Млађане... ( Указује на то да је Радисав прилично пијан.)  
РАДИСАВ: Иди ти... у три лепе... Знаш ти ко је газда овде... 
МЛАЂАН: Није га срамота... Матор човек!( У фалсету, трудећи се да Радисав чује, али да не чују  гости) Иди ти у три лепе ... у три лепе...
РАДИСАВ: Иди ти... знаш где?... На Косово! Тамо иди...!! Тамо... Марш! ( Радисав обори главу на сто, више није способан за свађу, а и Млађан је одустао схвативши да то не води никуда. Он одлази иза шанка, где му благо узбуђени Слађан даје братске савете.)
СЛАЂАН: Ма пусти га бато... Видиш да је мортус пијан...
РАДИСАВ( глава му је на столу, али једва подигне руку, и једва викне, затим му рука пада на сто као да није његова): Конобар!...

ЕПИЛОГ

( На истом месту, код бисте цара Душана силног, у граду Призрену, дечак Никола и његов отац угледају, већу групу очигледно агресивно настројених Албанаца, за коју још нисмо сигурни куда су се  упутили. Отац повуче сина за руку, како би се склонили,иза бисте, док маса не прође.)
ОТАЦ: Седи ту, не мрдај... ( Син почиње да плаче.) Не плачи... молим те... Идемо за два минута, само да се разиђе гужва... Не плаши се, тата је са тобом!...( Отац се окрене са леве стране бисте и гледа шта се дешава, за то време Никола је обавио физиолошку потребу...) Шта си то урадио? Јао... па ти ниси нормалан... Јесам ти рек'о... Јао... Још горе, још горе... Убићу те! ( Маса се сада приближава бисти Душана Силног, и отац схвата да они заправо и долазе да би рушили бисту, коју је, ето, одабрао за заклон. Схвата да је узалудно бежати, чучне, скучи се, смести Николу између ногу, загрли га и покрије рукама. Чека, и узда се у неко чудо, срећу, Бога... Када су пришли и почели да опкољавају бисту, они су чучали пар секунди, онда се отац, више да би ослободио страх, и мислећи да су откривени, усправио и испустио неартикулисан крик. Можда управо због тога, први изгредник до њега, само одгурне оца руком, како би могао да приђе бисти, у стању сужене свести и не помишља да се неко могао скривати иза бисте. Отац убрзо схвати да га нико није идентификовао као непожељног; он узима сина у наручје, полако се извлачи из гомиле, мало одмакне, гледа како руше бисту, све време правећи халабуку. Као да му је страх нестао пред призором, а и донекле свестан да се у тој галами и метежу неће ни чути,  он полу-гласно добацује.)     
ОТАЦ: Еј бре... стоко!... ( Нико га не чује, а и не види. Један од вандала се издваја из гомиле, псује, трља патику о асфалт, отац на тренутак помисли да је откривен,  али постаје очигледно да је нагазио оно што је мали Никола оставио за собом иза бисте. Отац то схвати.) А... Ха-ха-ха! Браво Никола... Браво сине! Сад руши мајку ти јебем.... Нико више неће да ти смета... (  Спушта Николу на земљу из наручја, држи га за руку, окрећу се, и мирно упућују улево . Вандали су сада срушили бисту, и вуку је по земљи, настављају у супротном смеру, удесно. )
Идемо сине... Идемо...

КРАЈ