Lopov u kući
Čovek je razuman dok nešto ne poželi
F. M. Dostojevski
LICA:
Ruža Milovanović, glava porodice. Nema muža, ima sina. U penziji je. Izgleda starije nego što jeste.
Milan Milovanović, Ružin sin. Kao slikar slabo zarađuje i trenutno je nezaposlen. Treba da se ženi i mnogo je propatio zbog majke. I dan danas...
Petar Milovanović, Milanov stric. Jedan od mlađih penzionera danas. Gleda svoja posla
Dara Milovanović, Milanova strina, a pogotovo Ružina jetrva. Opasna po život. I ona u penziji.
Dragana, Milanova devojka, a volela bi da bude i žena. Dobra devojka. Student prava.
Ljilja, Milanova bivša devojka, student medicine. Ružina ljubimica.
Rambo i Šeki, cigančići. Jedan stariji od drugog. Delikventni adolescenti.
Policajac, policajac zvani Dragan.
Radnja se odigrava70-ih godina. U to vreme u Srbiji nije bilo veće ekonomske krize, a ovoj drami bi dobro došla jedna takva...
(U starinskoj, oskudnoj sobi, sede Milovanovići i ćaskaju. Sobu od kuhinje deli zavesa. Tu je negde peć na drva. U sobi ima sitnih ukrasnih predmeta, slika članova familije, starinski radio i slično. Ima i Milanovih slika. Po svemu se vidi da se tu provodi najveći deo vremena. Što se tiče rasporeda prostorija u kući, važno je da je podrum zajednički, da se on nalazi u predsoblju kuće, sve ostalo...)
I DEO
(Ruža, Dara, Petar, Milan.)
(Odigrava se kod Ruže u sobi.)
RUŽA: I šta kažeš, kad si to primetila da vam nestaju te stvari?
DARA: Pa, otprilike pre mesec dana. Ne sećam se baš tačno, ali otprilike tad... Dvanaestog decembra sam primetila prvi put.
RUŽA: Baš tad? Zamisli...Pa jel’ ste primetili kad vam uglavnom nestaju?
DARA: Da smo primetili mi bi ga uhvatili, al’ on krade samo kad ga niko ne gleda... Ušunja se, i sve što njemi fali, čim dođe- zafali i nama. Eto. Menja taktiku k’o da mu neko javlja, k’o da je tu u kući...
RUŽA: Ko zna, možda ih je više pa se organizuju: jedan čuva stražu, drugi krade, treći... Nije ni to lako, moraš na sve da misliš...
PETAR: Kako da ne, sve se bande organizuju da kradu Darinu papriku. ’Ajde molim te; jesanas kad smo pravili zimnicu brojala pekmez u paprike, i sad kad je pojela pekmez-fale joj paprike! Što Ruži ne fali nešto? Digla galamu k’o da joj je nestalo ne znam šta!
DARA: Digla sam galamu jer nestaju i druge stvari. Čak i drva, i to i iz podruma i ona ispred kuće. Majku im bezobraznu, kradu nam drva usred zime! Da se ja smrzavam zbog njega. Pitam se samo šta li radi ta milicija? Kad u podrumu nisam bezbedna, šta mogu da očekujem na ulici?... Ali ipak mogli bi da ih zovemo, kol’ko-tol’ko oni bi možda i mogli...
PETAR: Pa da nam se smeju. I da nas pohapse. Da ne mogu posle da ih zovem kad mi se stvarno nešto desi.
MILAN: Strina Daro, koliko vam stvari nestaju? Mnogo ili nešto malo?
DARA: Pa, Milane, za nas je mnogo, a za onog ko krade možda i nije; nešto zimnice, onaj stari radio, neke stare stvari... Toliko za sada.
RUŽA: I nije mnogo...
DARA: Kažem ti za nas je mnogo a... Pa nije to malo ni za vas, kako nije mnogo...
RUŽA: Da, da. U pravu si, došlo vreme da se svaki dinar štedi.
DARA: Nisam bre ja luda, bolesna sam i stara, ni sama ne znam kad ću da umrem, još da me neko pljačka. Neće to moći tako. Ja sam srčani bolesnik neću da mi nervi obole...
RUŽA: Ćuti, meni je bar srce dobro: ima da kuca dok sam živa. Pa dobro što ne zaključavate spoljna vrata, ja se ne setim. Doduše, nisam ni znala šta se dešava...
DARA: Zaključavam ja, al’ njemu to mnogo ne smeta;uđe on i kad je zaključano.
PETAR: Jel’ čuješ ti šta pričaš?! Slušam te, baš pametno govoriš, al’ objasni mi molim te, kako možeš da lupaš takve gluposti? Mogu da razumem da je uš’o kroz zaključana vrata, ali da uđe i da izađe kroz zaključana vrata u roku od pet minuta, a mi svi tu - e to ne mogu da razumem!
DARA: Ne razumem ni ja! Zato i kažem: kao da je u kući.
RUŽA: E, svašta... Možda je to neko iz komšiluka. Ali ja ne verujem, retko svraćaju, a i komšije su, ne bi valjda oni... A da nije ona Desa što ti prodaje sir, ona često svraća i dugo se zadržava?...
DARA: Ma nije ona, ona zna da kad bih je ja uhvatila u ruke od nje ni sir ne bi osatao. A nije dugo ni bila...
RUŽA (sa ushićenjem kao da je našla rešenje): Znaš ko bi to mog’o da bude? Ova deca iz komšiluka, stalno se motaju okolo..
Možda neko od njih kroz prozor dohvati po nešto... sve je moguće.
PETAR: Kroz koji prozor? Ne može s prozora ništa da dohvati i da ga nedelju dana ne zatvoriš, treba da ima ruke duge najmanje kao noge. A ceo ne može da se provuče da je još toliki. To je mali prozor...
RUŽA: Po ovoj skupoći da me neko krade... Evo, juče mi je doneo penziju a bolje da nije; bilo mi je drago što je doš’o, a žao što je bio, kad sam videla kolika mi je penzija. Samo za struju sam dala... ne znam kako se čitaju te nove pare... sto miliona jel’ tako?
PETAR: Sto hiljada Ružo, sto hiljada. Sto miliona neće da bude ni za nedelju dana... Kako su krenuli sa poskupljenjima…
RUŽA: E, toliko sam dala samo za struju, a gde su pare za hranu? Ma neću više da jedem za inat...
PETAR: Nećemo više o tome, ’ajde malo da promenimo temu. ’Ajde živeli. (Petar nazdravlja Milanu.) Znaš zašto ja volim da nazdravljam, tek kada kažem “Živeli” siguran sam da pijem. Ružo, nije da se hvalim, ali sin ti je prava ljudina. Teška ljudina!
RUŽA: Samo moja duša zna kakva je to ljudina. Zamisli, odlučio da se ženi sa onom njegovom devojkom Draganom, a nije me ni pitao.
MILAN: Normalno da te nisam pitao, ali tebi to ne smeta da odgovaraš svaki dan. Rek’o sam ti da se uozbiljiš i shvatiš da ne možeš ti o tome da odlučuješ.
RUŽA: Pa ne misliš valjda ti da odlučuješ?! Ovo je moja kuća!
MILAN: Ja sam već odlučio. Šta bi ti htela, da mi ti određuješ s kim ću da se ženim.Znam da je kuća tvoja.
RUŽA : E ovog puta ću ja da ti odredim, a drugi put kad se ženiš...
PETAR: I ja mislim da je Milan u pravu Ružo, neću da se mešam, ali ako me pitaš: u pravu je. Danas se ljudi uzimaju samo ako se vole... Prošla su ona vremena…
RUŽA: U redu, znam ja to. A reci ti meni šta je njemu falilo da voli Ljiljanu? Može i nju da voli. E,drugačije je nekad bilo; da nije bilo mog pokojnog oca, ja se nikad ne bi’ udala za njegovog pokojnog oca! Tvog brata.
PETAR: Ali nemaš razloga da žališ, udala si se za čoveka. Ja sam bio dete kad su Nemci 41-e ušli u selo da nas kazne što nas nisu sve pobili 14-e. On je tad’ otiš’o u šumu. Posle je učestvovao u svim borbama, a jednom poginuo!
DARA: Nego, kad smo već kod tog lopova, idem ja u podrum da vidim kako stvari stoje i da uzmem krompir za ručak...
RUŽA: Sedi Daro, sedi ti... i ja sam htela da uzmem nešto dole... (Ustaje polako.)
DARA: Neka, neka, sama ću ja!
RUŽA: Dobro, mislila sam... kad već idem da ne idemo obe, onda ću ja posle...
PETAR: Ako naiđeš na nekoga, nemoj slučajno da ga pustiš pre nego što ga uhvatiš! (Dara ne obraća pažnju na Petra i izlazi iz sobe.)
PETAR: I tvoj striko se oženio u tvojim godinama, to su najbolje godine za te stvari.
MILAN: I ja mislim da jesu...
PETAR:Ja sam bio mlad, lep, pun sebe. Toliko sam bio pun sebe, da sam i sam jedva stajao ha-ha-ha... (Milan se smeje od srca.)
RUŽA: Xabe mu ti to pričaš ne sluša taj nikog... Tvrdoglav je k’o mazga.
DARA (ulazi sa kesom krompira u ruci): Znala sam, nisam ni morala da silazim...
RUŽA: Nije valjda opet? Vidi šta rade ti lopovi...
II DEO
(Ruža, Rambo, Šeki.)
(Odigrava se kod Ruže u sobi. Na spoljnim vratima pojavljuju se dva cigančića od po 14-15 godina. Vidi se da su braća.)
ŠEKI: Teta Ružo izvini... malo smo zakasnili...
RUŽA: C,c,c. A što ja nikad ne zakasnim dok čekam. Da vas bar sprečavaju neki jaki razlozi, pa da razumem. Recimo: ne daj bože da vas zgazi voz, ili se polomite negde, lakše bi mi bilo; viša sila je viša sila, i tu čovek ne može ništa da promeni; al’ vi uvek zakasnite vašom krivicom.
RAMBO: Dobro teta, Ružo obećavamo ti da više nećemo da kasnimo.
RUŽA: Što se tiče cena, cene ostaju iste. Razmišljala sam, nije fer da ih menjamo, i ovo što zarađujete vam je mnogo.
RAMBO: Nema problema teta Ružo, kako ti kažeš. Mi plaćamo pošteno...
RUŽA: Pošteno vam ja prodajem inače...
ŠEKI: Znamo mi to teta Ružo...
RUŽA: Ništa vi ne znate. Da niste slučajno izgubili ključeve?
RAMBO: Nismo, nismo.
RUŽA: Recite slobodno ako jeste, neću vam ništa.
RAMBO: Ne, nismo stvarno.
RUŽA: Daj onda da ih vidim.
RAMBO (vadi ključeve): Evo...
RUŽA: Sreća vaša, da ste ih izgubili kožu bi’ vam odrala. Dobro, znači uđete k’o što ste i do sad ulazili, uzmete par tegli, posle toga samo izađete, i to je sve. Vodite računa da ne uzmete nešto sa desne strane, to nisu moje stvari jer... to je tako... to se vas ne tiče je l’ jasno?
RAMBO i ŠEKI: Jeste.
RAMBO: Ali da se dogovorimo da mi više ne ulazimo dole. Strah nas je da nas neko ne uhvati, da se ne obrukamo, sramota je u tuđi podrum...
RUŽA: Čak i da neko naiđe dole, nema zašta da vas bude sramota; zovite mene, i ja ću da se brukam… Kazaću da sam vas pustila za stare novine, a vi ako nešto imate kod sebe sklonite negde, čućete korake, niste gluvi. Nemojte samo da vam ključ vide, sve ću drugo ja da sredim.
ŠEKI: A što ne možeš ti teta Ružo, bilo bi bolje da ti...
RUŽA: Pa rekla sam vam da moram da se krijem od sina. On bi me prebio da sazna da ja to prodajem. Evo, vi uđite još noćas da se on uveri da ja nemam ništa s tim.
RAMBO: Dobro teta Ružo.
RUŽA:To je što se toga tiče, a za ova drva ispred kuće dolazite kad ’oćete al’ obavezno noću, da vas neko ne bi video. I to dolazite što kasnije, u jedan dva noću. Tad svi kradu. Kolica donesite vi kao prošli put, pošto su drva moja.
RAMBO: Opasno je teta Ružo sa našim kolicima, ako nas neko vidi ne možemo da bežimo s njima, a ne smemo da ih ostavimo...
RUŽA: Kako neko može da te vidi? Pa ne pada mrak valjda samo zato da bi ljudi govorili:“Dobro veče.”
RAMBO: Ma znamo mi to ali da se slučajno desi...
RUŽA: Ako vas baš neko vidi, počnite da bežite kao da nikad u životu niste bežali... Ajd’ sad...
III DEO
(Petar, Dara.)
(Kod Petra i Dare u sobi.)
DARA: Tebi izgleda nije čudno što stvari nestaju samo nama?
PETAR: A otkud ti znaš da njoj ništa ne nestaje, možda joj nestaje i više nego nama al’žena ’oće da svoje probleme rešava sama...
DARA: Stvar je u tome što ona naše probleme rešava sama. Njoj iz podruma ništa, ama baš ništa, nije nestalo u zadnjih petnaest dana. (Vadi blokče i pokazuje.) Evo ti. Tu je sve zapisano. Nama iz dana u dan ima sve manje, a njoj iz dana u dan-isto! Da ne grešim dušu, uzela je nekoliko stvari, imam zapisano šta i kad otprilike, al’ to je ona sama uzela. Evo ti blokče. (Pruža mu ga u visini očiju.) Je l’ sad’ vidiš ko te krade?
PETAR: Ne vidim, ovde su samo neka slova i brojevi.
DARA: C,c,c. (Gleda ga razočarano.) Što da nas pravi ludima reci ti meni? Sve ovo što je dosad...
PETAR: A što ti smeta ta Ruža? Nemaš ti na čemu njoj da zavidiš.
DARA: Slušaj Petre, baš mene briga za nju, ja nju uopšte ne mrzim ako si to hteo da kažeš. Al’ ’oću da ostavi naše stvari i ne dira ih više. Po ceo dan krade! Kako posle da je ne mrzim?
PETAR: Dobro, a objasni mi kako su ono veče stvari nestale dok je bila kod nas. Je l’ bila kod nas?
DARA: Kako?... Lopov je to, samo ona zna kako... Sreća njena što je žensko... ne bi ona meni tako... Ona od mene traži da joj pričam ono što je ona radila! Zato onako brzo sve ukapira i zapamti kad joj pričam, kao da je inteligentna. Zato ti kažem: daj da odemo kod nje dok ne izgubim živce, i zamolimo je da više ne krade... Eto, da je zamolimo.
PETAR: Ašta ako neće?!
DARA: Ma šta neće. Odemo lepo kod nje zajedno, da ne ispadne da je sve ovo moje maslo, kažemo joj da nam vrati sve što je uzela i da više ne krade i gotovo!
PETAR: Ne znam…
DARA: Ne kažem ja da je premlatimo, istučemo, očerupamo kao kokošku ili tako nešto; nego samo da je zamolimo da nas ostavi na miru, i ne krade! Sve ćemo lepo da joj objasnimo da se ne uvredi; reći ćemo da mi nismo ni sumnjali na nju, da smo znali da nam je rod, ali da to ne mora da znači da će da nas krade. Ali, da smo na kraju ipak, što kažu ljudi, morali bi da pogledamo istini u oči...
PETAR: Možda je najbolje da i ti njoj kradeš, zašto da ne. Kad može ona tebi...
DARA: Ti to ozbiljno pričaš? Ozbiljno? Ne bi ja njoj ukrala, da je samo ona na ovom svetu! Bila sam ja još jednom na iskušenju, ali tad stvarno nije bila kriva; ali, ja to u početku nisam mogla da znam... Bila sam izgubila ono malo nakita što imam, i odma’ sam na nju posumnjala jer niko nije dolazio osim nje. Još sam tad shvatila da će ona kad-tad... Tražila ja tražila, srećom izgubila sam sve, pa sve i nađem na jednom mestu...
PETAR: I šta ’oćeš time da kažeš?
DARA: ’Oću da ti kažem da i tad kad se radilo o bogatstvu, sve mi je palo na pamet osim da joj kradem. U stanju sam da nešto gledam, da se mučim i trpim, al’ da ukradem-ne! Ne bi nikad mogla da se spustim na njen nivo. Mogu da razumem kad neko krade zlato, dijamante, pa i da rizikuje za to... al’ da se gubi obraz na sitnicama-to neću da dozvolim. Ja sam uvek bila poštena žena, i neću da dozvolim da mi se sad u starosti desi tako nešto.
PETAR: Što jeste-jeste. Toliko si vremena izdržala, ne ide da sad na kraju sve pokvariš. Izdrži još ovo malo...
DARA: Izdržaću Petre, izdržaću. Nikad nisam krala, kao što ona krade, i nemam čega da se stidim...
IV DEO
(Ruža, Milan.)
(Odigrava se kod Ruže u sobi.)
RUŽA: ...Tebi je jedino važno da se što pre oženiš, a za drugo se ne sekiraš. Mora i svadba da se napravi. Ja ću iz banke da podignem ono što sam čuvala, i sve će da bude kako treba; samo još treba da se posvađaš s Draganom, da raskineš veridbu-tako joj i treba, to se samo takvim osobama dešava; pomiriš se lepo sa Ljiljom, ona to jedva čeka, sve drugo ćemo da sredimo ja i Petar, sad kad smo se dogovorili...
MILAN: Šta smo se dogovorili? Da se venčam s Ljiljom? Ovo nigde nema... Nemoj da me…
RUŽA: Milane što si takav sitničar? Misliš da će neko da obraća pažnju na to koga si ti oženio. ’Ajde lepo te molim k’o majka. Šta će tebi ona Dragana. Za tebe je Ljilja. Ona te još voli: pre neki dan sam je srela, gleda mene a vidi tebe...
MILAN: Opet tvoje fantazije. Gde si je videla kad ideš samo na pijacu?
RUŽA: Tamo sam je i videla. Raskini veridbu s Draganom, da se obradujem jednom u životu! Ona neće ni da zna zašto ste se posvađali.
MILAN: Da , bilo bi joj lakše. A je l’ znaš ti da Ljilja ima vrlo ozbiljnu vezu, i ja imam ozbiljnu vezu, vrlo ozbiljnu.
RUŽA: Tu si u pravu. Ima nekog dečka, bio je s njom... nije loš, fin momak vidi se, samo, pomalo... ružan k’o lopov. Nije za nju.
MILAN: Rek’o sam ti već da nećemo o tome. Ja odlučujem sam.
RUŽA: Ma nemoj molim te! Ako je tako, idi onda živi s njom u njenom selu kod Zaječara.Neka odu odakle su došli!
MILAN: Je l’? A šta da kaže kad je neko pita :“Šta radiš u Zaječaru,” da kaže: “Ništa, studiram u Prištini”. Oni sada ovde žive.
RUŽA:Je l’ znaš ti šta rade tamo ljudima kad ostare? Lome im glave k’o orahe. Stave im pogaču na glavu, valjda da ih posle glava ne boli, i-udri! Starci im smetaju! Vidim ja ova tvoja bacila oko na mene, kad dođe ovde samo me merka. Još zove da odemo kod njenog ujaka u goste; otišla bi ja, al’ mi žao da propadne povratna karta, mislim se u sebi. Imao si studenta medicine, a sad?!
MILAN: Sad imam studenta prava.
RUŽA: Ona i nije tako loša kakvi su joj roditelji: majka radi u kafani kao konobarica- a zna se zašto muškarci vole da idu u kafanu- a otac šofer. Garantujem ti da su se tako i upoznali: doš’o šofer u kafanu, naručio kafu, al’ nije znao da uz kafu ide i konobarica...
MILAN: Ovo je bio naš poslednji razgovor o tome.
RUŽA: Ma nemoj! Ja sam te rodila i samo ja mogu...
MILAN: Dobro mama, hvala ti puno, ali da nije bilo tebe-rodio bi se ja i sam!
RUŽA: Nemoj ti da se dereš na mene da ti ja kožu ne oderem...
V DEO
(Ruža, Dragana, Milan.)
(Odigrava se kod Ruže u sobi. Čuje se kucanje, Ruža otvara vrata. Dragana je visoka i lepuškasta devojka, smeđe kose.)
RUŽA (bezvoljno): O… ti si Dragana. ’Ajde. Uđi.
DRAGANA: Kako ste teta Ružo?
RUŽA: A kako bi bila. Nikako. Ništa ne ide onako kako ja ’oću. Ja bi ti, pravo da ti kažem, rekla šta mislim, al’ ne mogu zbog Milana. Ali se nadam da ćeš nešto i sama da shvatiš... Ti si pametna devojka... Dragana, ćerko moja, ti moraš da znaš da... (U tom momentu ulazi Milan. Poljubi Draganu u obraz, i već sluti da nešto nije u redu.)
MILAN: Mama, skuvaj kafu...
RUŽA: Nemamo kafu.
MILAN: Malo pre je bilo.
RUŽA: Sad nema. Ako ne veruješ, pogledaj. (Milan ne pogleda da bi izbegao skandal. Samo gleda Ružu opominjućim pogledom.)
MILAN: Odmah se vraćam.
RUŽA: Tako ti kažem Dragana dušo. Ja te mnogo volim. I volela bi’ da se ti i Milan uzmete, ali vi niste jedno za drugo. Ti možda jesi za njega, jer ti si mnogo dobra devojka, ali on nije za tebe. Nije. Milan je dobar i osetljiv, a to danas ne valja. On može da te voli, al’ šta imaš od toga što će da te voli. Ljubav je prolazna stvar. On nije pravi muškarac, ni da te udari ne bi mog’o... Onda, slabo zarađuje. Prima neke honorare kobajagi,al’ veća je moja penzija od tih honorara...
DRAGANA: Teta Ružo, i ne pomišljam da imate ma kakve loše namere. Znam da se brinete za Milana i da vam je jedino važno da on bude srećan. Mi se zaista dobro poznajemo i planiramo da se uzmemo...
RUŽA(miluje je po kosi): Dragana ćerko, i ja... (U tom momentu ulazi Milan, oseća da je Ruža zabrljala, ali se pravi da ništa nije primetio.)
MILAN: ’Oćemo li?
DRAGANA: Možemo. Teta Ružo prijatno. I ne brinite se, sve će biti u redu. (Dragana sa osmehom na licu izlazi a za njom Milan.)
RUŽA(snuždeno): Prijatno, Prijatno...
VI DEO
(Ruža, Dara, Petar, Milan.)
(Odigrava se kod Petra i Dare u sobi. Petar leži i gleda televiziju, Dara i Ruža sede za stolom I razgovaraju. Milan sedi na krevetu.)
DARA:... E da, baš me interesuje šta te to snašlo Ružo?
RUŽA: Bar ćeš ti da me razumeš Daro, osetila si na svojoj koži. Znaš kako je to. I mene je neko počeo da krade. (Dara se trgne, ne može da veruje to što je čula, rado bi joj iščupala kosu.)
PETAR (mada nije video Darinu reakciju) :Daro ne prekidaj pusti da završi! (Ustaje sa kreveta.) Ma šta kažeš?
RUŽA: Tako. I mene je neko počeo da krade. Ne znam ko.
PETAR: Kako to majku mu?!
DARA: Ko bi tebi mog’o, do sad su samo nama. Neverovatno. (Izazivački.) Da mi je neko drugi pričao ne bi mu verovala.
PETAR: Zamisli ti bandite, malo mu je što nama uzima!... Čekaj burazeru, ne može to tako. To ne može tek tako da prođe.
DARA: Morao je i tebe da potkači, ide redom...
RUŽA: Ma šta je morao? Mora samo da se umre. Nikad ne umro majci dabogda... Lopovčina jedna!
PETAR (optužujuće gleda u Daru): Da nije Ruže ja i dalje ne bi znao da nas pljačkaju...
DARA: Kad sam ti govorila ti mi nisi verovao. Sad si odma’ poverovao.
PETAR: A kako da ne poverujem? Je l’ čuješ ti šta ti žena lepo kaže: “Kradu me i tačka”.Tu nema šta da se doda.
DARA: Ja sam ti lepo pričala i šta, i kad, i kako, i k’o- kad već moram da kažem.
PETAR: Ma šta si pričala, nije te sramota. Mislio sam da ti je sad sve jasno... Nemoj da me teraš da pričam svašta pred ovim ljudima... Vidim ja da će taj, ako se ja ne umešam, da iznese sve iz kuće. Al’ bogami neće moći; ne zovu mene džabe Petar…
RUŽA: Dobro, ti si, što kažu, muško. Ti odlučuješ šta ćemo i kako ćemo. Moramo da se organizujemo, da budamo složni… Da bi uhvatili te lopove…
MILAN: Ja bih vam nešto predložio.
RUŽA: Vidi ti njega, on se naš’o pametan da predlaže. Na koga li si tako pametan, da mi je znati?
MILAN: Pa, na tebe, valjda...
RUŽA: E, bogami, na mene nisi... Nas troje ne možemo da rešimo situaciju, a on će da reši.
MILAN: Dobro, nema problema, hteo sam samo da pomognem.
RUŽA: A kako ti kao najobičniji slikar možeš da nam pomogneš? Da možda ne znaš ko krade? Ako znaš reci slobodno pred svima... Neću ti ja ništa.
DARA: Nije dete krivo, ’oće da pomogne. On je pošten dečko, za njega ne mogu da kažem da je lopov.
PETAR: Milan lopov… On je najpoštenija duša na ovom svetu!
MILAN: Bez preterivanja…
DARA: Ja mislim da ćemo ipak da uhvatimo lopova. Očigledno se radi o nekoj izlapeloj osobi koja ne zna da razmišlja. Samo glup čovek bi se toliko puta vraćao da krade na istom mestu.
RUŽA: Misliš?
DARA: Mislim, i to otvoreno kažem, ja nikad nisam volela da govorim iza leđa ljudima.
PETAR: Ma ne daj bože, a daće bog da ga ja uhvatim... Milane sinko, tvoj striko ceni što ’oćeš da pomogneš, ali dozvoli da ja to sam rešim. Ima da krade kol’ko mu je ćef- sve dok ga ja ne uhvatim. A kad ga uhvatim: sednemo ga za sto, izračunamo štetu, izbijem ga u protivvrednosti-znači isto toliko batina, i raziđemo se kao ljudi, svako na svoju stranu.
DARA: A kako si tako siguran da ćeš da ga uhvatiš, da možda i ti ne znaš ko je?
PETAR: Ja ne znam ko je, al’ sutra je moj... Garantovano je moj. A ako ne bude sutra, najkasnije za petnaest dana. Tek ću ja da čujem za mene, zapamtite šta sam vam rek’o.Ti Ružo, kad ga vidiš samo počni da vrištiš iz sve snage, i ja sam tu istog trena. Znam da ne voliš da slušaš kad neko vrišti, ali to je sada jedini način... Bilo danju, bilo noću ja trčim i hvatam ga.
RUŽA: U redu, ja ću da dam sve od sebe... (Odlazi s pobedničkim izrazom lica. U sobi ostaju samo Petar i Dara.)
DARA: Znači sve si poverovao? Znala sam. Na to je ona i računala...
PETAR: A ti kao da joj nisi poverovala? Dobro nisi. I ja sam znao da ti nećeš da poveruješ; ti nikom ništa ne veruješ... ne znam kako da te ubedim da nije ona. Meni ne veruješ, njoj ne veruješ... Vidiš da nije ni shvatila tvoje provokacije, to ti je najbolji dokaz da nije ona.
DARA: E moj Petre, jabuko sa grane. Shavatila je ona sve, ali ti nisi shvatio. Dokle će da nas pravi budalama?...
VII DEO
(Ruža, Šeki.)
(Odigrava se kod Ruže u sobi.)
RUŽA: Jesi ih pratio?
ŠEKI: Jesam teta Ružo. Nisam ih ispuštao iz vida.
RUŽA: Nemoj samo da izmišljaš. Ja ću tebe da platim da ih pratiš, al’ ne mogu još nekoga da platim da prati tebe dok ti pratiš njih.
ŠEKI: Ne, ne. Pratio sam ih kunem se.
RUŽA: Dobro, ajd’ Da ti verujem. Gde su išli?
ŠEKI: U bioskop “Omladina” gledali su...
RUŽA(razočarano) : Auu, čim je vodi u bioskop znači da je voli, jer i Ljilju je vodio u bioskop dok je voleo... Tamo su morali da sede jedno pored drugog… A ti ,jesi gledao film? Jesi ulazio unutra?
ŠEKI: Nisam teta Ružo. Nisam imao pare za kartu.
RUŽA: Bolje što nisi. Ovako bar mogu da se nadam da nisu sedeli jedno pored drugog. A posle filma? Gde su išli posle filma?
ŠEKI: Samo su šetali po gradu.
RUŽA:A je l’ su se držali za ruke?
ŠEKI: Bogami jesu.
RUŽA: Jesu. Kad se pred nepoznatim ljudima drže za ruke, ko zna šta rade kad su sami. (Šeki sleže ramenima.) Ne smem ni da pomislim. Em su momak i devojka, em se drže za ruke, ništa ne ide kako treba... Sad će malo i da je štipne…
ŠEKI: A kad ćete nešto da me častite što sam ih pratio. Rekli ste.
RUŽA: Ne brini, na proleće kad rodi kruška daću ti par kila. I da ih slučajno više nisi pratio. To nije lepo.
ŠEKI: Dobro teta Ružo, nikad više neću da ih pratim.
RUŽA: ’Ajde sad briši...
VIII DEO
(Milan, Ruža.)
(Odigrava se u Ružinoj sobi.)
MILAN: Mama moram da te pitam nešto.
RUŽA: Izvoli.
MILAN: Šta ti misliš o tome što stvari nestaju samo njima, a u istom su podrumu? Zar to nije malo čudno?
RUŽA: A o tome ti razmišljaš. Barabo jedna! Nemaš pametnija posla a? Odma’ si poverovao Darinim izmišljotinama i počeo da brineš. Ti si bre jedan, što kaže Petar: “Previše dobar čovek”. Šta te muče tuđe brige, sedi i gledaj svoja posla.
MILAN: Zato sam hteo da razgovaramo o tome, ali da ozbiljno razgovaramo... (Govori sve nelagodnije, sporije.) Ja sam hteo da ti kažem, još juče...
RUŽA: Šta si hteo da mi kažeš?
MILAN: Hteo sam da ti kažem da...
RUŽA: Milane, nisi valjda ti taj koji krade? Gledaj me u oči.
MILAN: O, ne...
RUŽA: Ako si ti, reci slobodno. Ja ću tebe za uvo pa kod Petra. Ne smeš stricu da kradeš.
MILAN(“Oporavlja se ” od onog što je čuo): Mama neću da se izmotavam s tobom. Ja znam da si to ti. Da budem kratak: ja znam da ti kradeš. Nemoguće je da je neko drugi. Znam da si ti.
RUŽA: Šta si rek’o? To si sad rek’o i nikad više. Nije te sramota da mene optužuješ. Ja sam stvarno mislila da si ti pa sam samo pitala, a ti odma’ da uzvratiš... Sram te bilo. Jedino ti možeš svoju majku da optužiš za tako nešto.
MILAN: Baš zbog toga mi je teško... Ti kradeš, a mene grize savest. Tebi kao da je potpuno svejedno.
RUŽA: Normalno da mi je svejedno kad nemam ništa s tim. I dosta više! Da znaš da si preterao, ovakve uvrede ne bi svako mog’o da trpi.Zaveži! Ma ne interesuje me, jel’ ti jasno?! Prekini.
MILAN: Bilo bi najpametnije da više to ne radiš, i sve će da se završi kao da ništa nije bilo... bolje sad nego kad bude kasno.
RUŽA: Vidi ti njega, on i dalje priča. Sram te bilo. Majci tako da govoriš. Nije te sramota... (Ona sedne.) Milane sedi. (On stoji i dalje.) Otkud ti znaš da ja kradem?
MILAN: Otkud znam?! Rekla mi strina Dara! Eto otkud znam. A otkud ne bi znao? Pa nisam slep. Ti i dalje misliš da se ništa ne primećuje, a po ceo dan se motaš i posmatraš naokolo; video sam jednom i neke cigančiće kako nose neke stvari, strina Dara kuka...
RUŽA: Dobro. Samo sam htela da ti kažem da nikome ne govoriš, ti si prvi kome sam rekla. Znala sam da mogu da ti verujem, ali da znaš da si me razočarao... Tako na majku da sumnjaš... ja mojoj majci nisam smela reč da kažem.
MILAN: Da. Znam. Zato što nisi imala majku od svoje treće godine...
RUŽA (samo što ne zaplače): Nisam, znam i ja da nisam... Za mene nije imao ko da krade, ja sam uvek sve morala sama da radim... (Ruža se malo potresla, Milanu je neprijatno zbog toga, poćute 7-8 sekundi.)
MILAN: Znači to je sve što imaš da mi kažeš. Smatraš da je sve u redu: ti kradeš, strina Dara kuka, ja posmatram sve to...
RUŽA: Ako sam te dobro razumela, i ti bi se uključio u ovo? Da znaš da bi mi dobro doš’o. Jeste da si mlad... (Milan zagnjuri glavu u ruke i sedne.) ’Ajde slobodno reci, nemoj od mene da se stidiš... majka sam ti. Ja bih te ubila da negde nešto ukradeš bez ikakvog razloga, al’ ovo je nešto drugo... Razumem te ja.
MILAN: Ne pada mi na pamet da se mešam.
RUŽA: Pitam se samo kako se bar malo ne sažališ na mene, sto poslova imam: trči kradi iz podruma, juri ovamo oko drva po najvećoj hladnoći, pa trči po kući...
MILAN: Zato prestani da radiš to što radiš, jer ako te uhvate...
RUŽA:Pravo da ti kažem Petra mi je žao, on je dobar čovek... i sam kaže... ali što se Dare tiče, to je jedna velika zmija...
Ja sam jutros ceo dan štucala; “Neko” me pominjao. Ona misli da može da priča svašta o meni a da ja to ne saznam.
MILAN: Striko ne može da veruje da ga ti kradeš, a strina Dara je ukapirala.
RUŽA: Znam ja zašto je to. Ti braniš Petra jer ti je stric. Znam, nemaš oca, pa ti on dođe k’o otac. Voliš ga… Ali nemoj Daru da voliš kao majku, jer sam ti ja majka. I da znaš da si ti mali da bi mene savetovao; ako si završio školu, nemoj da misliš da sve znaš. Ja nisam završila školu, pa šta mi fali? Ja se zbog toga ni malo ne kajem. Nikad nisam znala te matematike i hemije, i sad bi mi bilo lakše da nešto pročitam, nego da radim tu matematiku; ali o tome ko je kakav čovek se ne uči u školi, nego u životu, a ti, na primer blage veze sa životom nemaš...
IX DEO
(Policajac, Ruža, Rambo, Šeki.)
(Ispred kuće policajac zaustavlja Ramba I Šekija, koji u kesama nose neke sitne stvari. Svojom uplašenošću su zaintrigirali policajca. Zatim su u hodniku kuće.)
POLICAJAC: Kradete,a! Čije su vam to stvari?
RAMBO: Ne…ne, ne krademo… Radimo pošteno.
ŠEKI: I on i ja. Zajedno…
POLICAJAC: Je l’ znate šta će da bude, ako vas povedem u stanicu? (Oni se pogledaju međusobno.) Znači bili ste u stanici, znate kako je tamo. Već ste krali.
RAMBO: Ne,ne znamo…
ŠEKI: Nikad nismo bili u stanici… (Na prozoru se pojavljuje Ruža koja shvata šta se dešava.) Kažu da i tamo ima dobrih ljudi…
POLICAJAC: Ima,ima… Evo, ja sam dobar čovek. Ali to tamo neće mnogo da vam pomogne. Pogotovo što sam krenuo kući, a sad moram da se vraćam. Pođite sa mnom… (Na vratima se pojavljuje Ruža.)
RUŽA: E, Dragane…
POLICAJAC: Dobar dan teta Ružo! Kako ste, šta radite?
RUŽA: ‘ Ajde, ‘ajde. Svrati na kafu!...
POLICAJAC: Rado, ali moram da vodim ove alamunje do stanice…
RUŽA: A što? Nije valjda da ti oni prave probleme?...
POLICAJAC: Znate ove mangupe?
RUŽA: Kako ne bi znala, pa to su najbolji momci u kraju! Je l’ tako momci?!
RAMBO I ŠEKI: Tako je teta Ružo!
ŠEKI: Kažite mu…
POLICAJAC: Ja pomislio neki lopovi, pa sam hteo da ih proverim u stanici…
RUŽA: Jesu sirotinja, ali lopovi nisu! Zato sam im i dala neke stvarčice… Gre’ota je, nikog svog nemaju… Oni meni ponekad nešto završe, i tako se pomažemo… POLICAJAC: Vi ste uvek imali dušu za sve…
RUŽA: Eto tako… Ulazite… (Oni skoro utrčavaju.)
POLICAJAC: Dobro teta Ružo, drugi put ću da svratim na kafu, a ako ti budu pravili probleme, oni ili bilo ko drugi, meni kažite! Ja sam stručnjak za sitne lopove. (Pokazuje šamar i smeje se.) Do viđenja!
RUŽA: Važi Dragane, dete moje, hvala ti… hvala ti… (Ruža ulazi u kuću i zatvara vrata.) Za ovo, što sam morala da lažem, da govorim kako ste dobri I pošteni, ćete da mi platite…
RAMBO: Nismo mi ništa krivi teta Ružo, on nas je uhvatio…
RUŽA: Spustite kese.Skini kapu. (Ruža im udari po dva šamara.)
RAMBO: Ooo…
ŠEKI: Nemoj da nas biješ teta Ružo…
RUŽA: Kako ste tako nesposobni! Uhvatio vas je policajac, u sred bela dana… Sreća da sam ja sposobna, da znam da slažem, da vam nije bilo mene sad bi tamo sve ispričali!...
ŠEKI: Dobro teta Ružo, dobili smo batine… Izvini…
RUŽA: Tek ćete da vidite šta su batine, ako vas još jednom ja budem vadila iz problema… Sad mi se gubite s očiju!
RAMBO I ŠEKI: Do viđenja… Do viđenja…
X DEO
(Dara, Goca, Ruža.)
(Odigrava se u Darinoj sobi , a zatim u Ružinoj sobi. Goca ulazi u Darinu sobu, Ruža izlazi iz svoje sobe, i prisloni glavu na vrata, kako bi čula razgovor između Dare i Goce. Goca ima plavu kosu, i punačka je.)
DARA … Htela sam da ti kažem nešto. Zato sam te zvala.
GOCA: Šta je bilo? Da nije…
DARA: Nije. Ona krade.
GOCA: Nisam razumela, ko krade?
DARA: Ona, Ruža. Krade. Može da ima svaku tvoju stvar koju poželi…
GOCA: Mama… Gde krade, kad nigde ne izlazi iz kuće…Krade? Odakle ti to?
DARA: Zato što nigde ne izlazi iz kuće, ona I krade u kući… Najgora sorta!... Krade svojima, jer zna da neće nikom da odgovara…
GOCA: Ne razumem, šta krade? Pa ovde nema ničeg vrednog rizika…
DARA: Krade sve što stigne… Jesi unela cipele?
GOCA: Jesam…
DARA: Ako nisi , unesi. Ukrašće ih…
GOCA: Hm… Šta kaže tata, je l’ i on misli da strina…
DARA: Jaoj, ne pominji mi ga! Znaš i sama kako je naivan… Na kraju će I njega da ukrade… On misli da Ruža nije u stanju da radi tako nešto. Ruku na srce, odlično krade… Da je ne znam, ni ja ništa ne bih primetila! Svaka joj čast!... Petar ne zna.
GOCA: Ne zna…
DARA: Ne. Ona krade sve više, da bi i mene uvukla u igru; da i ja izgubim živce, i počnem da kradem. Da ispadne kako smo svi isti, I kako je to što se mi krademo međusobno, potpuno normalna stvar.Tako bi se oprala, i kobajagi sačuvala obraz… Eto , to je njena taktika. (Goca zapali cigaretu, i zaćuti. Razmišlja šta da kaže majci.)
GOCA: Dobro mama, i ako si sigurna da ona krade, šta možeš da uradiš? Ne možeš svima da razglasiš, i posvađaš nas sa svima. Misli na mene i Milana, na naše odnose…
DARA: Znam ja to, na to ona i računa. Lukava je, ja joj se divim. A šta ja da radim…
GOCA: Najbolje bi bilo da ćutiš… Uzeće ti možda još neku sitnicu i … valjda više neće… Evo, ako ti bude nešto uzela, ja ću da razgovaram sa Milanom.
DARA: Sa Milanom… Milan je zlato, ‘ajde razgovaraj sa njom ako smeš!
GOCA: Sa njom ne mogu. Ako sa njom budem razgovarala, svi će sa svima , u ovoj kući, a i šire, da se zavade. Moraćeš da se praviš da ništa ne primećuješ. DARA: Ja sam mislila da ćeš nešto pametno da mi predložiš, zato sam te i zvala; a ti mi predlažeš da ćutim i trpim. Ako ja budem ćutala, stvari će mnogo da se iskomplikuju! Mnogo. Ali mene neće uspeti da uvuče…
GOCA: Onda u redu…
DARA: Uh! Šta bih dala da mogu samo jednom da je odalamim…
GOCA: Je l’ tu strina? (Ovde Ruža, koja je sve čula, beži u svoju sobu. Tamo legne na krevet i zauzme položaj kao da drema.)
DARA: Tu je, ako ne krade dole…
GOCA: Svratiću do nje da je vidim…
DARA: Pazi šta pričaš, nemoj da budeš naivna… (Goca polazi, Dara je zaustavlja.) E, znaš šta sam primetila, znaš da mi je malo i drago što krade, jer je pokazala ko je…
GOCA: Strina Ruža, eto ko je… (Odlazi.Kuca na vrata od Ružine sobe i ulazi.)
GOCA: Zdravo strina!
RUŽA (Ruža govori kao da je bolesna):Zdravo Goco… ‘Ajde ćerko…
GOCA: Strina, nisi dobro…
RUŽA: Vidiš i sama… Ležim, bolesna sam…
GOCA: Mama mi nije ništa rekla… Što je ne pozoveš da ti se nađe… Hoćeš da skoknem da ti kupim pomorandže?
RUŽA (polako ustaje i govori sve normalnije): A i kako da ne budem bolesna, kad mi neko krade stvari…
GOCA: Neko ti krade stvari?
RUŽA: Ih, još pitaš… Doduše, i tvoja majka se žalila… I njoj izgleda neko krade, ja ne znam baš tačno ko…
GOCA: A šta ti misliš o tome, što nestaju stvari tebi i njoj? Ko bi to mog’o da bude?
RUŽA: Ja neću da grešim dušu… Najlakše bi mi bilo da optužim nju. Ja je volim, ali ti znaš da je ona veliki namćor, i da je brza na jeziku. Da ja nemam ovako dobru narav, ko zna od kad bi povadile oči jedna drugoj…
GOCA: Kakve ti probleme ona pravi?...
RUŽA: Ja sam iskrena, i reći ću ti ; ali moraš da mi obećaš da nećeš nikome da kažeš. Ona misli da joj ja kradem. To je za mene velika uvreda, ali ja iz poštovanja preme njoj, prema tvome ocu, i prema tebi dete moje, neću da od toga pravim nikakav skandal. Neka sva sramota padne na moj obraz, ali neću da dozvolim da se mi međusobno isposvađamo!
GOCA: Dobro strina… Ja sad idem , pošto vidim da si bolje… Žurim , moram Nikolu da dovezem iz obdaništa…
RUŽA: I ti si mi nešto pobledela…
GOCA: Samo sam nenaspavana…
RUŽA: Jeste, ti rano ustaješ… (Goca malo uznemirena odlazi.Vrlo brzo Dara ulazi u Ružinu sobu.)
DARA: Bolesna si strina, a… Ako si bolesna, ja ću da te dokrajčim. Da te spasim bolesti. Ja ću da te bijem – a ti ćeš da vičeš! Da vičeš i da moliš…
RUŽA: Šta je tebi Daro… Ja tebe branim, mogla sam da kažem Goci da ti meni kradeš stvari, a ne ja tebi. A ti meni pretiš, sram te bilo!
DARA: Šta si rekla…
RUŽA: Idi malo u tvoju sobu… neću da se svađam s tobom!
DARA: Aa, nećemo više nikad da se svađamo: sad će kutlača da radi! (Dara uzima kutlaču iz sudopere i krene prema Ruži, koja uzima trouglasti lenjir sa stola, i uperi ga prema Dari.)
RUŽA: Šta ćeš sad… Beži od mene!…
DARA: ‘Oćeš još da kradeš, je li… Nećeš ga više, dok sam ja Dara!
RUŽA: Ko bre neće… Ima da te lešim, nadrljala si… Misliš da te se plašim? Ne plašim te se: ja kradem, i pravim te budalom, jer svi više veruju meni, jer znam kako treba sa ljudima… Ja sam političarka! (Dara od besa i neverice, pa i straha, ništa ne može da izgovori. Okrene se.počne da traži oklagiju, i nađe je. Krene na Ružu, ali je malo neodlučna da je udari, ipak, Ruža je tek sada uplašena. Dara joj se približava, i počinje da udara oklagijom o sto, opominjući.)
DARA: Ti si luda…
RUŽA (viče i baca lenjir iza kreveta): Goco!! Petre! Goco!! Pomozite!
DARA: Đubre jedno još… (U tom trenutku Goca utrčava u sobu.)
GOCA: Šta se dešava… Mama?
RUŽA: Napala me … Iz čista mira! Samo zato što sam brisala prašinu! Videla si i sama! U jednoj ruci oklagija, u drugoj je imala lenjir, bacila ga iza kreveta kad si ti naišla. Šta da radim više…sirota ja… (Ruža lažno brizne u plač, Dara udari sebe oklagijom u glavu.)
DARA: Ona je luda… ona je luda… Ne mogu s njom…
GOCA: Mama, smiri se…
DARA: Šećer i vodu… brzo šećer i vodu… Pravi se da plače…
GOCA: Mama! Strina… (Ruža brzo pronalazi šećer i vodu, I daje Dari, koja je sada na krevetu, direktno na usta.)
RUŽA: Daro… Daro moja… Ne smeš tako da se nerviraš…
GOCA: Tata! Tata gde si zaboga!!
RUŽA: Ja sam kriva… Teško meni…
GOCA: Je l’ ti bolje?...
DARA: Bolje… Ne mogu više da živim sa njom… Pustite me da umrem…
RUŽA: Ne znam šta joj je danas , nije nam prvi put da se posvađamo… Nešto se mnogo nasekirala…
GOCA: Bolje je …Samo se malo uzbudila.
DARA: Dobro sam … Mogla sam da umrem…
RUŽA: Ćuti, dobro je… Da ne donesoh šećer i vodu…Na zlo bi izašlo!... Vidiš ti koliko smo vezane… (Svi osećaju olakšanje jer je Dari bolje, vraćaju se normalnoj komunikaciji.)
XI DEO
(Odigrava se u Ružinoj sobi.U sobi su Ruža i Milan, Ljiljana kuca na vrata. Otkako je ušla u sobu, Ruža sve vreme takoreći zaljubljeno gleda u nju, i od uzbuđenja jedva da može i da govori.)
MILAN: O, Ljiljo...
LJILJA: Zdravo Milane, dobar dan teta Ružo...
MILAN: Zdravo. ’Ajde uđi. Otkud ti?...
LJILJA: Pa evo, reče mi teta Ruža da svratim. Da si rek’o da dođem... Pa kažem: što da ne...
MILAN (malo zbunjen): Mama ti je rekla... (Šeta par sekundi.) Šta ti radiš Ljiljo? Sedi. (Ljilja sedne za sto.) Ne viđam te po gradu. Je l’ to zato što ja retko izlazim, ili zato što ti retko izlaziš?
LJILJA: Pa... i ja retko izlazim... Privodim studije kraju pa sam neumorna u učenju. A ti, šta je sa tobom?
MILAN: Ponekad izađem sa Draganom, i to je sve. Naravno, tu je i hronični nedostatak novca...
LJILJA (priseća se starih dana sa Milanom): Ha-ha...
RUŽA: Juče je prodao jednu sliku!
LJILJA: A, je l’ istina... da se ženiš?
MILAN: Da. Istina je. Tokom sledećeg meseca.
LJILJA: Znači ženiš se. A ja mislila da si ti ozbiljan čovek... (Svi se nasmeju, a naročito Ruža) Šalim se. (Nastaje neprijatno ćutanje, Milan ga vešto prekida.)
MILAN: Ljiljo, drago mi je da te vidim. Stvarno mi je drago. Ali nije postojao poseban razlog za to. Mama te dugo nije videla, pa te se oželela...
LJILJA: Nije ni važno...
RUŽA: Dobro, nije te Milan zvao kao što sam ti rekla; ja sam te zvala. Valjda i ja imam prava da te zovem. Nije ni meni lako od kako niste zajedno... (Plačnim glasom) Ja sam te volela...
LJILJA (popila je pola kafe i ustaje s kreveta): Sve je u redu teta Ružo... (Poljubi se sa Ružom i krene.)
RUŽA: Svrati Ljiljo, svrati... Nemoj da čekaš da te ja pozovem. Svrati uvek...
LJILJA: Hoću, prijatno... (Ljilja odlazi, Milan stavlja ruke u džepove, i malo zadignute glave, gleda na nedefinisan način u majku.)
XII DEO
(Milan i Goca razgovaraju ispred kuće.)
GOCA: Je l’ znaš?...
MILAN: Znam.
GOCA: Šta znaš?
MILAN: Sve…
GOCA: Do sad sam se nadala… Šta da radimo?
MILAN: Mislim da je najbolje da se ne mešamo. Znaš kako su tvrdoglave. Da pustimo da oni sami to završe…
GOCA: I ja mislim.Da se, uz uz što manje buke i galame, završi. Ako se sazna, biće to katastrofa. A ako ostane između nas, vremenom će da se zaboravi kao da nije ni bilo…
MILAN: Da, sigurno. Užasno su povezani. Sve što imaju u životu, to je ono što imaju zajedno…
GOCA: Znam. Istovremeno se i vole i mrze.Sve od danas do sutra…
MILAN: Znači ćutimo…
GOCA: Ćutimo…
XIII DEO
(Petar, Rambo, Šeki, Dara, Julka.)
(Odigrava se kod Petra u sobi.)
PETAR: ...Znači ne prodajete ništa više osim tih sitnica?
RAMBO: Ne, ništa više, samo to što vidite.
PETAR: Dobro, do viđenja...
RAMBO i ŠEKI: Do viđenja...
PETAR: A šta vam je to u paketu, pomera se, kao da je neka životinja?
RAMBO: A, to ne prodajemo...
PETAR: A šta je to?
RAMBO: Kokoška. Samo kokoška...
PETAR: Kokoška? Daj samo da je vidim... Ja sam imao jednu kokošku, voleo sam je…
ŠEKI: Evo izvol’te...
PETAR: Da vidimo... Julka! Ovo je moja Julka... Pozn’o bi’ je i među hiljadu...
ŠEKI: Kakva Julka čika Pero, obična kokoška...
PETAR: Meni ste našli da kradete! Je li bando bezobrazna nevaspitana lopovska? (Petar pokušava da ih uhvati, ali oni beže oko stola.) Govorite odakle vam ova kokoška? Znači vi ste sve vreme krali... Ružoo!!
ŠEKI: Naša je kokoška čika Pero, što bi te lagali? Nismo je nikom ukarali...
PETAR: Znam ja da je vaša, al’ što ste morali baš meni da je ukradete? Ružo!! Sad ću ja lepo da zovem miliciju, a dotad ću da vas bijem tako da ni oni neće moći da vas prepoznaju... (Petar prilazi telefonu i počinje da okreće broj.)
RAMBO: Nemoj da zoveš miliciju molim te... evo sve ćemo da priznamo!
ŠEKI: Stani da ti objasnimo o čemu se radi... nismo je ukrali, kokoška nije naša...
PETAR: Ha-ha. “Nije naša”. Još se i zezate, a glave vam o koncu vise! Malo pre je bilo: “Naša je čika Pero”, a sad već: “Nije naša čika Pero”, e pa ne može to tako...
RAMBO: Nama je teta Ruža rekla...
PETAR: Ruža? Ružo!
PETAR: Ništa se na nju ne vadite, sad je kasno. Više ne mogu ni ja da vam pomognem, a kamoli ona.
ŠEKI: Ona nam je dala kokošku...
PETAR: Kako vam je ona dala? Opet lažete, opet lažete i kradete! (Petar se trgne, zastane i pita sumnjičavo.) A, otkud vi znate Ružu? A? Stvarno, šta vi imate s Ružom? Ja vam je nisam pominjao?
ŠEKI: Ona nam je dala kokošku i još neke stvari nam je dala, mi nismo ništa krivi...
PETAR: Ona vam dala kokošku; aha... Kako to da vam je ona dala?
RAMBO: I kokošku i još mnoge druge stvari; evo pitaj je, ako mi lažemo ona neće da te laže.
PETAR: Znači davala vam je još neke druge stvari... A da ne znate možda šta vam je još davala?
RAMBO: Pa davala nam je zimnicu, staru robu...
PETAR: Jedan mali rešo, stari radio... znači sve ono što je Dara lupala-nije lupala. Znači niste vi krali?
RAMBO: Nismo, mi smo odma’ rekli...
PETAR: Rekli ste dobro, al’ otkud sam ja znao... Vi ste počeli da bežite, ja kad sam video to počeo sam da vas jurim, i eto. Nego, hteo sam još nešto da vas pitam, to mi niste rekli. Kako vam to ona daje, a vi od srca sve to primate, i njoj ništa ne dajete? U redu ako vam je nešto poklonila, ja se u to ne mešam, to može svakom da se desi. Ali koliko ja znam, nema Ruža baš toliko da deli na lepe oči... I, zato ’oću da mi ispričate celu priču, pa da odete kući živi i zdravi. ’Ajde.
RAMBO: Mi smo ti rekli sve što si nas pitao, nema više šta da se priča, da ima mi bi ti sve odma rekli pa da idemo kući...
PETAR: Dobro, nemojte onda da se ljutite, ja ne mogu da vas teram na silu da pričate… (Ulazi u sobu i za nekoliko sekundi vraća se s puškom. Rambo i Šeki u tom momentu se ukoče i dižu ruke u vis.)
RAMBO: Ne znamo više da nas ubiješ...
PETAR: Šta ste se ukočili, k’o da ste se usrali od straha! Šta vam je, ovo je puška za medvede, kad bi’ vas pogodio ništa od vas ne bi ostalo... doneo sam je da vas zaplašim. ’Ajde smirite se... pa na kraju i da opali ja ću da odgovaram! Izvol’te... Spustite ruke slobodno.
RAMBO: Nećemo ako ti ne spustiš pušku... Prvo ti spusti pušku pa ćemo mi...
PETAR: Kao da prvi put vidite pušku... ’ajde ako vam toliko znači, ionako sam je doneo da bi pričali a ne... (Petar seda na stolicu i stavlja pušku pored sebe.) Tri, četiri, sad:
RAMBO: Mi smo jednog dana došli da prodajemo neke naše stvari, isto k’o danas kod tebe. Ona nam je rekla: “Uđite”, mi uđemo. Samo što smo ušli, ona zatvori vrata. Mi njoj ponudimo naše stvari, a onda ona nama njene.
PETAR: Ona vama njene?
RAMBO: Da.
ŠEKI: Jel’ možemo sad da idemo?...
PETAR: Samo da vidim dal’ ste sve ispričali. (Uzima pušku i uperi u njih.) Odaljite se samo malo jedan od drugoga, da slučajno ne ubijem obojicu. Nema posle ko da mi očisti pušku...
RAMBO: Sve smo ti rekli čika Pero što je važno, samo ti nismo rekli da nam je posle rekla da ne sme od sina da ulazi u podrum, pa smo mi morali i da ulazimo i sami uzimamo stvari. Kaže da joj je sin mnogo opasan, i da mora da krije od njega...
PETAR: A znači vi ste ulazili u podrum... da, da, sve mi je jasno... (Ustaje.) Dobro momci, Samo sam to hteo da vas pitam. Drago mi je da smo se upoznali, sad možete da idete. Neka ovo što se desilo ostane između nas četvoro, to je ja mislim, najpoštenije.
RAMBO i ŠEKI: Doviđenja čika Pero, hvala ti...
PETAR: Nema na čemu. (Petar odlazi da zatvori spoljna vrata pa se vraća i gleda kokošku sav u čudu.) E, moja Julka... Moja Julka, moja Ružice... Al’ ću nekog da zadavim k’o što nikad nikog nisam zadavio. Još ti samo to fali, da te ja zadavim... Rođeni dever, prvi komšija... Petre smiri se, smiri se da te ja ne smirim... (Petar sklanja pušku u drugu sobu, Dara ulazi u sobu istovremeno kad se i Petar vratio.)
DARA: Šta će ti ta kokoška tu? Pa to je Julka!?
PETAR: Pa Julka normalno, ko bi drugi bio.
DARA: Otkud ona kod tebe? Prekjuče je odnela a sad...
PETAR: Otkud ona kod mene? Nemoj da te čuje da ti se smeje. Bila malo da vidi kako žive druge kokoške, i vratila se. To tako naiđe...
DARA: A ko su oni cigani?
PETAR: Koji cigani? Ona dvojica? Ne znam nisam ih video.
DARA: Ti mene nešto lažeš.
PETAR: Što bih te lagao?
DARA: ’Oćeš da kažeš šta je bilo ili nećeš?
PETAR: Šta je moglo da bude. Uzela je neka deca da se igraju, došla i vratila je. Lepo su se izvinili što su je uzeli bez pitanja, ja sam im obećao da neće više nikad da je uzmu, i to je sve. Jesi sad zadovoljna?
DARA: Znači nećeš da kažeš šta je bilo. Nešto se ovde dešava, ja to osećam, a ti kriješ od mene... neka... ’Ajde nosi tu kokošku, obradovao se k’o da mu je dobra vila došla. Ne pamtim kad si mene tako lepo dočekao.
PETAR: Ti nisi kokoška.
DARA: Nemoj da vređaš, jesi čuo!... Šta sam ako nisam kokoška?! ’Oćeš da kažeš da sam... Da, to si hteo da kažeš. Sram da te bude Petre. Mene vređaš...
RUŽA (ulazi u sobu): Petre, jesi me zvao? Ja nešto radila…
PETAR: Ne , ne, učinilo ti se…
RUŽA (Julka je pored stola, ali je Ruža ne vidi): Dobro, odo’ ja da zakuvam ovo…
DARA; Zakuvaj, zakuvaj…(Ruža odlazi.Petar se okreće ka Julki veselo.)
PETAR: Julkice!...
XIV DEO
(Odigrava se kod Ruže u sobi.)
RUŽA: Milane, da ti nisi nešto iznosio iz podruma?
MILAN : Nisam.
RUŽA: Nisi. Znači ti nisi.
MILAN: Što pitaš, da ti nije nešto nestalo?
RUŽA: Pa eto pitam, nikad te nisam pitala da nisi nešto uzimao iz podruma, pa sad pitam. (Nastaje pauza od 10-15 sekundi i Ruža se kaje što nije iznela problem.)
MILAN: Ipak nešto nije u redu?
RUŽA: Ma kažem ti, sve je u redu, samo su nestale neke stvari...
MILAN: Ne znam ko bi mog’o da krade, nisi nikom ni celu zimnicu uzela, a kamoli drva ili ugalj...
RUŽA (prekida ga): Drva samo tri puta. i to ona sirova, nikakva. Da mi ih je neko poklonio ne bi’ ih uzela. A taman sam odlučila da im više ne kradem, i eto, to mi je hvala.
MILAN: Ja se u vaše obračune nisam mešao, pa neću ni sad da se mešam.
RUŽA: Znam, znam da se nisi mešao... Kad smo već kod toga, pošto kažeš da se nisi mešao, kaži mi, da nisi ti petljao po podrumu sa Petrom? A? Ja znam da ti njega voliš, ali nemoj protiv mene nisakim da se udružuješ...
MILAN: Što bi’ se ja udruživao i petljao? Kažem ti da me to više ne interesuje, radi šta god ’oćeš, ne interesuje me više.
RUŽA: Slušaj Milane, protiv mene vas je malo pa da vas ima na stotine, a da se udružite i ti i Petar i Dara, ima vas najviše troje. Ako si mislio da ti sređuješ moje račune prevario si se grdno; ti razmišljaš o svom obrazu, a samo ja mogu o mom. I da znaš da stvarno nisam posumnjala na Daru nego na tebe.
MILAN: Na mene?
RUŽA: Da, na tebe. Ti si Petru, da bi se izvadio pred njim, ispričao neku priču u koju je on poverovao, pošto on misli da ti ne znaš da lažeš, i počeo da deliš moje stvari... Znači, njima nisi mog’o da kradeš kad sam te ja molila, a sad meni možeš, i to samo zato da bi kobajagi spasio obraz... E, vidiš, tu si pogrešio; ja kad mi se krade kradem kome ’oću, ali meni može da krade samo onaj kome ja dozvolim, a tebi koliko znam nisam dozvolila...
MILAN: Pričaj, pričaj. Moram da čujem do kraja da bih shvatio o čemu je reč...
RUŽA: Kao što vidiš, meni je jasno o čemu je reč. Pročitala sam ja tebe još onog dana kad si ovde sedeo i kao gledao televizor... Sve mi je jasno k’o dan, a šta misliš zašto? Zato što znam da kad bi Petar znao da sam to ja, ili bi odmah doš’o i sve rek’o u lice, ili bi iz inata sve odjednom odneo iz podruma, da mi dokaže da nije budala k’o što sam ja mislila... On nije, ostaje Dara. Ti samo Dari bez Petra sigurno ništa ne bi pričao: sa njom nećeš da šuruješ, dotle nisi doš’o.
MILAN: Tako je. Neću valjda rođenu majku da izdam. I to sad kad krade.
RUŽA: Čekaj da završim! Što se tiče mogućnosti da je Dara sama počela da krade, šanse su minimalne. Ona zna da je u duši lopov i pokvarenjak, i to joj teško pada, zato nikad ne krade da bi dokazala da nije lopov... to za onog ko je ne zna, ali ja znam zašto ona ne krade...
MILAN: Zanimljiva teorija…
RUŽA: Pa da… Ja mogu da radim šta hoću: znam da nisam pokvarena i podmukla, ne moram da se pazim k’o ona. Znači, oni pojedinačno, svako za sebe ne kradu, a stvari nestaju, to si ti smislio da bi se vadio pred Petrom. Dobro je Dara meni govorila, to može samo neko ko ulazi u kuću.
MILAN: Genijalan zaključak. Stvarno genijalan. Znači ja sam ti sumnjiv?
RUŽA: Pa da. Pa I ti si na mene sumnjao kad sam ja počla da kradem… Čim si rek’o da nisi ti, shvatila sam da si ti. Ali ipak ne nasedaš lako, ponešto si i ti naučio...
MILAN: Žao mi je što moram da te razočaram, ali ja nemam ništa s tim. Čak nemam ni ključ. Za Petra ne znam, za Daru ne znam, za mene znam: ja nisam. Ni sam, ni udružen s nekim.
RUŽA: Stvarno nisi ti? Ma ti si, ti vraćaš stvari Petru.
MILAN: Ne. Nisam ja.
RUŽA: Kako nisi ti?...
MILAN: Lepo, nisam ja.
RUŽA: Kako nisi ti majku mu... ja sam taman mislila da si se ti sa Petrom... da je gotova stvar. Šta da radim sada kad nisi ti? Ko je?
MILAN: Izvini...
RUŽA: Ako nisi ti, zna se ko je, nema nas mnogo u ovoj kući. Mislila sam da neće hteti zbog njenog lažnog poštenja, i da neće smeti od Petra, al’ sad vidim da je to jače od nje. Propao joj plan da ispadne da je poštena. Ko zna kad će da joj se ukaže sledeća prilika… Mislila sam i da će da se plaši da se to ne pročuje ako je uhvatim, da se svet ne smeje; al’ ona računa da ćemo zato i da krijemo... lukava je nema šta...
MILAN: Nemoj da te čudi ako je striko, on bi to iz inata ako zna da si ti; on iz inata nije hteo ni da sluša strina Daru, zbog nje nikad nije ni razmišljao o tome...
RUŽA: Ma nije Petar, za šta ga smatraš... 20 godina delimo dobro i zlo, i sad on da me krade. Jeste, ja sam prva počela... al’ to je drugo... ovo je druga situacija. To može samo Dara, ili “Strina Dara”, kako je ti zoveš. E stani malo lutko moja, nije Ruža zato krala, meni se to brate uopšte ne isplati...
MILAN: I šta ćeš sad da radiš, i dalje ćeš da radiš svoj posao, samo možda još uspešnije?
RUŽA: A šta ću? Nije mi ni teško, pravo da ti kažem, da kradem sad kad svi znaju da kradem. Sad mi je mnogo lakše, jer su me prihvatili onakvu kakva sam. Teško je kad stalno moraš da kriješ svoje mane… A i onako nema još mnogo... Počela da krije stvari, plaši se da joj ja ne ukradem…
XVDEO
(Petar, Dara.)
(Odigrava se kod Petra i Dare u sobi.)
PETAR:.. A da ja tebe nešto pitam. Nešto što me interesuje. Juče oko davanaest sati kad sam izlazio, sa stepeništa mi se učinilo da sam video nekoga, je l’ si to bila ti ili Ruža?
DARA: Zar ja tebi na Ružu ličim? Normalno da je bila ona, samo se ona tako ona šunja da ne možeš da budeš siguran dal’ si je video ili nisi. Petre, Petre. Sve može da ti se oprosti, al’ što si stvari počeo da sklanjaš zbog jedne babetine...
PETAR: Ko kaže da sam ih zato doneo.
DARA: A zašto si ih onda doneo? Ne treba mi još jedan podrum ovde. Dosta mi je jedna muka, sve ću ja dole da ih vratim...
PETAR: Ostavi to Daro... ne diraj. Neka ostanu ovde.
DARA: A možda je i bolje da joj ih odma’ dam na ruke, da ne mučim i sebe i nju... (Dara razgleda stvari.) Šta je ovo, pa ovo je Ružina vagica. Otkud ovo kod tebe?
PETAR: Naša vagica, kakva Ruža. Ostavi to rek’o sam ti...
DARA: Našu smo dali Goci. Petre nisi valjda? (Presrećna.) Pa ti nisi normalan! (Tonom kada se primi poklon kojem se primaoc obraduje ali se pomalo stidi.) Nisi trebao stvarno... primetiće... A i nisi ti kriv, sama je tražila... Samo, znaš šta ne valja? Misliće da sam ja... Sad će o meni da misli sve najgore.
PETAR: Oho, a od kad tebe interesuje šta ona misli, još o tebi?
DARA: To što će ona da misli nije važno, nego što će celom komšiluku da priča da ja kradem, a ja nemam ništa s tim. To je važno. Moraš ti da zabrljaš. šta god da ispriča loše o meni oni će da poveruju jer... oni su takvi ljudi... pokvareni. Misle da ako su oni takvi, da su svi takvi. Pusti ih... svi su oni isti...
PETAR: Šta ti mogu? Ako misliš da nisi takva živi svoj život.
DARA: Ja najbolje znam kakva sam... nikome ne pričam i nikog se ne tiče, neka misli ko šta ’oće, ti si mi svedok da nisam ja.
PETAR: A ti si meni svedok da sam ja lopov? Baš ti hvala, bez tebe mi niko ne bi verovao. A šta ti misliš, da bi’ ti ja pričao da kradem? Misliš da bi’ ti rek’o: “U poverenju”. Ja kažem tebi: “U poverenju”, ti kažeš meni, ja ovom, on onom, i sutra ceo grad zna šta ja radim.
DARA: Otkud ti onda njena vagica i... vidim i slatko od grožđa, to mi nismo pravili?
PETAR: Pogrešio sam, eto odakle mi...
DARA: Znači ti jedino kad pogrešiš možeš da uradiš nešto pametno? Tako ispade.
PETAR: Neka ti bude. Šta bi ti htela, da se mi svi međusobno poopljačkamo, a da ti glumiš poštenjačinu?
DARA: Ne možemo sad svi da budemo lopovi... A znaš šta, nisi ti pogrešio... Ako si pogrešio, ‘ajmo sad da odemo greškom na kafu kod nje kao da joj vratimo stvari. Ne smeš, normalno. Ali neka, važno je da si ti sve shvatio. Ja sam već počela da brinem da ti to ne možeš da shvatiš... Sad možda nećeš da pucaš, ali ni to nije važno... Sad mi je jasno zašto si juče pitao ko je juče ulazio u podrum i... sve mi je jasno. Sve. Znam zašo nećeš da mi priznaš, al’ nije strašno... i sam si rek’o da to ne treba nikom da se priča...
PETAR: Možeš da me biješ tri dana i tri noći, i opet ti ništa ne bi’ priznao, jer nemam šta.
DARA: Nećeš da priznaš da sam ja bila u pravu, al’ neka... nije prvi put da sam ja u pravu...
XVI DEO
(Ruža, Milan.)
(Odigrava se kod Ruže u sobi.)
MILAN (nervozno): Zar nisi primetila da su tu i stric i strina Dara? Primetiće te.
RUŽA (istovaruje stvari i govori zadihano): ’Ajd ’ ti nije meni prvi put... I ja bi’ mogla nju da primetim; svako krade za sebe, i ne mešamo se jedna drugoj u pos’o... jedino je važno da se ne sretnemo…
MILAN: Da nisi malo preterala sa količinom?
RUŽA: Preterala sam... neću sto puta dnevno gore-dole. Al’ šta da radim kad nema ko da mi pomogne... Kad može ona u pedeset sedmoj, mogu i ja u šezdesetoj. A tek nju da vidiš. To što ona radi ni ja nisam radila... Mene čudi odakle joj tolika snaga. Ona će da donosi gore,. dok ne crkne kakva je. To mene i plaši, tu će pred vratima da mi umre... Ko će posle tolike stvari da vraća u podrum... ’Ajde pomogni mi malo... Ko zna šta bi Petar rek’o da sazna za sve ovo?...
XVII DEO
(Dara, Petar.)
(Odigrava se kod Petra i Dare u sobi.)
DARA (vrlo raspoloženo, jer je Petar pre toga ušao sa stvarima): Ti baš uzimaš i kapom i šakom...
PETAR: Što da ne kad ima...
DARA: Je l’ baš sve njeno?
PETAR: Ništa nije njeno. Ovo su naše stvari.
DARA: Neka ti bude da su naše, važno je da su njene. Ona sigurno misli da sam ja, ako te bude videla, onesvestiće se. Al’ neka, i treba da zna ko je. Nek vidi da nisi naivan k’o što izgledaš... Sve joj pokradi, pokaži joj da si muško... Neka zapamti ko je Darinka Milovanović.
PETAR: Kad si zadnji put bila kod Goce?
DARA: Kod Goce? Ima dosta bogami... A što?
PETAR: Pa idi sad, što ne odeš malo?
DARA: Šta ti je odjednom? Gde da idem po ovom snegu... nema razloga da idem.
PETAR: Nema razloga da odeš, ali ima razloga da ne ostaneš. ’Ajde idi molim te. I ja bi’ doš’o, ali nemam vremena... imam neka posla...
DARA: Nešto u vezi sa ovim? Ako je zato... Idem... Samo da nešto… (Uzima telefon, okreće broj, trudi se da se razgovor ne čuje, a zapravo se sve se čuje.) Goco, dođi… Dođi da vidiš kako kradu… Svi… svi kradu… Lepo. Izgleda da sam ovde samo ja poštena… Ćao…
XVIII DEO
(Ruža, Milan, Petar.)
(Odigrava se kod Ruže u sobi.)
RUŽA (ulazi puna stvarima): Milane, ’ajde idi malo prošetaj.
MILAN: Gde da šetam? Kakva ti šetnja pada na pamet?
RUŽA: ’Ajde idi prošetaj majku mu! Poslušaj me bar jednom u životu. ’Ajde, ne tražim od tebe ni da pereš, ni da kuvaš, ni da čistiš. Samo jedan krug po gradu-i to je sve. Ili još bolje idi kod nekoga, nigde ne izlaziš...
MILAN: Da šetam, ili da idem kod nekoga? A gde da idem?
RUŽA: Otkud ja znam, što nisi ranije razmišljao o tome? Sve radiš u zadnjem trenutku... (Milan odmahuje rukom i odlazi. U mraku se vidi Petrova silueta kako ide ka podrumu, zatim Ružina silueta; dole se sreću, čuju se njihovi glasovi.)
PETAR: Ružo ti si?
RUŽA (zaprepašćeno): Petre… to si ti?!
PETAR: Ja, i to lično.
RUŽA: Otkud ti u podrumu? Nisi valjda ti?...
PETAR: Otkud ja u mom podrumu?!
RUŽA: Znači tako... A čije su ti to stvari?...
PETAR: A šta tebi viri iz kese, moja zimnica a?
RUŽA: Bar je kesa moja...
PETAR: Imao sam i ja kese ovde, al’ “Neko” odneo...
RUŽA: Znači tako... ti si... znači gotovo?
PETAR: E bogami nije gotovo! (Petar i Ruža se premeste kod njega ili kod nje u sobu. Na putu do sobe oboje pričaju istovremeno, uopšte ne slušajući šta drugi priča.)
RUŽA: Koja sam ja ovca bila, bila sam sigurna da ti tako nešto nikad ne bi mog’o da radiš. Tako ti je to, kad znaš nekoga 20 godina i opet imaš poverenje u njega...
PETAR: Ko je bio ovca?! Ti meni kažeš da si bila ovca! Šta sam onda ja bio sve vreme? Šta može da bude veća ovca od ovce-Petar. Jedino Petar! Da sam znao koliki sam Petar ne bi’ sad bio ovca. Al’ otkud sam mog’o da znam? Sam nisam shvatio-jer sam Petar, Dara mi je lepo govorila-ja joj nisam verovao... Nisam ništa shvatio jer si ti pre mene shvatila koliko sam glup, i eto... Znao sam ja da sam glup, al’ da sam bar znao da to pametno iskoristim... Da izvučem neku korist od toga.
RUŽA: Pa, da ti sad ne kvarim volju, ali ni ti nisi bio toliko naivan. Odlično si zavarao trag; znao si da na tebe neću da sumnjam, jer nisam znala da si lopov; znao si da računam da tako nešto može samo Dara, a sad vidim da to ne može čak ni ona...
PETAR: Baš ti hvala, sad ispade da sam ja gori i od Dare, a ona je koliko ja znam: najgora na svetu.
RUŽA: To ja nisam nikad rekla. Sigurno ima i gorih ljudi...
PETAR: Neću više da raspravljam. Znam da tebe i kad čovek posle 5-6 sati rasprave ubedi nešto, ti opet nešto izmisliš i nećeš da priznaš... Ne može se s tobom...
RUŽA: ’Oćeš da popričamo kao rođaci, da ne kažem kao ljudi?
PETAR: Pa, ’oću. Rođaci smo... Možemo da popričamo. Pa evo, prvo ti počni...
RUŽA:Prva sam počela, i ja to otvoreno priznajem. Znači, ja sam prva počela, ali ti si to maksimalno zloupotrebio. Videlo se da si jedva čekao kad si krenuo u akciju. Da sam čekala samo dva dana: ti bi prvi počeo. Ali to sad nije važno...
PETAR: Važno je, sve je važno. Da tebe nije bilo, umro bi’ a nikad ne bi’ ništa ukrao...
RUŽA: Ne bi’ ni ja; zbog tebe sam u očima mog sina lopov bez obraza, a ne žrtva i paćenik. Samo moja duša zna šta znači biti bez muža celog života: sama podiži dete muči se,... sve sama.
PETAR: Znam da ti nije bilo lako u životu… Njemu svaka čast. Sa njim moram otvoreno da popričam.
RUŽA: Jeste, milo ti je. On se pokazao se kao dobar čovek... što svako mora da zna da je on dobar čovek?
PETAR: Moram da priznam da mi je zbog toga drago. Bilo bi vas više od mene, a jedva sam i s tobom izlazio na kraj...
RUŽA: ’Ajde molim te, poludeo si zbog nekih sitnica, jedne smrdljive kokoške i nekih drva, koja kad staviš u peć jedino znaju da izgore...
PETAR: Šta ćeš sad, šta je tu je...
RUŽA: Ne znam da li je jedan dan proš’o od kako sam uzela Julku, a ti si već počeo da kradeš. A kako si bio tako siguran da sam ja? Nisi valjda sumnjao na mene? Ili si počeo da kradeš onako...
PETAR: E, to ne mogu da ti kažem. Ne moramo baš sve jedno drugom da kažemo...
RUŽA: Stani malo, zar možeš od mene nešto da kriješ? Ja sam pred tobom otvorena i iskrena, a ti tako... Ja znam kome sam je dala, ti mi samo reci od koga si je uzeo, od njih, ili od nekog drugog.
PETAR: Nije da ih branim, ali jedva sam ih naterao da progovore...
RUŽA: Znači oni su! (Gleda u Petra a govori tonom kao da su oni tu, i da njih prekorava.) Pa jesam li im sto puta rekla: “Ne po komšiluku?!” Je l’ jesam?! Sto puta sam im rekla: “Ne kod Petra ni za živu glavu!” Šta su mi napravili... Samo da ih nađem... A ti si se hvala bogu oduševio za Julku, nisi ni razmišljao do čega to može da nas dovede...
PETAR: Pravo da ti kažem, uopšte nisam razmišljao do čega to može da me dovede. Vadio sam je pred njima... moraću i tebi da pokažem. (Odlazi po pušku i vraća se.)
RUŽA: Šta će ti to crni Petre, puškom se igraš?... To je ona što si lovio sa njom, s tim možeš da ubiješ čoveka...
PETAR: Mogu. Do ovde mi je došlo... (Pokazuje na cev pri vrhu.) Pedeset pet godina imam, još čoveka nisam ubio, al’ sad mi je ovoliko falilo... živci su mi popustili.
RUŽA: Majko mila. Pa ja sam bila na ivici... Ako ništa drugo, bar bi Daru usrećio... Ona bi mi na 40 dana davala godinu, samo da me što pre zaboravi...A šta bi vi radili da se radi o nekom pravom lopovu? Šta ti misliš, da bi svako pristao da ovako o svemu ljudski porazgovara? Ja sam tebe uvek smatrala za poštenog čoveka... izvini što ti to ovako govorim...
PETAR: Dobro... ’Ajde sad, šta je bilo bilo je, nećemo više da se svađamo. Nisu to neke pare da bi se svađali i klali oko njih...
RUŽA: Jeste, u pravu si. Ali sigurno je bolje da poravnamo račune, znaš kako kažu ljudi: “Čist račun”...
PETAR: Hvala bogu...
RUŽA: E, kome sam ja našla da kradem. Tek sad vidim... A je l’ znaš zašto sam sve to radila? Nisam htela da ti kažem da mi se ne bi smejao, al’ sad vidim... moram.
PETAR: Zašto si sve ovo radila?
RUŽA: Htela sam da ti vratim onaj dug, eto zato. Nisam znala kako da drugačije zaradim, i morala sam... Prvo sam htela da im prodajem samo moje stvari…
PETAR: Koji dug? Onaj od pre par meseci?...
RUŽA: Taj, taj. Još se praviš da ne znaš koji.
PETAR: Dobro majku mu, mogla si da mi kažeš stvari stoje tako i tako... nije mi ni na kraju pameti bilo...
RUŽA: Rekla sam ti, da ne preteram... hiljadu puta.
PETAR: Nisi ni jednom...
RUŽA: Nisam, nisam otvoreno... A što sam svaki dan kukala: “Skupo ovo, skupo ono,” ti ništa. Kao da te se to ne tiče. Ja sam zbog tebe krala, a ne zbog mene. Za mene sam samo jedne papuče kupila... Evo, tu su pare koje sam za tebe uštedela.
PETAR: Ljudi moji, pa nismo mi toliko u krizi, ja nisam mog’o da sanjam šta se dešava... nije taj dug toliki problem.
RUŽA: Jok nije. Dara bi plakala od muke da sutra umrem a ne vratim dug. A vala, i red bi bio da neko pusti suzu za mnom... Ni Milanu nisam htela da kažem šta mi je. On bi se negde pozajmio da ti vrati, i kako bi’ se posle razdužila? Zar da kradem po nepoznatim kućama nepoznatim ljudima... da me uhvate, da se totalno obrukam i da me zatvore... Samo nemoj molim te, pogrešno da shvatiš ovo što ti pričam. Ako si mislio, sad posle svega da mi oprostiš dug, ja na to ne bi’ pristala, i to bi me uvredilo.
PETAR: Ružo, majku mu, ti znaš da ja tebe ne bi’ nikad uvredio.
RUŽA: Petre, ova rasprava ničemu ne vodi... ja sam zato htela da ti predložim nešto.
PETAR: ’Ajde da čujem...
RUŽA (ona pokazuje prstom ka određenom smeru sa vragolastim izrazom na licu): Petre gledaj ovamo, i reci je l’ razumeš šta ’oću da ti kažem?
PETAR: Reci brate šta ’oćeš da kažeš...
RUŽA: Tebi sve dvaput mora da se kaže. Znaš ko živi u ovom pravcu?
PETAR: Žive Gavrilovići, i Milanova Dragana sa svojima; pa šta s njima?
RUŽA: Odlično. Kako šta s njima... Oni sigurno imaju neki višak... S njima ćemo sve da delimo na tri jednaka dela...
PETAR: Kako misliš? Da sad kod njih... Ne dolazi u obzir. Ovo s tobom je bilo slučajno... Ja dobro živim i od penzije.
RUŽA: Vidi ti njega što je pošten. A kako misliš da se razračunamo? Ne misliš valjda da ti ja sve ono vraćam, pa da se opet zadužujem i razdužujem...Pomogni mi bar dok se ne raskusuramo, pa posle ne moraš ako baš nećeš.
PETAR: Ti nisi normalna...
RUŽA: Ne tražim ja od tebe mnogo. Ti ćeš samo da mi praviš društvo, a ja ću da kradem...
PETAR: C, c, c. A kome si mislila, Gavrilovićima ili Dragani?
RUŽA: Dragani normalno. Kako misliš kod Gavrilovića da ulaziš tako često? Oni su nam komšije, i ništa više od toga…
PETAR: To jeste, ali Dragana će za koji dan da ti bude snajka... I…
RUŽA: Ja tu ništa ne mogu. Ja sam Milanu govorila da se ne ženi s njom, al’ on neće ni da čuje. Tamo ćemo lakše da se organizujemo, pošto ćemo češće da idemo kod njenih roditelja; rodbina je rodbina... je l’ tako. Gavriloviće ionako nisam mislila da zovem na svadbu; sutra kad bi nas uhvatili u krađi rekli bi: “Nije je sramota, krade od nas , a ni na svadbu nas nije zvala.” Ovi Draganini čak i da nas uhvate sve bi ostalo između nas, kao što je ovo naše ostalo između nas. Šta nam mogu?
PETAR: Jeste ali,... zamisli da nas uhvate, bolje u zemlju da propadnem... ne mogu ja...
RUŽA: Ko da nas uhvati? Neće ni da primete. Ne znaju oni svako drvo lično kao tvoja žena. Njima ćemo nešto vrednije par puta-i završen pos’o. Videće oni ko sam ja... Noćas kad počne dnevnik idemo da izvidimo situaciju... ja ću da te zovem.
KRAJ
