Hladnjača
Od straha su ljudi zli, surovi i podli, od straha su darežljivi, čak i dobri.
Ivo Andrić
Lica:
Bora: Alkoholičar, da je malo boi nego što jeste, bio bi mnogo bolji.
Mile vinjak: Alkoholičar, ali voli da pije. Nikakav.
Bata: Mnogo pije. Baš ga briga, a ustvari ga baš briga.
Ratko: Da nije njega, ne bi se ništa desilo. Alkoholičar.
Rajko: Samo traži svoje pare. Nije alkoholičar, ali poznaje mnoge.
Darko: Znam samo da se zove Darko!
(Bora, Bata, i Mile vinjak imaju dzepne satove sa lancem, svi imaju staromodne šešire. Svi su staromodno obučeni u krombi kapute ili slično. Puše gotovo sve vreme. Bata puši preko muštikle. Na njegovom licu je teško primetiti bilo kakve promene raspoloženja. Bata i Mile imaju višednevnu bradu, dok je Bora uredno obrijan. Takođe, Bati i Miletu fale neki prednji zubi, Bori jedan manje vidljiv. Bata je okrenut uglavnom licem prema publici u sedećem položaju. Bora i Mile vinjak su uglavnom razmahani, često čučnu pa ustanu, i šetaju dok govore. A sad da vidimo...)
I DEO
RAJKO: ... Eto. Od kad radim imate recku kod mene. Dužni ste po 3000 dinara, a primate po 1000. Čemu ja da se nadam? A sin treba da mi se ženi. Ja ću za svadbu nekako da skrpim, al’ šta da se nekom od vas nešto desi. Izgubih ja 3000 dinara. A šta ako vam se svima nešto desi. Računaj koliko bih tada izgubio. Daleko bilo, izgubio bi’ 12000 dinara. Nemam ja vremena i živaca da se sekiram za vas. Ja imam slabo srce i slabe živce...
BORA (teatralno) : Jedini način da se ti zabrineš za nekoga je da mu daš pare na zajam. U tom slučaju ti postaješ dobar čovek. U tom slučaju ti si toliko dobar čovek da se više brineš za tog čoveka nego što se on sam brine... Da ti dužnik slučajno umre ti bi patio za njim kao da si ga ti rodio. I dužnika bi kad-tad zaboravio, al' kol’ko ti je dužan-nikad!
RAJKO: Nemoj ti meni mnogo da pridikuješ Boro. Ja valjda znam bolje od tebe šta i kako radim. Mogu ja i da vam zabranim recku. Mogu ja i to da uradim. Šta bi onda bilo s vama? Ovako ste pijanice i zato pijete. Kad god vam nestanu pare: "Rajko daj recku". Nikad vas nisam odbio. Uvek sam prema vama bio pošten. A ne pitate kako mi je što sam pošten.
BORA: Šta to pričaš časti ti tvoje? Ne daješ ti nama recke što nas voliš, nego što ti se isplati. Nikad nismo ispod 50 dinara. Moraš da priznaš da jedva čekaš da bacim turu. (Bora, takoreći, preti prstom dižući ruku iznad sopstvene glave) Pedeset dinara mi tebi ostavljamo svaki dan, a deca nam gladna (Dok izgovara poslednje reči, lupa kažiprstom po ivici stola.)
RAJKO (negodujući): Ih, sad, gladna. Deca gladna!
BORA: Gladna gladna. Je l' si nekad razmišljao o tome. Razmisli malo, i ti imaš decu. Srce me boli kad im nešto zatraže, a ja nemam da im dam. Pre neki dan sam plakao kao malo dete. Tražila mi ćerka za pantalone, a ja nemam. Nemam!
RAJKO: Nisam ti ja kriv što ni toliko nemaš da izdvojiš…
BORA: Odakle? Odakle kad celu platu ostavim u kafani. Sve tebi ostavim. Previše je ona mlada da shvati šta joj je otac. Ja nisam kao drugi; Od svih njenih drugarica jedino je njoj otac pijanica.A nije ona jedino dete koje ispašta zbog roditelja... Imam ja i sina…
MILE VINJAK: Dobro de, ‘ajde ljudi ne svađajte se više. Nije problem u parama…
RAJKO: Bogami jeste problem u parama. Da budem kratak i jasan: 'oću da mi vratite pare u roku od sedam dana. Sedam dana. Vratite to, a posle videćemo... Ja mislim da je dovoljno vremena za toliku sumu. Je l' pošteno? (Očekuje da kažu da jeste.)
BORA: Nije pošteno, al’ vratićemo ti... A pošteno, nije.
RAJKO: E, tako... (Odlazi. Pošto se očigledno iznervirao, istresa se na konobarici.)Šta je ovo?! Šta su ovi pikavci ovde?...
MILE VINJAK: Pazi da mu ne vratim za sedam dana. Tri hiljade dinara za sedam dana? On je lud.Gde da nabavim tolike pare.
RATKO: Ma pusti sad to, smislićemo nešto. Nego šta ćemo mi za našu opkladu? Nema druge nego da vas dvojica odete u hladnjaču na dva sata. Takav je dogovor bio.
BATA: Nema druge. Idemo ja i Mile...
BORA (ustaje): Nemoj da ne dođeš...
RATKO: Šta, ideš s' njima dobrovoljno?
BORA: Idem i ja. Dosadno mi je ovde. (Svi ustaju i odlaze.)
RAJKO: ‘Ajmo polako...
II DEO
(Naši junaci se nalaze u hladnjači.)
MILE VINJAK: Kasni već sat vremena. Samo neka dođe-ništa neću da mu oprostim! Ni što se smrzavamo sat vremena duže, ni što će život da mi se skrati od straha... Ništa.
BORA: Izgleda stvarno neće da dođe. Joj, ako ne dođe... Teško nama. Ako ne dođe u roku od sat vremena, ja odmah idem! Iste sekunde polazim. Ne znam kako, ali idem.
BATA: 'Oćete viršle?
BORA: Daj meni jednu... (Uzima, stavlja u usta, pa vadi iz usta.) Ovo ti je skroz zagorelo!
BATA: Nisu zagorele, imaju takav ukus...
BORA: Ovo nije ukus...
BATA: Bolje pojedi to, bogzna dokle ćemo da ostanemo ovde.
BORA: Ovo što sam stavljao u usta da pojedem? Ne dolazi u obzir.
BATA: Nego, kaži mi, kako stoje stvari u vezi onog što sam te pitao juče?
BORA: Dobro...
BATA: A u vezi onog drugog?
BORA: Još gore...
BATA: Još gore?Pa ... Ti to mene nešto lažeš...
BORA: Ko si ti da ja tebe lažem?... Kažem ti kako jeste.
BATA: Dobro…
MILE VINJAK: Uh što je ‘ladno ovde... Uvek sam više voleo leto.
BORA: Zbog takvih k’o što si ti, ja se kuvam od vrućine svakog leta... (Podrugljivo.) “Ja volim leto”!
BATA: ‘Ajde da igramo karte, imam jedan špil. (Vadi karte.)
MILE VINJAK: Ti si lud. Pa u kartama je sve ovo i zapisano. Treba da igramo u piće i da mi se zalediš na pola partije. Ja ako se izvučem odavde neću da mi neko nešto duguje.
BORA Šta je Mile, uhvatila te panika. Žao ti je što umireš, mada nemaš ništa.A šta bi tek radio da si bogat. Tek tad bi žalio!
MILE VINJAK: Eh… Možda bi mi život bio slađi. Al’ ja sam živeo pošteno. Sad je ionako svejedno. Eto šta ti je život: do juče sam bio živ, a već danas treba da umrem. Ali, ja verujem u drugi život. Nešto mora da ima.
BORA: Samo se ti teši. Ko te to lagao da postoji drugi život? Ja mogu da ti kažem da ne postoji drugi život. I da kojim slučajem postoji, ne može da bude težak kao ovaj. I samo u ovom umreš stvarno, bez obzira dal’ ćeš posle da živiš ili nećeš. Kad umreš-kraj. Nikad više nećeš moći da budeš ono što si nekad bio. Možda možeš da postaneš neko drugi, al’ šta ti to vredi kad ne možeš da budeš onaj stari. Moraš da se navikavaš na novog čoveka... Sve ispočetka.
MILE VINJAK: Joj, ne bi’ opet mog’o u školu.
BORA (nastavlja kao da ništa nije čuo.); Opet treba da rasteš, da ideš u školu... I što je najgore, opet ne znaš dal’ si bio neko drugi ranije, i opet ne znaš dal’ ćeš da budeš neko drugi kasnije. Zato ja tvrdim da je život samo jedan. Jedan život je malo, al’ ko zna da živi, i dva bi mu bila malo. Ja kad bi’ živeo 300 godina, umro bi’ od muke što neću da živim 1000 godina. Takav sam čovek. Ne zato što sam mnogo srećan, nego što volim da živim,a ne volim da umrem.
MILE VINJAK: Ih, i ja bi’ voleo da živim 1000 godina, al’ ti stvarno preteruješ. Pa 1000 godina ne žive ni stogodišnjaci. Ja bi’ bio zadovoljan da živim 500 godina. Za 500 godina bi’ rešio sve probleme. Za to vreme bi’ i fakultet završio, i naš’o bolji pos’o...
BORA: Najbolje bi bilo da samo ti živiš 500 godina, a drugi po 70-80. A? Šta kažeš na to?
MILE VINJAK(prepušta se mašti.): E, to bi stvarno bilo najslađe. Drugi bi pocrkali od muke što ja živim toliko dugo. Neko bi me sigurno ubio. Prvoj turi bi’ pokazao da mogu da živim, a da ne radim ništa.
BORA: To bi im najlakše dokazao!
MILE VINJAK: Najlakše. Da vide kako Mile vinjak ima vremena za sve. Isto bi’ pokazao drugim turama. Oni bi morali da me izdržavaju, jer bi’ svima sem mojoj deci u početku bio deda. Nekom običan deda , nekom pradeda, nekom čukundeda... Kako se kome zalomi. Sa 500 godina bio bi’ najstariji u celoj familiji. Samo da se izvučem. Bože šta će biti s nama... (Mile se zagreva trljajući dlanove, i duva da vidi dali se stvara para pri duvanju.)
BORA: Uh, što je ‘ladno. Ovde je toliko ‘ladno da jedino možemo da se posmrzavamo. Mile, ustani malo I lupaj o zidove i viči, možda neko čuje. (Mile mrzovoljno ustaje I bezvoljno udara, i vraća se.)
MILE VINJAK: Ne mogu više, niko ne čuje. Uzmi ti pa lupaj.
BORA: ‘Oću, lupaću. Dođi, dođi, da ti pokažem kako lupa pravi muškarac. (Uhvati ga za glavu, i počne da udara o zid hladnjače.)
MILE VINJAK: Eej, ubićeš me… Lupaj svojom glavom!...
BORA: Mene boli… Posmrzavaćemo se svi, zato što ti nećeš da lupaš! (Odjednom, Bata, jedva čujno zapeva neku starogradsku pesmu.) Vidi ga ovaj, peva…
MILE VINJAK: Pevaj, pevaj! Ne smemo da klonemo duhom!...
BATA: Ovo mi je bilo prvi put u životu da zapevam.
MILE VINJAK: Baš prvi put?
BORA: E baš si naš’o kad ćeš da zapevaš!
BATA: Prvi put...
BORA: Pa ‘ajde sad, šta si stao, pevaj.
BATA: Eto, sad ne mogu... Šta ćete da radite ako se izvučemo odavde?
BORA: Kako Šta? Ja ću da živim...
MILE VINJAK: I ja!
BATA: Ma dobro to… Nego…
MILE VINJAK: Biću najsrećniji čovek. Najsrećniji! Pazi šta sam ti rek’o!
BORA: Stvarno ti je glupo pitanje!
MILE VINJAK: Ja bih baš voleo da se izvučem!
BORA: Uvek si bio sebičan! Ja bih voleo da se svi izvučemo, a ne samo ti.
MILE VINJAK: Bože, ne daj da umremo. Nismo mi za to. Što ne umre neko ko je teško bolestan?! ‘Oću da umrem kad mi je suđeno, a ne danas.
BORA: A pogledaj ovog Batu molim te. Ne mogu da shvatim da čovek bude u životnoj opasnosti, i da bude mrtav-’ladan. Pa šta ako imaš rak. Ako imaš rak nemoj da misliš da si rešio sve probleme. Još si živ čovek! Od kad te znam ti si tužan i utučen, al’ sad moraš da se razigraš, život ti je u opasnosti.
BATA: Vidiš da pušim…
MILE VINJAK: Eh da nam je koja čašica rakije, lako bi se mi spasili. Imam samo jedno čokanče,i to moram da ga delim sa vama. (Vadi čokanče rakije. Bora mu ga otima, potegne gutljaj, daje Miletu, on potegne i vraća čukanče Bori.)Tek sada vidim da bi’ bez rakije bio teška propalica. Nije me sramota što sam pijanica, jer potičem iz kraja u kome se smatra da kad umreš od rakije, da si umro prirodnom smrću. Ceo grad zna za mene. Svi znaju ko je Mile vinjak. Ponekad ni sam ne mogu da poverujem da sam baš ja taj Mile vinjak.
BORA: Kako možeš da lupaš takve gluposti? Da nisi pijan? Zar ne vidiš da nam se svi smeju što smo alkoholičari? Ne smatraju nas za ljude, nego za alkoholičare. (Karikirano.) "Svi znaju ko je Mile vinjak". Po nadimku ti se vidi ne ko si, nego šta si. I da znaš da sam ja alkoholičar, a ti obična pijanica. Ti si bre budala. Ti si bolestan. Trebalo bi malo da zaviriš u svoju dušu, i vidiš šta možeš da uradiš za nju. Mnogo si se propio.
MILE VINJAK: Ulazio sam ja u moju dušu toliko duboko,da sam se jedva živ izvuk’o. Ne pada mi na pamet da opet ulazim. Ne znaš ti kakav je haos tamo.
BORA: Glup si ti da bi shvatio šta ‘oću da ti kažem...
MILE VINJAK: Ja možda nisam pametan kao neko ko… al’ nemoj da me vređaš. Ti misliš da ako si završio srednju školu,da si najpametniji.
BORA: Opet lupaš gluposti. Samo to i znaš: da lupaš gluposti, i da praviš gluposti. Kad jedan dan ne bi napravio glupost-odma’ bi se izglupirao. Jedna od najvećih gluposti ti je što si prodao telo medicinskom centru. (Sa prezirom.) Rođeno telo si prodao.Pih.
MILE VINJAK: Šta me briga, isplatilo mi se. Skupo sam se prodao. Šta me briga šta će da bude sa mnom kad umrem.
BORA: Ako nećeš da budeš živ tad, živ si sad dok odlučuješ. Ja sam mojima rek’o: “Čim umrem, istog dana me sahranite. Kad umrem meni je mesto u grobu...” A ne pored Mileta u medicinskom centru!...
MILE VINJAK: Da mi je neko rek’o da ću hladnjači da završim-odma’ bi’ mu poverovao. Pa ja zadnjih mesec dana svaku noć hladnjaču sanjam (Bora do tad okrenut leđima, naglo se okrene ka Miletu). Bilo bi glupo da završim negde drugde. Pričao sam mojima da svake noći sanjam hladnjaču, a oni kažu "Ne pokriješ se dobro, ‘ladno ti je, pa sanjaš hladnjaču. " A prvi put kad sam sanjao odma’ mi je bilo sumnjivo. Znao sam da tu ima nešto. Gde od tolikog naroda baš ja da sanjam hladnjaču...
BORA (prekine ga): Pa što ne reče šta sanjaš konju jedan. Možda bi se i spasli! Ja od kad sam sanjao udes pet godina idem peške. A ti sanjaš hladnjaču pet noći, i pristaješ da uđeš u hladnjaču.Koja si ti budala…
MILE VINJAK: Pomislio sam da mi ne bi poverovali... Smejali bi mi ste se.
BORA: Ja bi’ ti poverovao, budalo! Kunem ti se u decu da bi’ ti poverovao. Odma’ bi’ rek’o: nemoj Mile da idemo u hladnjaču, sanjao si je, a to nije dobar znak. Ako odemo neće Ratko da dođe. Tako bi’ ti rek’o, i izvukli bi se... Nego ti si sigurno i nas sanjao pa smo svi najebali zbog tebe. Zar nisi mog’o nekog drugog da sanjaš? Ja I onako nisam trebao da budem ovde...
MILE VINJAK: Pravo da ti kažem, ti si mi se pojavio 2-3 puta, a Bata nijednom. Ne znam otkud on ovde. Al’ čisto sumnjam da si ti ovde zato što sam te ja sanjao.
BATA: Ono što je suđeno mora da se desi kad-tad. Sami smo krivi. Znamo kakav je Ratko kad popije.
BORA: Ne pominji mi to đubre, molim te. Ja sam ovde s vama samo da ne bi’ bio s njim. Nisam mog’o više da ga gledam. On je ovo možda namerno smislio. U stanju je da nas ubije svu trojicu, samo da bi mene ubio.
BATA: Nije te toliko mrzeo. Sigurno se napio i zaboravio da dođe...
BORA: Ne!
BATA: Sad je svejedno. Njega nema, a mi smo ovde zatvoreni.
BORA: Tebi je svejedno, al’ meni ne! Tebi ovo smrzavanje može čak i da koristi; koliko ja znam ćelije raka se smrzavaju na određenoj temperaturi. A da znaš da si sam kriv što imaš rak. Što ja ne dobijem rak? Ja znam da se čuvam... .zato rak neće na mene. Ti pušiš k’o lokomotiva…Nikad te nisam video bez cigarete.
BATA: Ne znam šta da ti kažem. Samo znam da mi je rak veći nego pluća.
BORA: A i ti si neki čudan čovek. Jel' postoji neka bolest od koje ti nisi bolovao? Imao si zapaljenje bubrega, čir na želucu, cirozu jetre,i ne znam više šta. Ne znam odakle tim lekarima živci da te leče. Kako ne dignu ruke od tebe. Toliko si bolesti imao da nemaš od čega da umreš. ‘Ajde reci, od čega ćeš da umreš? Još ti je taj rak preostao.
BATA: Stvarno, majku mu, ceo vek provedoh bolujući. Jedan jedini dan zdrav nisam bio. Organizam mi se na bolest navik’o. Kad bi’ slučajno ozdravio znao bi’ da neću još dugo. Bogami je tako. Ne daj bože da ozdravim-odma’ bi’ umro. (Bata se smeje tiho, ali od srca, Bora i Mile se cerekaju.)
MILE VINJAK: Ma da se mi izvučemo odavde pa ćemo lako za umiranje… Ja bi na tvom mestu I pušio i pio. Da umrem- od čega sam živeo! A pravo da ti kažem, ne umire mi se s tobom. Ti si trebao da umreš, a ja sam trebao da živim. Nije to isto.
BATA: Ne znaš ti koliko je život sladak kad ti ništa nije zagarantovano. A ja da sam manje brinuo u životu, možda ga ne bi’ ni dobio. Ja mislim da mi je sve to od sekiracije. Sad nemam više oko čega da brinem...
BORA: Ja bi’ se na tvom mestu ubio. Ja ne bi’ mog’o da se mučim k’o ti.
BATA: Ubio bi’ se i ja da mi nije ostalo još ovo malo života. Sad mi je život najslađi.
BORA: Da mi nijednom nije palo napamet da se ubijem-ja bi’ se ubio. To je dokaz da sam ja odgovoran i emotivan čovek... Mislim to: što sam hteo da se ubijem.
MILE VINJAK: U pravu si. Kad-tad moraš u krizu da upadneš. I ja sam jedno vreme mislio: ubiću se sad, to je jedini način da se spasem. Na kraju sam se spasio, al’ se nisam ubio. Nemam ja muda za to.A kriza je bilo koliko voliš.
BATA: Pa lako je da sam sebi oduzmeš život: za jedan tren te nema; nego treba da se misli o ovima što će živi da ostanu. Samo sebični ljudi se ubijaju.
MILE VINJAK: U pravu je, u pravu je…
BORA:Tako je. Nije neka razlika između ubistva i samoubistva.Kad izvršiš samoubistvo možda je i gore: drugi odgovaraju... NJima ostaje da misle šta je i kako je...(U tom trenutku začuo se lavež čopora pasa.Trudi se da govori šapatom, gestikulira kao da predaje na katedri.) Ćuti! Oni su nešto nanjušili. Znači da ima nečega u hladnjači. To smo mi. Sad će oni da laju, pa će neko da shvati i spasi nas. Nemojte samo da galamite da ih ne oteramo… Psst… (Psi obilaze oko hladnjače, Bora već likuje kao da je zasluga njegova; ali, psi uz sve glasniji lavež odlaze.)
MILE VINJAK: Eej?!
BORA: Šta je sad?!
BATA: Možda će nekoga da dovedu. (Bora i Mile ga pogledaju zbunjeno.)
MILE VINJAK (po glasu se vidi da ne misli ono što govori ): Ma ne moraju nikoga da dovedu! Nisam vala spao na to, da mi neke tamo džukele spašavaju život!
BORA: Jok nisi…
BATA (vadi so iz dzepa) : Uzmite so. Ja obožavam da jedem so. Nekako mi je… Uzmite, so je život. (Smeška se zagonetno.)
BORA: Jeste, so je život. Zato se ti i šališ tako neslano. Zato što je još malo života ostalo u tebi. I zato što je u ovoj hladnjači sve manje života. Sad si naš’o da pričaš o životu. Uh, smrzoh se.
MILE VINJAK: Ja se ukočih. Ko zna kako će ljudi da me pamte ako se ne izvučemo odavde.
BORA: Pamtiće te kakav si bio. A mog’o si i bolji da budeš. Možda nisi mog’o da budeš gori…
MILE VINJAK: Pa i nisam bio toliko loš. Da sam bio bolji možda bi’ nadrljao... Morao sam da živim... A kako da živim i da budem dobar? To bi zli ljudi odma’ iskoristili... Ima mnogo zlih I pokvarenih ljudi.
BORA: A ti si kao neka dobričina.
MILE VINJAK: Nisam ni loš kao što ti misliš. Znam da nisam. Mogu da ti kažem da je lošim ljudima teže, jer ne znaju šta je dobrota. Niko ti ne treba da ti bude loše: loš si , i odma’ ti je loše. Ni za dobrotu nema leka. Ako si dobar niko ne može da ti pomogne. Svi te iskorišćavaju.
BORA: Ti smatraš da si dobar, a znaš da si loš.
MILE VINJAK: Zašto pričaš tako, mi smo prijatelji... Valjda smo prijatelji.
BORA: Ti si meni uvek i bio više od prijatelja-neprijtelj! To si ti meni. Družimo se samo da bi pili. Je l' to možda prijateljstvo? Ja bre kad te vidim otvori mi se dizna. Odma’ bi’ da ločem.Ne mogu ni da te gledam kad sam trezan.
MILE VINJAK: Boro,srce, molim te...
BORA: Ja samo pričam što jeste. Ti si u ovom gradu stek’o svetsku slavu, samo zato što si alkoholičar...
MILE VINJAK: U pravu su… u pravu si… al’ grešiš... mislim…
BORA: Možda i grešim. Ja sam,pravo da ti kazem, čovek koji se uči na tuđim greškama, zato za svoje greške- okrivljujem druge. Zato nemoj da mi zameriš ako te uvredim... I to sam naučio od drugih. A i kako brate da te ne uvredim kad si oženio kumu.Nemoj tako…
MILE VINJAK: Šta da radim... Sudbina. U prvih godinu dana braka, nisam znao dal’ mi je žena ili kuma. Kad je zovnem:" Kumo", ona dođe. Kad je zovnem: "Ženo", ona opet dođe…
BORA: A ko će da ti veruje da ništa nisi imao s njom dok ti je kum bio živ...
MILE VINJAK: Kunem se da nisam. ‘De bi’ ja tako finu ženu... Ne bi’ ja mog’o s kumom nešta da imam, al’ kum posle umre... Moj greh je u tome što ceo grad priča da smo se spanđali još pre nego što je kum umro... Ništa ja nisam imao s njom. Posle kad kum umre, bog da mu dušu prosti, ona ostade sama, ja sam samo hteo da joj pravim društvo... Ja sam im bio k’o brat. Kum je imao veliko poverenje u mene. Znao je da ga ja nikad ne bi izneverio...
BORA: Kum ti je bio mnogo naivan. Mislio je da ima kuma, al’ nije znao da mu je kum Mile vinjak. Zato što si mi ti prijatelj, ja i ne smatram da imam prijatelje. Nikakvi ste ljudi brate. Nikakvi. Da počnemo od tebe, pa od ovog Bate... Strašno. (Bata odmahuje rukom, u stilu: “To smo već slušali”)
MILE VINJAK: Što bre Boro, ja nisam tako loš. Ne znam zašto ti misliš da sam loš.
BORA: Kako bre nisi loš?! Je l’ si pre mesec dana rek’o: “Ja ne volim ljude kao što sam ja”. Jesi rek’o?
MILE VINJAK: Rek’o sam... Al’ sam hteo da kažem nešto drugo...
BORA: Ma znam ja šta si ti hteo da kažeš. Ja bi’ možda imao prijatelje da imam,na primer, s kim da se sprijateljim… Ali dzabe ja to vama pričam...
MILE VINJAK: Kažem ti, ja nisam pametan k’o neko ko je pametan...
BORA: Ma ti… Tebe kad su u školi učili da čitaš i pišeš mislio si da učiš strani jezik... Sam si pričao.
BATA: Ma pusti čoveka...
BORA: Dobro, preterao sam. Mile vinjak se uvredio. I šta ćeš sad da uradiš pošto sam te uvredio?
MILE VINJAK: Ništa...
BORA: To bi’ i ja uradio da sam na tvom mestu. Mile vinjak je gadan tip. Nije ti on da glumi frajera, a ovamo ne sme ni sam sebi šamar da udari da mu neko ne bi vratio. On bar sam sebe sme da udari... Mile je uvek u centru pažnje, jer kad je on tu svi jedva čekaju da ode...
MILE VINJAK: Bato kaži mu!...
BATA: Daj, stvarno, pusti ga…
MILE VINJAK (Mile nesigurno preti prstom): Nemoj ti o meni tako da pričaš, jel’ ti jasno! ( Čim je to izgovorio Mile potrča u ugao hladnjače, čučnu, prekri glavu rukama, malo zadiže nogu i kroz raširene prste gleda u Boru očekujući da će da ga istuče. Bora pomalo zbunjen Miletovom reakcijom odustaje od svoje priče.)
BORA: Dobro Mile, izvini: nervozan sam... Zar ne vidiš da su me zatvorili u hladnjaču, i bog zna dal’ ću da izađem ili će da me iznesu. Nije mi svejedno čoveče, još mi se živi…(Borine reči, pojačaše strah kod ostalih.) Znam šta ćemo. Ne smemo da sedimo i smrzavamo se. Dižite se! Sad ćemo, kao u kafani, kad malo popijemo, da budemo voz!
BATA: Mene mrzi da ustanem…
MILE VINJAK: Ja ću da budem lokomotiva!
BORA: Spor si ti za lokomotivu! Ja sam lokomotiva… (Bata ipak ustaje, stavljaju jedan drugome ruke na ramena, i tako kruže po hladnjači nekoliko minuta. Bata u početku drži ruke na Miletovim ramenima, a onda samo hoda za njim. Sve vreme gunđaju svašta.)Stoj! Dobro je, malo smo se zagrejali. (Bora I Mile se oraspolože, kao da će im ritual koji su obavili-zaista pomoći. Bata sedne, Bora i Mile čuče pored njega.) Ee, da si rek’o da si sanjao hladnjaču, ja bi’ sve ukapirao i izbegli bi sve ovo. To me najviše boli.
MILE VINJAK: Kažem ti, samo čudni snovi u zadnje vreme...
BORA: Nisi samo ti sanjao čudne snove, i ja sam sanjao svašta. Sanjao sam kako razgovaram sa jednim štapom. Običan štap. Evo ovoliki. On me vodi negde,nije hteo da mi kaze gde; ja ga držim u ruci, i razgovaramo: "Boro, kako se zoveš" kaže on meni, "Pa ti... Ti znaš moje ime" kažem ja njemu. "Ko ti je rek’o kako se zovem", "To se tebe ne tiče", kaže on. Idemo mi tako i razgovaramo, i na kraju se posvađamo. Onda on meni sav besan kaže "Slušaj ti, ako te budem udario, polomiću se da niko neće moći da me sastavi" tu se ja uplašim i probudim. (Mile počinje da se smeje, jer oseća da Bora to očekuje od njega.) Da se nisam probudio-doveo bi me u hladnjaču! Da sam i to sanjao, nikad u hladnjaču ne bih uš’o!
BATA: Ja sam sanjao kako razgovoram s bogom.
BORA: Ja sa štapom…
MILE VINJAK: I, šta ti kaže?
BATA: Kaže: "Nećeš ti meni još dugo, pustiću te još neki dan, a onda se spremi da dođeš kod mene na nebo"...
MILE VINJAK: Kad ti bog kaže da nećeš još dugo… Ha-ha-ha...
BORA: Hladnjaču ti nije pominjao? Čuješ šta te pitam? (Cugne poslednji gutljaj rakije, „pročisti grlo”, i ispljune relativno precizno na Batu. On se zgadi.) Ne mogu da gledam ovog Batu kako mu je svejedno. Pravi se hrabar, a dobro zna da nije.. Dobićeš upalu pluća ako malo ne ustaneš.
BATA: Dabogda, dabogda dobio...
( U tom momentu, ispred hladnjače se začula graja.)
BORA: Deco, deco! Čujete nas deco! (Udara o zid.)
MILE VINJAK: Deco! Jebem li vam sunce!
(Čuje se žamor, a onda dečiji glas.)
DEVOJČICA: A šta radite unutra?
BORA: Kako šta radimo... slušaj devojčice, idi u kafanu "Lovćen" i potraži Ratka, ako on nije tu pozovi bilo koga... Jel' me čuješ? ‘Ajde budi dobra.
DEVOJČICA: Jesi to ti čika Dragoljube!
MILE VINJAK: Nisam, ja sam Mile…
BORA (dere se i udara ga po leđima): Jesi, glupane, jesi! (Naglo stišava ton.) Kaži da si ti Dragoljub…
MILE VINJAK: E, devojčice, u pravu si, ovde Dragoljub…
DEVOJČICA: Ne mogu čiko, ja moram da idem kući...
MILE VINJAK: Da… Vidi devojčice…
DEVOJČICA: Idem kući. Moram zbog mame...
MILE VINJAK: Ma neće ti mama ništa ja ti obećavam... Samo ti idi do kafane "Lovćen"... A čika Dragoljub će da ti kupuje bombone svaki…
DEVOJČICA: Do viđenja čiko. (Čuje se graja.)
BORA: Deco stanite, stanite!
MILE VINJAK: Stanite jebem li vam sunce! Stanite! Stanite jer ako vam ja ...
(Bora prvo kreće prema Miletu pa zastane, pa odlazi do Bate I klekne. Dva-tri puta ga lakše udari po bubrezima jako uzdišući pri svakom udarcu)
BATA: Idi bre… Koji ti je đavo…
BORA: Bato, izvini, molim te. Moram tebe da udarim da bih mogao da se zaustavim, jer…
MILE VINJAK (razdere se iz sve snage): Nemojte mene da krivite! (Kratko ćutanje.)
BORA: Propade poslednja prilika.
MILE VINJAK: Propade. Ja se još nadam za one kerove… (Svi ćute 15-tak sekundi)
BORA (drži se za glavu): ,,Nije Dragoljub”… (Mile već drugi put odlazi u ugao hladnjače, i postaje sumnjiv Bori.)
BORA: Šta to radiš tamo, a?
MILE VINJAK: Ništa… Ja… (Mile shvata da je otkriven, i pokušava da popije što više rakije, dok ga ne prekine Bora koji trči ka njemu. Bora skoči na njega, i snažno mu oduzme čokanče.)
BORA: Nije te sramota!
MILE VINJAK: Izvini…
BORA: Droljo jedna!
MILE VINJAK: Nisam znao da ćeš da me uhvatiš kako pijem. Hteo sam sve sam da popijem…
BORA: Evo ti, sve popi! (Pokušava da mu stavi čokanče u usta, ali se Mille izmigolji.)
BORA: Na, napi se!
MILE VINJAK: Neću na silu… Nije mi merak. Žao mi je što sam ispao kurva, bilo je jače od mene. Ti znaš kol’ko te ja volim… Evo, tebi dajem to što je ostalo!
BORA: Hvala! (Stavlja ga u unutrašnji džep od kaputa. Opet zaćute na kratko.)
MILE VINJAK:Nemoj da se ljutiš, ti znaš da bih ja dao život samo da se ti izvučeš odavde…
BORA: Dobro ako me toliko voliš, daj mi kaput, možda ću sa dva kaputa da se izvučem!
MILE VINJAK:Ih, sad, kaput…
BORA: Onda umukni, neću više da ti čujem glas! (Sledi najduže ćutanje.)
MILE VINJAK: Boro, jaši me malo. Jaši me malo da se zagrejem. ‘ Ajde budi čovek.
BORA: Da te jašem? Ja da sam hteo da te jašem, ja bih te jahao. ‘Ajde ne pravi budalu od sebe.
MILE VINJAK: ‘Ajde posle ću ja tebe.
BORA: Ma idi bre budalo... Ti mene da jašeš.
MILE VINJAK: ‘Ajde molim te...
BORA: ‘Ajde kad si navalio. Dođi. (Bora mu se penje na leđa.) ‘Ajde malo prema vratima. ‘Ajde sad nazad. ‘Ajde još jednom prema vratima. Jel' mogu još malo? ‘Ajde još jedan krug. (Silazi mu sa ledja.) Ti bi Mile, mog’o da budeš konj…
MILE VINJAK: He-he! E još kad bi mi dao dzemper, samo da ga nosim malo. Vratiću ti odma’. Samo da se zagrejem.
BORA: Pa ja da se prehladim.Ni ti meni nisi hteo da daš kaput.
MILE VINJAK: Tako mi i treba kad se nosim k’o da je leto. Lepo mi je kuma rekla da obučem džemper.
BORA:Ej! Bolje bi ti bilo da malo ustaneš. Dobićeš bre upalu pluća... A možda ti je upala pluća dobro došla... Bar bi se malo zagrejao. Tebi je skroz svejedno. Mog’o bi i testament da napišeš. Dovoljno si staložen...
BATA: Kakav crni testament. Kome da ostavim… kad nemam ništa. Ni ženu, ni decu, ni roditelje. Nikog.
MILE VINJAK: Nemoj tako, imaš mene i Boru…
BORA: Mene hvala bogu ima ko da žali… Nego, hteo sam da te zamolim nešto; ako se izvučeš, pošto vidim da ti je svejedno šta će da bude s tobom, reci mojoj ženi da sam je voleo, al’ nemoj da kažeš da sam ti ja to rek’o.I pozdravi mi decu.
BATA: Izvini, ali ja i kad bi’ se izvuk’o, ne bi’ mog’o da idem kod tvoje žene. Oni bi sigurno za tvoju smrt krivili mene. To tako ide..
BORA: Ne bi otiš’o, a? Dobro… Ti nemaš ženu, pa i ne znaš kako je kad imaš ženu i decu...
BATA:Meni samoća uopšte ne smeta, jer sam sam samo kad sam kući…
BORA: Šta vi znate o ženama. Tebi da nije bilo kume ostao bi neoženjen. A ti si ostao neoženjen jer ti je kuma udata. Ti Bato i nisi za ženu. Za ženu treba da budeš sposoban čovek. Evo, na primer, mene je bog da o za sve: da prevarim, da slažem... A ne da kuvaš i čistiš. Sa ženama se tako ne razgovara. Ja živim srećno sa mojom ženom, jer mogu da je varam kad hoću; do sada – osam puta. Retko se svađamo, jer sam ja retko kući…
MILE VINJAK: Ja se ne svađam s mojom samo kad se pomirimo. Ja dođem pijan i onda me oni maltretiraju: “Što lomiš, što vičeš, što povraćaš“…
BORA: Kod mene je tu sasvim druga priča. Ja kad dođem pijan miran sam k’o jagnje. Meni je brak mnogo srećniji kad pijem. U jednom momentu kad sam probao da ostavim čašicu, kad sam odlučio da spasavam sebe, počeo je da mi se raspada brak. Naišao je pakao... Svađe, galame, trista čuda...
MILE VINJAK: Ha, ha, ha...
BORA: Šta se smeješ? To ti kažem, kad pijem samo dođem i legnem da spavam. Kad dođem trezan ne mogu da zaspim dok se ne posvađam sa ženom. Onda mi je žena rekla da ne može da živi sa čovekom koji je non-stop trezan. Da je to što pijem moj problem, a što ne pijem njen. I tako sam ja nastavio da pijem... Ona to ceni, i ceni što sam joj veran.
MILE VINJAK: Veran? Do sad si joj bio "veran" osam puta. Nijednom je nisi prevario.
BORA: Pa nisam kad ona ne zna. Glupi Mile!
MILE VINJAK (obraća se Bati, ozarena lica): E ovo mi se sviđa kod njega: u oči ti kaže šta misli!
BORA (prvi put se obraća Bati sa respektom, i gleda ga pravo u oči.): Kažem ti ja da je glup. Gde sam stao? Da. Ona ceni što sam joj veran. Kod žene nije važno kako je, nego kako ona misli da jeste. Ona mene ne voli onakvog kakav jesam, nego onakvog kakvog misli da jesam, Znači-onakvog kakav nisam! Ona zna da sam lep, da bi’ mog’o da je varam... U tome je štos.
MILE VINJAK: Samo da znaš da to što varaš ženu nije dobro. Šta bi radio da žena prevari tebe? Ja bi’ se ubio da me žena prevari. Ionako joj ništa ne verujem. Kako da joj verujem kad se udala za mene,za svog kuma. Odma’ prvi put kad bi’ je uhvatio… Ja razumem da joj je pored mene potreban muškarac... Ali… Ne može to tako…
BORA: Zaveži ti malo taj tvoj jezik. Moja žena bi radije umrla nego što bi me prevarila. Moja žena je poštena.Ti sumnjaš na tvoju, jer znaš da neko u braku mora da vara, a ti ne varaš... Znači…
MILE VINJAK: Da sam ja tako nešto rek’o za tvoju ženu, ti bi odma’ shvatio šta sam ‘teo da kažem, i počeo da me vređaš ili biješ.
BORA: Ništa loše ja nisam rek’o za tvoju ženu. Ja bi’ bio srećan čovek pored tvoje žene.
BATA: Meni bar ženu niko ne može da vređa, jer je nemam .I bolje za mene: svaki drugi brak se razvede.
BORA: Ja ne znam kako oni kaluđeri ceo život izdrže bez žene. Razumem ja da oni veruju u boga... Ja tek kad sam sa ženom osećam se bogovski. To bi i njima moglo da koristi… Jednom sam toliko bio zaljubljen da sam ‘teo da se ubijem zbog nje.
MILE VINJAK: Nikad se ne bi’ ubio zbog žene.
BATA: Ni ja.
BORA: Nije me ni ostavila ni varala-jednostavno sam ‘teo da se ubijem. Ma da nije žena … Zato Mile, izvini, ako sam uvredio tebe i tvoju ženu..
MILE VINJAK: Šta mi se izvinjavaš kad me prvo izmaltretiraš. Uvek tako. Maltretiraš me zato što si jači od mene. Samo da znaš da te se plašim. Ja sam miran čovek. A i ti se samo mene ne plašiš, svih drugih se plašiš osim mene. Al’ da znaš da su me tukli i jači od tebe.
(Ćute petnaestak sekundi, zabrinuto razmišljaju.)Zapaliću ličnu kartu da se zagrejem. Dajte i vaše. (Bora vadi novčanik, i razgleda ga.)
BORA: Imam samo neku papirnatu lovu, al’ neću vala da je palim… Jedino ako baš bude bilo gusto… A ti Mile, ako neko ponovo prođe ili zalaje, pusti mene da se raspravljam. (Mile diže ruku u stilu: “Baci ruku, dogovoreno”, ali Bora ne uzvraća.)
BATA: Daj da zapalimo hladnjaču, kad zadimi doći će ljudi da nas spasu?
BORA: Jeste, ali rizikujemo da se ugušimo. Probaj da se ugušiš, da vidiš kako je gadno. Možeš da se ugušiš. Šta ako niko ne dođe, ovde niko ne prolazi.
MILE VINJAK: Znaš ti šta znači da goriš i da se gušiš. Ako se smrznemo k’o goveda, treba da budemo srećni!
BORA: Ako vidimo da niko ne dolazi, ugasiću vatru...
MILE VINJAK: Kako da dim izađe iz hladnjače?
BORA: Lepo. Otvorimo… (Shvata šta je rekao, razjareno baca šešir I nerazgovetno psuje, zatim uzima šešir, i stavlja ga na glavu.) ‘De ovako pošten čovek kao ja da završi u hladnjači. Stvarno sam pošten. Nisam nikad imao posla s milicijom, osim jednom kad sam prijavio Mićine stanare dok su stanovali kod njega. Samo tad, i nikad više: odvrnuli oni muziku do daske...
MILE VINJAK: Taj Mića je genije, jednom smo... (Mile primećuje da je nedozvoljeno. Bori upao u reč, jer ga Bora gleda onako kako ga uvek gleda pre nego što ga istuče. Mile pravi grimasu kojom priznaje prekršaj i moli za oprost. Bora nastavlja.)
BORA: Odvrnuli oni muziku u tri ujutru: više se čuje kod nas nego kod njih; ja lepo odem na vrata i kažem: izvinite što vas uznemiravam ovako kasno, zamolio bih vas da malo smanjite muziku ako vam nije teško,smeta mi da zaspim. Izvinite... Samo što sam uš’o u sobu kad oni odvrnuli još jače. Sad se stvarno više čulo kod nas nego kod njih. Malo razmislim, uzmem telefon u ruke: tako i tako... Ništa ja nisam bio kriv.
MILE VINJAK (završava sa grejanjem.): I ja sam isti k’o ti, ni mrava ne bi’ zgazio. E vidiš sad kako sam se zajeb’o; sad ako se izvučem odavde, moraću da vadim novu ličnu kartu. Nek ide...
BORA: Ti si isti ja, ali ja nisam isti ti... Šta je još važno. Ubio nisam. Tu sam čist kao suza. Ni jednog jedinog čoveka ubio nisam. Nikad nikog. A svaki dan sam sretao ljude koje bi’ rado ubio. Nikad nisam ubio a mog’o sam mnogo puta. Ih šta je ljudi oko moje zgrade. Tu da ‘oćeš možeš da pobiješ do hiljadu ljudi dnevno. Pa računaj kolk’o je to za godinu dana... Al’ ja neću jednostavno zato što sam dobar čovek.
MILE VINJAK: I meni je dolazilo da uzmem pušku i sve pobijem. Uh, boli me glava... (Pokazuje kažiprst, Bora otvorenih ustiju gleda Miletov prst)Gledaj prst. Zaledio se.
BORA: Vreme nam je za poslednje želje. Mi smo već klinički mrtvi.
MILE VINJAK: Moja tetka je doživela kliničku smrt. Kaže da nije ništa naročito. Jesi mrtav, ali klinički. Kratko joj je trajala klinička smrt pa nije mogla ništa da zapamti. Sad više ne slavi onaj stari rođendan. Samo ovaj novi, kad je bila na ivici. NJoj su neki koji su doživeli kliničku smrt pričali kako su nailazili na neke kapije sa đavolima.
BORA: Mnogo seru ti što su imali kliničku smrt. Misle da su u prednosti u odnosu na nas koji nikad nismo umrli. ‘Oće da budu zanimljivi pa izmišljaju tamne hodnike sa đavolima. Oni da su videli te đavole, misliš da bi se vratili među nas. Misliš da bi ima đavoli dozvolili da im odu i pričaju svašta po svetu...
MILE VINJAK: Meni se pomalo i čini da vidim neke kapije... Treba samo malo da se približim... (Krene ka vratima, udari i padne na stražnjicu, pa na leđa, pa se podigne na stražnjicu i tako ostaje da sedi, ali počinje da se klati gore-dole.)
BORA (u uglu hladnjače nađe nešto): Ljudi, štap!... Onaj što sam ga sanjao… (Pokazuje ostalima.)
BATA: To je letva… Od gajbe.
BORA: Ne… Odma’ sam ga prepoznao! Nema nam spasa. On je kriv... (Bora je lomi perko kolena.) E nećeš... Nećeš!...
III DEO
(Bata sedi i dalje, Bora i Mile vinjak šetaju po hladnjači, govore uzbuđeno, brzo sa čestom promenom intonacije glasa.)
MILE VINJAK: Gotovi smo… koji smo baksuzi… Kasno je, više niko ovuda ne prolazi…
BORA: Za sve su krivi oni psi i deca… Da su psi napali decu došlo bi do vrištanja, i spasili bi nas… A gde su naši najbliži? (Gotovo plačući.) Na šta oni misle?!
MILE VINJAK: Nema nam spasa. Meni srce više ne kuca. Majko mila.
BORA: I moje kuca sve slabije… Zaledilo se… Majko moja… Maajko!
MILE VINJAK: Ne želim da umrem! Spasite me, molim vas spasite me! (Lupa o zid.) Boro uradi nešto! Spasite me, uradite nešto.
BORA: Ako bi te neko spasio to sam ja. Spasi nas bože. Zašto drugi mogu da žive a ja ne. Ja sam potpuno živ čovek!
BATA: U pravu ste, mnogo glupo ćemo da završimo.
BORA: Ti ćuti! Dok se mi ovde borimo k’o lavovi, on sedi i zeva. Jesi muškarac ili nisi. Ko zna šta bi ti radio da nemaš rak. Sad bi se tres'o i galamio ovuda... Seo tu i ide mi na živce. Nemoj više da mi ideš na živce. Jesi čuo!
MILE VINJAK: Da je preterao-preterao je! Da čovek umire i da sedi mrtav-'ladan ,ovo nigde nisam video. Toliko se uplašio da ne oseća strah. Ukočio si se od straha. Nemoguće da ti je svejedno.Ako ti je svejedno što ti umireš, nije ti valjda svejedno što mi umiremo! Nisi ti zaslužio da da budeš ovde. . More, da se ti nisi dogovorio s Ratkom?..
BORA: A? Jel' čuješ šta te pita čovek. Da nije neka šala? ‘Ajde, ako je šala reci tvojima da otvore, i nećemo ni da te pipnemo. ‘Ajde otvori jeb’o te bog. Da idemo kući. Nasmejaćemo se po jedanput, i da idemo kući. Ima utakmica večeras.
BATA: Ha-ha. LJudi, i ja bi’ voleo da je ovo šala. Mada meni i nije nešto ‘ladno, pravo da vam kažem.
MILE VINJAK: Znači nije šala.
BORA: Nije šala, a bitango. A znao si da se šališ kad je ionako sve bilo smešno. Nije šala a on se smeje. Šta se smeješ?! (Šutne ga.)
BATA: Ne smejem se…
MILE VINJAK: ‘Ajde Boro što si se usr’o. Ceo se treseš od straha .Nećeš da umreš od ‘ladnoće, nego od straha.
BORA (hvata ga za revere): Ko se usr’o od straha. Razgovaraćemo mi još… Ako se neko ovde usro’ od straha to si ti. Ja sam se uplašio zbog tebe!
(Mile klekne da se moli bogu, za njim klekne i Bora.)
MILE VINJAK: Diž’ se i ti! Čuješ ti!
BORA: Diž’ se ‘oćeš da nam sve propadne zbog tebe. Ustaj!
(Bata ustane, mole se bogu, mumlaju svašta 10-tak sekundi.)
MILE VINJAK: Ja neću da umrem! (Kao da se setio nečeg spasonosnog) Trčaću. Ja ću da trčim da ne bi’ umro... (I Bora počinje da trči. Trče potpuno haotično.)Vidi ga ovaj! Ja sam se prvi setio!... (Trči malo pa stane, onda skače kao da gazi nešto, pa udara rukama o pod i plače. Bora pada na kolena i ukočeno gleda. Bata se vraća na svoje mesto i sedne.)
BORA (tiho): Neko mora da nas spasi..
MILE VINJAK: Ali nema nikoga..
BORA: Teško nama, gotovo je s nama..
MILE VINJAK: Ne pričaj tako, vidiš da nam nema spasa. (Pri naglom okretu Mile polomi cigaretu Bati.)
BATA ( prvi put malo glasnije, možda glasno): E jebi ga, polomi mi cigaretu!
BORA: Šta da radimo... Da vičemo. Vičite iz sve snage.
MILE VINJAK: U pomoć!!!
BORA: U pomoć!!! Viči Bato molim te..
SVI: U pomoć!!!
(Lupaju i viču petnaestak sekundi, postepeno prestaju i očajnički sedaju sedaju prislonjeni uza zid. Bora glasno jeca)
IV DEO
(Dan je uveliko svanuo. Izvesni Darko otvara hladnjaču i ulazi. Zatiče Batu kako sedi, Bora i Mile vinjak leže jedan naspram drugog. Darko je mlad čovek, čvrste građe, u teksasu.)
DARKO (iznenađeno): Bato? Šta radite vi ovde? Otkud vi ovde?
BATA (Bata se prene iz lakog sna):A… Otkud... Ne znam ni ja otkud. Od deset sati smo ovde...
DARKO: A šta je sa ovima? Pijani k’o i obično.
BATA: Nisu pijani.
DARKO: Ako su trezni, što leže k’o da su pijani. Spavaju a? ‘Ajde ustaj gospodo! Podne je, dvanaest sati.
BATA: Gotovo je s njima. Umrli su obojica.
DARKO: Od čega su bre umrli?
BATA: Ne znam ni od čega su oni umrli, ni od čega sam ja živ.
DARKO: Pa ne može da se umre iz čista mira. Moraš prvo… pa onda...
BATA: Lepo su umrli. Smrzli se. Ne znam kako sam se ja izvuk’o. Meni nije bilo mnogo ‘ladno. Ne znam zašto. NJima je bilo sve hladnije i hladnije... Na kraju se smrzoše..
DARKO: Kako je moglo da im bude sve hladnije i hladnije, kad hladnjača ne radi. Ne radi već deset dana. Ja sam doš'o da je popravim..
BATA: Ne radi deset dana? Kako onda... Vidiš šta znači kad čovek nešto utuvi u glavu. Mislili su da im je ‘ladno. …Samo su dzabe umrli.
DARKO: Svašta. Ovo prvi put da čujem. I to baš u mojoj hladnjači da završe. Sad će milicija da me maltretira.
BATA: A mene će Rajko da maltretira. Sad će meni da traži da mu vratim dugove za svu trojicu... Sreća da nas nije bilo više... I ovako mi nije jasno gde ću da nađem tolike pare. Moj Darko, bolje da sam se i ja smrz’o. Sad sam dužan do guše. Ne znaju šta su mi napravili.
DARKO: Da si živ i zdrav, pa za pare...
BATA: Najgore je što nisam živ i zdrav… Ja neću još dugo, al’ ne mogu da odem na onaj svet a da me Rajko ogovara. A ogovaraće me ako mu ne vratim pare. Bolje da sam i ja umro, Sad sam na većim mukama. Bolje bi’ proš’o da sam umro.
DARKO: Šta ćeš... ‘Ajde idemo da rastreznimo Ratka, naš’o sam ga mrtvog pijanog tu kod hladnjače. Pa da obavestimo miliciju.
BATA: Znači krenuo je ovamo. Ubio je dvojicu, a nije ih ni pipnuo… Eto šta ti je život. Imaš jednu cigaru?...
KRAJ
