Hladnjača
Od straha su ljudi zli, surovi i podli, od straha su darežljivi, čak i dobri.
Ivo Andrić
Lica:
Bora: Alkoholičar, da je malo bolji nego što jeste, bio bi mnogo bolji.
Mile vinjak: Alkoholičar, ali voli da pije. Nikakav.
Bata: Mnogo pije. Baš ga briga, a ustvari ga baš briga.
Ratko: Da nije njega, ne bi se ništa desilo. Alkoholičar.
Rajko: Samo traži svoje pare. Nije alkoholičar, ali poznaje mnoge.
Darko: Znam samo da se zove Darko!
(Bora, Bata, i Mile vinjak imaju dzepne satove sa lancem, svi imaju staromodne šešire. Svi su staromodno obučeni u krombi kapute ili slično. Puše gotovo sve vreme. Bata puši preko muštikle. Na njegovom licu je teško primetiti bilo kakve promene raspoloženja. Bata i Mile imaju višednevnu bradu, dok je Bora uredno obrijan. Takođe, Bati i Miletu fale neki prednji zubi, Bori jedan manje vidljiv.On ima hrapav glas. Bata je okrenut uglavnom licem prema publici u sedećem položaju. Bora i Mile vinjak su uglavnom razmahani, često čučnu pa ustanu, i šetaju dok govore. A sad da vidimo...)
I DEO
RAJKO: ... Eto. Od kad radim imate recku kod mene. Dužni ste po 3000 dinara, a primate po 1000. Čemu ja da se nadam? A sin treba da mi se ženi. Ja ću za svadbu nekako da skrpim, al’ šta da se nekom od vas nešto desi. Izgubih ja 3000 dinara. A šta ako vam se svima nešto desi. Računaj koliko bih tada izgubio. Izgubio bi’ 12000 Dinara. Nemam ja vremena i živaca da se sekiram za vas. Ja imam slabo srce i slabe živce...
BORA: Jedini način da se ti zabrineš za nekoga je da mu daš pare na zajam. U tom slučaju ti postaješ dobar čovek. U tom slučaju ti si toliko dobar čovek- da se više brineš za tog čoveka, nego što se on sam brine... Da ti dužnik slučajno umre, ti bi patio za njim, kao da si ga ti rodio. I dužnika bi kad-tad zaboravio, al' kol’ko ti je dužan-nikad!
RAJKO: Hmm! ( Više da bi odbranio svoje dostojanstvo.) Mogu ja i da vam zabranim recku. Mogu ja i to da uradim. Šta bi onda bilo s vama?! Kad god vam nestanu pare: "Rajko daj recku!" Nikad vas nisam odbio. Uvek sam prema vama bio pošten. A ne pitate kako mi je što sam pošten.
BORA: Šta to pričaš, časti ti tvoje? Ne daješ ti nama recke što nas voliš, nego što ti se isplati. Nikad nismo ispod 50 dinara. (Bora, takoreći, preti prstom dižući ruku iznad sopstvene glave.) Pedeset dinara mi tebi ostavljamo svaki dan, a deca nam gladna (Dok izgovara poslednje reči, lupa kažiprstom po ivici stola.)
RAJKO (negodujući): Ih, sad, gladna. Deca su ti gladna…
BORA: Gladna gladna. Razmisli malo, i ti imaš decu. Srce me boli kad im nešto zatraže a ja nemam da im dam. Pre neki dan sam plakao kao malo dete. Tražila mi ćerka za pantalone, a ja nemam. Nemam! ( Bora se pretvara da mu je teže nego što mu je zaista teško.)
RAJKO: Nisam ti ja Boro kriv, što ni toliko ne možeš da uštediš. Ne mogu ja da hranim tvoju decu. Vodi racuna brate.
BORA: Kako? Odakle kad celu platu tebi ostavim. ( Pravi dramsku pauzu.) A nije ona jedino dete koje ispašta zbog roditelja... ( zamišljeno) Imam ja i sina…
MILE VINJAK: Dobro de, ‘ajde ljudi, ne svađajte se više. Nije problem u parama…
RAJKO: Bogami jeste problem… Da budem kratak i jasan: 'oću da mi vratite pare, u roku od sedam dana. Mislim da je toliko vremena dovoljno za toliku sumu. Sedam dana. Vratite to, a posle, videćemo... Je l' pošteno? ( Očekuje da kažu da je pošteno.)
BORA: Nije… Nije pošteno, ali, vratićemo ti...
RAJKO: E, tako... ( Odlazi. Pošto se očigledno iznervirao, istresa se na konobarici.) Šta je ovo?! Šta su ovi pikavci ovde?...
MILE VINJAK: Pazi da mu ne vratim za sedam dana. Tri hiljade dinara za sedam dana?
RATKO: Ma pusti sad to, smislićemo nešto. Nego šta ćemo mi za našu opkladu? Nema druge nego da vas dvojica odete u hladnjaču na dva sata. Takav je dogovor bio.
BATA: Nema druge. Idemo ja i Mile...
BORA (ustaje): Nemoj da ne dođeš...
RATKO: Šta, ideš s njima dobrovoljno?
BORA: Idem i ja. Dosadno mi je ovde. (Svi ustaju i odlaze.)
RATKO: ‘Ajmo polako...
II DEO
(Naši junaci se nalaze u hladnjači. Bora i Mile vinjak čuče, Bata sedi, leva noga mu je opružena, a desna savijena u kolenu. )
MILE VINJAK: Kasni već sat vremena. Videće on boga svoga!
BORA: Izgleda, stvarno, neće da dođe. Joj, ako ne dođe... Teško nama. ( Agresivno.) Ako ne dođe u roku od sat vremena, ja odmah idem. Iste sekunde polazim. Ne znam kako-ali idem!
BATA: 'Oćete viršle?
BORA: Daj meni jednu... ( Uzima, stavlja u usta, pa vadi iz usta.) Ovo ti je skroz izgorelo!...
BATA: Nisu izgorele, imaju takav ukus...
BORA: Ma daj…
BATA: Bolje pojedi to, bogzna dokle ćemo da ostanemo ovde.
BORA: Ovo što sam stavljao u usta da pojedem?
BATA: Nego, kaži mi, kako stoje stvari u vezi onog što sam te pitao juče?
BORA: Dobro...
BATA: Aha... A u vezi onog drugog? Znaš...
BORA: Još gore...
BATA: Još gore? Pa ... Ti to mene nešto… lažeš...
BORA: Ko si ti da ja tebe lažem?... Kažem ti kako jeste!...
BATA: Dobro, neka ti bude…
MILE VINJAK: Uh, što je ‘ladno ovde... Uvek sam više voleo leto. Sedneš lepo na terasi…
BORA: Zbog takvih k’o što si ti, ja se kuvam od vrućine svakog leta... (Podrugljivo.) “Ja volim leto”!
BATA: ‘Ajde da igramo karte, imam jedan špil. (Vadi karte.)
MILE VINJAK: Ti si lud. Pa u kartama je sve ovo i zapisano. Treba da igramo u piće: i da mi se zalediš na pola partije.
BORA Šta je Mile, uhvatila te panika. Žao ti je što umireš: a nemaš ništa. A šta bi tek radio da si bogat, da živiš k’o čovek. Tek tad bi žalio za životom!
MILE VINJAK: Eh… Možda bi mi život bio slađi. Sad je ionako svejedno. Eto šta ti je život: do juče sam bio živ, a već danas treba da umrem. Ali, ja verujem u drugi život. Nešto, mora da ima.
BORA: Ko te to lagao? Ja mogu da ti kažem da ne postoji drugi život. I da kojim slučajem postoji, ne može da bude težak kao ovaj. I samo u ovom umreš stvarno, bez obzira da l’ ćeš posle da živiš ili nećeš. Kad umreš-kraj. Nikad više nećeš moći da budeš ono što si nekad bio. Možda možeš da postaneš neko drugi, al’ šta ti to vredi kad ne možeš da budeš onaj stari. Moraš da se navikavaš na novog čoveka... Sve ispočetka.
MILE VINJAK: Jooj, ne bi’ opet mog’o u školu!...
BORA (nastavlja kao da ništa nije čuo): I što je najgore, opet ne znaš da l’ si bio neko drugi ranije, i opet ne znaš da l’ ćeš da budeš neko drugi kasnije. Zato ja tvrdim da je život samo jedan. Ja kad bi’ živeo 300 godina, umro bi’ od muke što neću da živim 1000 godina. Ne zato što sam mnogo srećan, nego što volim da živim, a ne volim da umrem.
MILE VINJAK: Ih, i ja bi’ voleo da živim 1000 godina, al’ ti stvarno preteruješ. Pa 1000 godina ne žive ni stogodišnjaci! Ja bi’ bio zadovoljan da živim 500 godina. Za 500 godina bi’ rešio sve probleme. Za to vreme bi’ i fakultet završio, i naš’o bolji pos’o...
BORA: Najbolje bi bilo da samo ti živiš 500 godina, a drugi po 70-80. A? Šta kažeš na to?
MILE VINJAK( prepušta se mašti ): E, to bi stvarno bilo najslađe. Sa 500 godina bio bi’ najstariji u celoj familiji… Svi bi me poštovali… Bože šta će biti s nama... (Mile se zagreva trljajući dlanove, i duva da vidi da li se stvara para pri duvanju.) Huu... Huuu...
BORA: Uh, što je ‘ladno. Mile, ustani malo I lupaj o zidove i viči, možda neko čuje. (Mile mrzovoljno ustaje I bezvoljno udara, i vraća se.)
MILE VINJAK: Ne mogu više, niko ne čuje. Uzmi ti pa lupaj.
BORA: ‘Oću, lupaću. Dođi, dođi, da ti pokažem kako lupa pravi muškarac. ( Mile naivno prilazi, Bora ga uhvati za glavu, i počne da udara o zid hladnjače.)
MILE VINJAK: Eej, ubićeš me… ( Otme se.) Lupaj svojom glavom!...
BORA: Mene boli… Posmrzavaćemo se svi, zato što ti nećeš da lupaš! ( Odjednom, Bata, jedva čujno zapeva neku starogradsku pesmu.) Vidi ga ovaj, peva…
MILE VINJAK: Pevaj, pevaj! Ne smemo da klonemo… duhom!... ( Mile odobrava, aplaudira.)
BATA: Ovo mi je bilo, prvi put u životu, da zapevam.
MILE VINJAK: Baš prvi put?
BORA: E baš si naš’o kad ćeš da zapevaš!
BATA: Prvi put...
BORA: Pa ‘ajde sad, šta si stao, pevaj.
BATA: Eto, sad ne mogu... Šta ćete da radite ako se izvučemo odavde?
BORA: Kako Šta? Ja ću da živim...
MILE VINJAK: I ja!
BATA: Ma dobro to… Nego…
MILE VINJAK: Biću najsrećniji čovek. Najsrećniji! Pazi šta sam ti rek’o!
BORA: Stvarno ti je glupo pitanje!
MILE VINJAK: Ja bih, baš voleo da se izvučem!...
BORA: Uvek si bio sebičan! Ja bih voleo da se svi izvučemo, a ne samo ti. ( Kratko ćutanje.) Šta da radimo Ratku kad dođe?
MILE VINJAK: Da ga bijemo! Ovde može da se umre...
BORA: U pravu si... Da ga dobro istučemo, a onda ćemo da ga pitamo zašto nije doš’o na vreme... Pa ga zatvorimo u hladnjaču. I ne puštamo ga mesec dana, da se načisto smrzne!
MILE VINJAK: Treba da vidi kako smo se mi mučili ...
BORA: Hvala bogu... Mada će njemu da bude lakše nego meni, on će da bude sam...
MILE VINJAK: Bože, ne daj da umremo. Nismo mi za to, mi smo mladi. Treba neki red da se zna…
BORA: A pogledaj ovog Batu molim te. Ne mogu da shvatim da čovek bude u životnoj opasnosti, i da bude mrtav-’ladan. Pa šta ako imaš rak? Ako imaš rak, nemoj da misliš da si rešio sve probleme. Još si živ čovek! Od kad te znam ti si tužan i utučen, al’ sad moraš malo da se razigraš…
BATA: Vidiš da pušim...
MILE VINJAK: Eh da nam je koja čašica rakije, lako bi se mi spasili. Imam samo jedno čokanče, i to moram da ga delim sa vama. (Vadi čokanče rakije. Bora mu ga otima, potegne gutljaj, daje Miletu, on potegne i vraća čokanče Bori.)Tek sada vidim da bi’ bez rakije bio teška propalica. Nije me sramota što sam pijanica, jer potičem iz kraja u kome se smatra da kad umreš od rakije, da si umro prirodnom smrću. Ceo grad zna za mene. Svi znaju ko je Mile vinjak. Ponekad, ni sam ne mogu da poverujem da sam baš ja taj Mile vinjak!...
BORA: Kako možeš da lupaš takve gluposti? Zar ne vidiš da nam se svi smeju što smo alkoholičari? Ne smatraju nas za ljude, nego za alkoholičare. (Karikirano.) "Svi znaju ko je Mile vinjak". Po nadimku ti se vidi ne ko si, nego šta si. I da znaš da sam ja alkoholičar, a ti obična pijanica. Trebalo bi malo da zaviriš u svoju dušu, i vidiš šta možeš da uradiš za nju. Mnogo si se propio.
MILE VINJAK( samosažaljivo i zabrinuto): Ulazio sam ja u moju dušu toliko duboko, da sam se jedva živ izvuk’o. Ne pada mi na pamet da opet ulazim. Ne znaš ti kakav je haos tamo.
BORA: Glup si ti da bi shvatio šta ‘oću da ti kažem...
MILE VINJAK: Ti misliš da ako si završio srednju školu, da si najpametniji...
BORA: Opet lupaš gluposti. Samo to i znaš: da lupaš gluposti, i da praviš gluposti. Jedna od najvećih gluposti ti je što si prodao telo medicinskom centru. (Sa prezirom.) Rođeno telo si prodao. Pih.
MILE VINJAK: Šta me briga… Skupo sam se prodao. Šta me briga šta će da bude sa mnom kad umrem!
BORA( više dobronamerno nego prekorno): Ako nećeš da budeš živ tad, živ si sad, dok odlučuješ. Ja sam mojima rek’o: “Čim umrem, istog dana me sahranite. Kad umrem meni je mesto u grobu...” A ne pored Mileta u medicinskom centru!...
MILE VINJAK: Da mi je neko rek’o da ću hladnjači da završim-odma’ bi’ mu poverovao. Odma’. Pa ja zadnjih mesec dana svaku noć hladnjaču sanjam (Bora do tad okrenut leđima, naglo se okrene ka Miletu.) Bilo bi glupo da završim negde drugde. Pričao sam mojima da svake noći sanjam hladnjaču, a oni kažu: "Ne pokriješ se dobro, ‘ladno ti je za noge, pa sanjaš hladnjaču. " Ja kažem...
BORA (prekine ga): Pa što ne reče šta sanjaš- konju jedan! Ja od kad sam sanjao udes, pet godina idem peške. A ti sanjaš hladnjaču svake noći, i pristaješ da uđeš u hladnjaču. ( Krsti se.) Koja si ti budala…
MILE VINJAK: Pomislio sam da mi ne bi poverovali... Smejali bi mi ste se.
BORA: Ja bi’ ti poverovao, budalo! Kunem ti se u decu da bi’ ti poverovao. Odma’ bi’ rek’o: nemoj Mile da idemo u hladnjaču, sanjao si je, a to nije dobar znak. Ako odemo neće Ratko da dođe. Tako bi’ ti rek’o, i izvukli bi se... Nego si ti sigurno i nas sanjao, pa smo svi najebali zbog tebe...
MILE VINJAK: Pravo da ti kažem, ti si mi se pojavio 2-3 puta, a Bata nijednom…
BATA: Ono što je suđeno, mora da se desi kad-tad. Sami smo krivi. Znamo kakav je Ratko kad popije.
BORA: Ne pominji mi to đubre, molim te. Ja sam ovde s vama samo da ne bi’ bio s njim. Nisam mog’o više da ga gledam. On je ovo možda namerno smislio. U stanju je da nas ubije svu trojicu, samo da bi mene ubio.
BATA: Nije te toliko mrzeo. Sigurno se napio, i zaboravio da dođe...
BORA: Ne! I ne...
BATA: Sad je svejedno. Njega nema, a mi smo ovde zatvoreni.
BORA: Tebi je svejedno, al’ meni ne! Tebi ovo smrzavanje može čak i da koristi; koliko ja znam ćelije raka se smrzavaju na određenoj temperaturi. A da znaš da si sam kriv što imaš rak. Pušiš… k’o lokomotiva… Nikad te nisam video bez cigarete.
BATA: Ne znam šta da ti kažem. Samo znam da mi je rak veći nego pluća.
BORA: A i ti si neki čudan čovek. Je l' postoji neka bolest od koje ti nisi bolovao? Imao si zapaljenje bubrega, čir na želucu, cirozu jetre... i ne znam više šta. Toliko si bolesti imao da nemaš od čega da umreš. ‘Ajde reci, od čega ćeš da umreš? Još ti je taj rak preostao.
BATA: Stvarno majku mu, ceo vek provedoh bolujući. Jedan jedini dan zdrav nisam bio. Kad bi’ slučajno ozdravio- znao bi’ da neću još dugo. Ozbiljno vam kažem. ( Bora i Mile se smeju, Bata shvata da je na tragu dobrog štosa, pa nastavlja.) Ne daj bože da ozdravim-odma’ bi’ umro… (Bata se smeje tiho, ali od srca, Bora i Mile se cerekaju.)
MILE VINJAK: Ma da se mi izvučemo odavde, pa ćemo lako za umiranje. Ja bi, da sam na tvom mestu ,i pušio i pio-do zadnjeg dana. Da umrem- od čega sam živeo! A pravo da ti kažem, ne umire mi se s tobom. Ti si trebao da umreš, a ja sam trebao da živim. Strah me da sedim s tobom…
BATA: Ne znaš ti koliko je život sladak kad ti ništa nije zagarantovano. A ja da sam manje brinuo u životu, možda ga ne bi’ ni dobio. Ja mislim da mi je sve to od sekiracije. Sad nemam više oko čega da brinem...
BORA: Ja bi’ se na tvom mestu ubio. Ja ne bi’ mog’o da se mučim k’o ti.
BATA: Ubio bi’ se i ja, da mi nije ostalo još ovo malo života. Sad mi je život najslađi.
BORA: Da mi nijednom nije palo napamet da se ubijem-ja bi se zbog toga’ ubio. Svakom pametnom čoveku bar jednom u životu dođe da se ubije…
MILE VINJAK: U pravu si. Kad-tad moraš u krizu da upadneš. I ja sam jedno vreme mislio: ubiću se sad, to je jedini način da se spasem. Na kraju sam popustio, i nastavio da živim… Nemam ja muda za to. A kriza je bilo… koliko voliš!
BATA: lako je da sam sebi oduzmeš život: za jedan tren te nema; nego treba da se misli o ovima što će živi da ostanu. Samo sebični ljudi se ubijaju.
MILE VINJAK (pun poštovanja): U pravu je, u pravu je…
BORA: Tako je. Nije neka razlika između ubistva i samoubistva. Kad izvršiš samoubistvo, možda je i gore: drugi odgovaraju... NJima ostaje da misle..(U tom trenutku začuo se lavež čopora pasa.Trudi se da govori šapatom, gestikulira kao da predaje na katedri.)Ćuti! Oni su nešto nanjušili. Znači da ima nečega u hladnjači. To smo mi. Sad će oni da laju, pa će neko da shvati i spasi nas. Nemojte samo da galamite da ih ne oteramo… Psst… (Psi nešto duže obilaze oko hladnjače, Bora već likuje kao da je zasluga njegova; ali, psi uz sve glasniji lavež odlaze.)
MILE VINJAK: Eej?!
BORA: Šta je sad?!
BATA: Možda će nekoga da dovedu. (Bora i Mile ga pogledaju zbunjeno.)
MILE VINJAK ( nema sumnje da ne misli ono što govori ): Ma ne moraju nikoga da dovedu! Nisam vala spao na to, da mi neke tamo džukele spašavaju život!
BORA: Jok, nisi…
MILE VINJAK: E Ratko, jebem li ti ženu... Kad bi se sad pojavio, ja bih mu sve oprostio. Ovo je veliko životno iskustvo...
BORA: Znaš gde je on sad? Nikad nećeš da pogodiš! Tu je, ispred hladnjače, sve dok se čuje moj glas: on neće hteti da otvori... Čeka da umrem. Zato su oni kerovi i otišli: on ih je oterao...
MILE VINJAK: Ne verujem da je ispred... Doći će on ako se nije napio...
BATA (vadi so iz dzepa, očigledno je da so nije uvijena ni u kakav materijal, već rasuta u dzepu): Uzmite so. Uzmi Mile... Obožavam da jedem so... Ja nigde ne idem bez malo soli... Uzmite, so je život. (Smeška se zagonetno.)
BORA: Jeste, so je život. Zato se ti i šališ tako neslano. . Zato što je u ovoj hladnjači sve manje života. I zato… ( Utučeno.) Sad si naš’o da pričaš o životu. Uh, smrzoh se…
MILE VINJAK: Ja se ukočih. ( Kratko ćutanje.) Ko zna kako će ljudi da me pamte ako se ne izvučemo odavde?....
BORA: Pamtiće te kakav si bio. A mog’o si bolji da budeš. Možda nisi mog’o da budeš gori...
MILE VINJAK: Ih, sad... Ne znam... ja ne mogu da kažem da sam loš.
BORA: Ti smatraš da si dobar, a znaš da si loš.
MILE VINJAK: Zašto pričaš tako, mi smo prijatelji... ( Malo uvređeno.) Valjda smo prijatelji.
BORA( unosi mu se u lice): Ti si meni, uvek, i bio više od prijatelja-neprijtelj! To si ti meni. Družimo se samo da bi pili. Je l' to možda prijateljstvo? Ja bre kad te vidim otvori mi se dizna. Ne mogu ni da te gledam kad sam trezan. ( Odalji se od Mileta)
MILE VINJAK: Boro,srce… molim te...
BORA: Ja samo pričam što jeste. Ti si u ovom gradu stek’o svetsku slavu, samo zato što si alkoholičar...
MILE VINJAK: U pravu su… u pravu si… Ipak, nemoj da me vređaš... Nekako-ne ide...
BORA: Kako brate da te ne vređam, kad si oženio kumu?... A? Razmisli malo pa reci...
MILE VINJAK: Sudbina. U prvih godinu dana braka, nisam znao da l’ mi je žena ili kuma. Kad je zovnem:" Kumo", ona dođe. Kad je zovnem: "Ženo", ona opet dođe…
BORA: A ko će da ti veruje da ništa nisi imao s njom dok ti je kum bio živ...
MILE VINJAK: Ceo grad priča da smo se spanđali još pre nego što je kum umro... Ništa ja nisam imao s njom. To je greh! Posle kad kum umre, bog da mu dušu prosti, ona ostade sama, ja sam samo hteo da joj pravim društvo... Ja sam im bio k’o brat. Kum je imao veliko poverenje u mene!...
BORA: Kum ti je bio mnogo naivan. Mislio je da ima kuma, al’ nije znao da mu je kum Mile vinjak. Zato što si mi ti prijatelj, ja i ne smatram da imam prijatelje. Nikakvi ste ljudi brate. Nikakvi. Da počnemo od tebe, pa od ovog Bate... Strašno. (Bata odmahuje rukom, u stilu: “To smo već slušali.”)
MILE VINJAK: Što bre Boro, ja nisam tako loš. Ne znam zašto misliš da sam loš.
BORA: Kako bre nisi loš?! Je l’ si pre mesec dana rek’o: “Ja ne volim ljude kao što sam ja”. Jesi rek’o?
MILE VINJAK: Rek’o sam... Al’ sam hteo da kažem nešto drugo... Hteo sam da kažem da... Razumeš?...
BORA: Ma znam ja šta si ti hteo da kažeš!
MILE VINJAK: Kažem ti, ja nisam pametan k’o neko ko...
BORA: Tebe kad su u školi učili da čitaš i pišeš mislio si da učiš strani jezik! Sam si pričao.
BATA: Ma pusti čoveka...
BORA: Dobro, preterao sam. Mile vinjak se uvredio. ( Izazivački.) I šta ćeš sad da uradiš pošto sam te uvredio?
MILE VINJAK( kapitulanski): Ništa...
BORA( preti prstom):To bi’ i ja uradio da sam na tvom mestu. Mile vinjak je, gadan tip. Mile je uvek u centru pažnje, jer kad je on tu, svi jedva čekaju da ode...
MILE VINJAK( tonom deteta koje traži da ga stariji zaštiti): Bato kaži mu!...
BATA: Daj, stvarno, pusti ga…
MILE VINJAK (Mile nesigurno preti prstom): Nemoj ti… o meni tako da pričaš, je l’ ti jasno! ( Čim je to izgovorio Mile potrča u ugao hladnjače, čučnu, prekri glavu rukama, malo zadiže nogu, i kroz raširene prste gleda u Boru očekujući da će da ga istuče. Bora pomalo zbunjen Miletovom reakcijom odustaje od svoje priče.)
BORA: Dobro, Mile, izvini: nervozan sam... Zar ne vidiš da su me zatvorili u hladnjaču, i bogzna da l’ ću da izađem ili će da me iznesu. Nije mi svejedno čoveče, još mi se živi…(Borine reči, pojačaše strah kod ostalih.) Znam šta ćemo. Ne smemo da sedimo i smrzavamo se. Dižite se! Sad ćemo, kao u kafani, kad malo popijemo, da budemo voz! To nas uvek razveseli!...
BATA: Mene mrzi da ustanem…
MILE VINJAK: Ja ću da budem lokomotiva!
BORA: Spor si ti za lokomotivu! Ja sam lokomotiva… Ti Mile viči ćafe- ćufe!... (Bata ipak ustaje, stavljaju jedan drugome ruke na ramena, i tako kruže po hladnjači nekoliko minuta. Bata u početku drži ruke na Miletovim ramenima, a onda samo hoda za njim. Sve vreme gunđaju svašta, a Mile pruža zvučnu imitaciju voza u punoj pari.) Stoj! Dobro je, malo smo se zagrejali. (Bora I Mile se oraspolože, kao da će im ritual koji su obavili-zaista pomoći. Bata sedne, Bora i Mile čuče pored njega.) Ee, da si rek’o da si sanjao hladnjaču, ja bi’ sve ukapirao, i izbegli bi sve ovo. To me najviše boli.
MILE VINJAK: Kažem ti, samo čudni snovi u zadnje vreme...
BORA: Nisi samo ti sanjao čudne snove, i ja sam sanjao svašta. Sanjao sam kako razgovaram sa štapom. To nikad u životu nisam sanjao. Običan štap. Evo ovoliki. On me vodi negde- nije hteo da mi kaze gde; ja ga držim u ruci, I tako razgovaramo: "Boro, kako se zoveš" kaže on meni, "Pa ti... Ti znaš moje ime" kažem ja njemu. "Ko ti je rek’o kako se zovem", "To se tebe ne tiče", kaže on. Idemo mi tako i razgovaramo, i na kraju se posvađamo. Onda on meni sav besan kaže "Slušaj ti, ako te budem udario, polomiću se, da niko neće moći da me sastavi!" Tu se ja uplašim i probudim. (Mile počinje da se smeje, jer oseća da Bora to očekuje od njega.) Da se nisam probudio-doveo bi me u hladnjaču! Da me je doveo-mene sada ne bi bilo ovde... (Cugne poslednji gutljaj rakije, „pročisti grlo”, i ispljune relativno precizno na Batu. On se zgadi.) Ne mogu da gledam ovog Batu kako mu je svejedno. Pravi se hrabar, a dobro zna da nije... Dobićeš upalu pluća ako malo ne ustaneš.
BATA( zgađen briše Borin ispjluvak): Dabogda, dabogda dobio...
( U tom momentu, ispred hladnjače se začula graja.)
BORA: Deco, deco! Čujete nas deco! (Udara o zid.)
MILE VINJAK: Deco! Jebem li vam sunce!
(Čuje se žamor, a onda dečiji glas.)
DEVOJČICA: A šta radite unutra?
BORA(nakratko bude strog): Kako šta radimo... Slušaj devojčice, idi u kafanu "Lovćen" i potraži Ratka, ako on nije tu pozovi bilo koga... Je l' me čuješ? ‘Ajde budi dobra.
DEVOJČICA: Jesi to ti čika Dragoljube!
MILE VINJAK: Nisam, ja sam Mile…
BORA (dere se i udara ga po leđima): Jesi, glupane, jesi! (Naglo stišava ton.) Kaži da si ti Dragoljub… ( Bora se okrene I pokriva lice rukama, osećajući da je stvar propala.)
MILE VINJAK: E, devojčice, u pravu si, ovde Dragoljub…
DEVOJČICA: Ne mogu čiko, ja moram da idem kući...
MILE VINJAK: Da… Vidi devojčice…
DEVOJČICA: Idem kući. Moram zbog mame...
MILE VINJAK: Ma neće ti mama ništa ja ti obećavam... Samo ti idi do kafane "Lovćen"... A čika Dragoljub će da ti kupuje bombone svaki…
DEVOJČICA: Do viđenja čiko!... (Čuje se graja.)
BORA: Deco stanite... stanite!
MILE VINJAK: Stanite jebem li vam sunce! Stanite!... Stanite jer ako vam ja ...
(Bora prvo kreće prema Miletu pa zastane, pa odlazi do Bate I klekne. Dva-tri puta ga lakše udari po bubrezima, jako uzdišući pri svakom udarcu.)
BATA: Idi bre… Koji ti je đavo…
BORA: Bato, izvini, molim te. Izvini... Moram tebe da udarim da bih mogao da se zaustavim, jer…
MILE VINJAK (razdere se iz sve snage, i tako umiri Boru): Nemojte mene da krivite! (Kratko ćutanje.)
BORA: Propade poslednja prilika.
MILE VINJAK: Propade. Ja se još nadam za one kerove… (Svi ćute 15-tak sekundi)
BORA (drži se za glavu, ucveljen): “Nije Dragoljub’’… (Posle kratkog ćutanja Mile već drugi put odlazi u ugao hladnjače, i postaje sumnjiv Bori.)
BORA: Šta to radiš tamo, a?
MILE VINJAK: Ništa… Ja… ( Mile shvata da je otkriven, i pokušava da popije što više rakije, dok ga ne prekine Bora koji trči ka njemu. Bora skoči na njega, i snažno mu oduzme čokanče.)
BORA: Nije te sramota!
MILE VINJAK: Izvini…
BORA: Droljo jedna!
MILE VINJAK: Nisam znao da ćeš da me uhvatiš kako pijem. Hteo sam sve sam da popijem…
BORA: Evo ti, sve popi! (Pokušava da mu stavi čokanče u usta, ali se Mille izmigolji.) Na, napi se!
MILE VINJAK: Neću na silu… Nije mi merak. Žao mi je što sam ispao kurva, bilo je jače od mene. Ti znaš kol’ko te ja volim… Evo, tebi dajem to što je ostalo!
BORA: Hvala! ( Stavlja ga u unutrašmji džep od kaputa. Opet zaćute na kratko.)
MILE VINJAK: Nemoj da se ljutiš, ti znaš da bih dao život samo da se ti izvučeš odavde…
BORA: Dobro, ako me toliko voliš, daj mi kaput, možda ću sa dva kaputa da se izvučem!
MILE VINJAK: Ih, sad, kaput...
BORA: Onda umukni, neću više da ti čujem glas! ( Sledi najduže ćutanje.)
MILE VINJAK: Boro, popni mi se na leđa, jaši me malo. Jaši me malo da se zagrejem. ‘ Ajde... budi čovek.
BORA: Da te jašem? Ja da sam hteo da te jašem, ja bih te jahao. ‘Ajde ne pravi budalu od sebe.
MILE VINJAK: ‘Ajde posle ću ja tebe.
BORA: Ma idi bre budalo... Ti mene da jašeš.
MILE VINJAK: ‘Ajde molim te...
BORA: ‘Ajde kad si navalio! Dođi. (Bora mu se penje na leđa.) ‘Ajde malo prema vratima. ‘Ajde sad nazad. ‘Ajde još jednom prema vratima. ( Mile se zaustavi, umorio se.) Je l' mogu još malo? ‘Ajde još jedan krug. ( Silazi mu sa leđa.) Ti bi Mile, mog’o da budeš konj.
MILE VINJAK: He-he.Uh!... ( Stavlja obe ruke preko srca.) E još kad bi mi dao dzemper, samo da ga nosim malo. Samo da se malo zagrejem…
BORA: Pa ja da se prehladim.
MILE VINJAK: Lepo mi je kuma rekla da obučem džemper…
BORA(Bati):Ej! Bolje bi ti bilo da malo ustaneš. Dobićeš upalu pluća ako malo ne ustaneš . A možda bi se tako malo i zagrejao... od upale...Tebi je skroz svejedno. Mog’o bi i testament da napišeš. Dovoljno si staložen...
BATA: Kakav crni testament. Kome da ostavim… kad nemam ništa. Ni ženu, ni decu, ni roditelje. Nikog.
MILE VINJAK: Nemoj tako, imaš mene i Boru…
BORA: Mene, hvala bogu, ima ko da žali… Nego, hteo sam da te zamolim nešto; ako se izvučeš, pošto vidim da ti je svejedno šta će da bude s tobom, reci mojoj ženi da sam… Ništa. I pozdravi mi decu.
BATA: Izvini, ali ja i kad bi’ se izvuk’o, ne bi’ mog’o da idem kod tvoje žene...
BORA: Ne bi otiš’o, a? Dobro, samo da znaš da ni ja do tvojih ne bi’ otiš’o, da imaš nekoga. Ti nemaš nikoga!
BATA: Meni samoća… ne smeta, jer sam sam, samo kad sam kući...
BORA: Ti Bato i nisi za ženu. Za ženu treba da budeš sposoban čovek. Evo, na primer, mene je Bog dao za sve: da prevarim, da slažem... Ja živim srećno sa mojom ženom, jer mogu da je varam kad hoću; do sada – osam puta. Retko se svađamo, jer sam ja retko kući…
MILE VINJAK: Ne volim da se svađam, ali… Ja dođem pijan i onda me ona maltretira: “Što lomiš, što vičeš, što povraćaš...“.
BORA: Ja kad dođem pijan, miran sam k’o jagnje. Meni je brak mnogo srećniji kad pijem. U jednom momentu kad sam probao da ostavim čašicu, kad sam odlučio da spasavam sebe, počeo je da mi se raspada brak. Naišao je pakao... Svađe, galame, trista čuda...
MILE VINJAK: Ha, ha, ha... Dobar si...
BORA: Šta se smeješ? Najozbiljnije ti pričam Bato… To ti kažem: kad pijem samo dođem i legnem da spavam. Kad dođem trezan, ne mogu da zaspim dok se ne posvađam sa ženom… I tako sam, da se ne bi više svađali, nastavio da pijem... Ona to ceni, i ceni što sam joj veran.
MILE VINJAK: Veran? Do sad si joj bio "veran" osam puta. Nijednom je nisi prevario.
BORA: Pa nisam kad ona ne zna! Glupi Mile.
MILE VINJAK (obraća se Bati, ozarena lica): E ovo mi se sviđa kod njega: u oči ti kaže šta misli! Svaka ti čast!
BORA (prvi put se obraća Bati sa punim respektom, i gleda ga pravo u oči ): Kažem ti ja da je glup. Gde sam stao? Da. Kod žene nije važno kako je, nego kako ona misli da jeste…
MILE VINJAK: Samo da znaš da to što varaš ženu nije dobro. ( Vrti glavom.) Kad pomislim da me moja kuma prevari… Ja razumem da joj je pored mene potreban muškarac... Ali… ne bi bilo dobro da ona…
BATA: Mene nema ko da vara… I bolje za mene: svaki drugi brak se razvede…
BORA: Ja ne znam kako oni kaluđeri ceo život izdrže bez žene. Razumem ja da oni veruju u boga... Ja tek kad sam sa ženom osećam se bogovski. To bi i njima moglo da koristi… Jednom sam toliko bio zaljubljen da sam ‘teo da se ubijem zbog nje.
MILE VINJAK: Nikad se ne bi’ ubio zbog žene.
BATA: Ni ja.
BORA: Ma ne bi se ni ja nikad ubio, to se samo tako kaže!...
MILE VINJAK: Viči, viči… na mene svi mogu da viču… Ti se samo mene ne plašiš, svih drugih se plašiš, osim mene…
(Ćute petnaestak sekundi, zabrinuto razmišljaju.) Zapaliću ličnu kartu da se zagrejem. Dajte i vaše. (Bora vadi novčanik, i razgleda ga.)
BORA: Imam samo neku papirnatu lovu, al’ neću vala da je palim… Jedino ako baš bude bilo gusto… A ti Mile, ako neko ponovo prođe ili zalaje, pusti mene da se raspravljam. (Mile, pošto poslednje Borine reči tumači kao oproštaj, diže ruku u stilu: “Baci ruku, dogovoreno”, ali Bora ne uzvraća.)
BATA: Daj da zapalimo hladnjaču, kad zadimi, doći će ljudi da nas spasu?
BORA: Jeste, ali rizikujemo da se ugušimo. Probaj da se ugušiš, da vidiš kako je gadno. Možeš da se ugušiš. Šta ako niko ne dođe, ovde niko ne prolazi...
MILE VINJAK: Znaš ti šta znači da goriš i da se gušiš. Ako se smrznemo k’o goveda, treba da budemo srećni! ( Lična karta gori, Mile greje ruke.)
BORA: Mada... Ako vidimo da niko ne dolazi, ugasiću vatru...
MILE VINJAK: Kako da dim izađe iz hladnjače?
BORA: Lepo, otvorimo… (Shvata šta je rekao, razjareno baca šešir I nerazgovetno psuje, zatim uzima šešir, i stavlja ga na glavu.) ‘De ovako pošten čovek kao ja da završi u hladnjači. Nisam nikad imao posla s milicijom, osim jednom kad sam prijavio Mićine stanare. Samo tad, i nikad više; odvrnuli oni muziku do daske...
MILE VINJAK: Taj Mića je genije, jednom smo... (Mile primećuje da je nedozvoljeno. Bori upao u reč, pa ga Bora gleda onako kako ga uvek gleda pre nego što ga istuče. Mile pravi grimasu kojom priznaje prekršaj i moli za oprost. )
BORA: ‘Ajde nastavi gde sam stao...
MILE VINJAK: Izvini...
BORA: Nastavi gde sam stao!
MILE VINJAK: Ne znam da nastavim... ne znam šta je bilo... ( Mile blefom pokušava da se izvuče.) U stvari... znam... To je ono kad...
BORA: Ne znaš... A znaš da mi upadaš u reč! Sto puta sam ti rek’o da mi ne upadaš u reč, jer zaboravim šta sam hteo da kažem!...
MILE VINJAK: Nešto za Miću...
BORA: Ma idi... Sad ne znam šta sam hteo da kažem. Hiljadu stvari ja mogu da kažem za Miću! Možda i znam, ali neću. ( Pretvara se da ga guši dim koji se stvorio, kašlje.) I gasi to, ‘oćeš da se stvarno pogušimo ovde... ( Skida šešir i njime tera dim od sebe.)
MILE VINJAK (završava sa grejanjem): Izvini... Neću nikad više... ( Mile malo sačeka da Boru prođe gnev, pa onda progovori.) I ja sam isti k’o ti, ni mrava ne bi’ zgazio. E vidiš sad kako sam se zajeb’o; sad ako se izvučem odavde, moraću da vadim novu ličnu kartu. ( Rezignirano.) Zato ja i kažem da je život...
BORA: Šta je još važno? Ubio nisam. Tu sam čist- kao suza. Ni jednog jedinog čoveka ubio nisam. Nikad nikog. A svaki dan sam sretao ljude koje bi’ rado ubio. Nikad nisam ubio a mog’o sam mnogo puta. Ih šta je ljudi, samo oko moje zgrade. Tu da ‘oćeš možeš da pobiješ do hiljadu ljudi dnevno. Pa računaj kolk’o je to za godinu dana... Al’ ja neću jednostavno zato što sam dobar čovek. Ja ne zaslužujem da… ( Naši junaci su sve umorniji i lošije raspoloženi, govore sve sporije.)
MILE VINJAK: I meni je dolazilo da uzmem pušku, i sve pobijem. Uh, boli me glava... i spava mi se.( Pokazuje kažiprst, dugo ga grži u vazduhu, i gleda ga apsolutno nepomično. Bora otvorenih ustiju gleda Miletov prst. ) Gledaj prst. Zaledio se. ( Ustane, I još neko vreme drži tako prst.)
BORA: Vreme nam je za poslednje želje. Mi smo već klinički mrtvi.
MILE VINJAK: Ja mislim da nismo klinički mrtvi. Moja tetka je doživela kliničku smrt. Sad više ne slavi onaj stari rođendan. Samo ovaj novi, kad je bila na ivici… NJoj su neki koji su doživeli kliničku smrt pričali, kako su nailazili na neke kapije sa đavolima. ( Mile tek sada malo olabavi prst, I čučne.)
BORA: Mnogo seru ti... što su imali kliničku smrt. Misle da su u prednosti u odnosu na nas… ‘Oće da budu zanimljivi, pa izmišljaju tamne hodnike sa đavolima. Oni da su videli te đavole, misliš da bi se vratili među nas. Misliš da bi im đavoli dozvolili da odu i pričaju svašta po svetu...
MILE VINJAK( sasvim tiho): Meni se pomalo... i čini da vidim neke kapije... Treba samo malo da se približim... (Krene ka vratima, udari i padne na stražnjicu, pa na leđa, pa se podigne na stražnjicu i tako ostaje da sedi, ali počinje da se klati napred-nazad.)
BORA (u uglu hladnjače nađe nešto ): Ljudi, štap!... Onaj što sam ga sanjao… (Pokazuje ostalima.)
BATA: To je letva… Od gajbe.
BORA: Ne… Odma’ sam ga prepoznao! Nema nam spasa. On je kriv... ( Bora je lomi perko kolena.) E nećeš... Nećeš!...
III DEO
(Bata sedi i dalje, Bora i Mile vinjak šetaju po hladnjači, govore uzbuđeno,optužujuće, agresivno,molećivo, i brzo, sa čestom promenom intonacije glasa.)
MILE VINJAK: Gotovi smo… koji smo baksuzi… Kasno je, više niko ovuda ne prolazi… Ratko, nikad sreću nemao!...
BORA: Za sve su krivi oni psi i deca… Da su psi napali decu došlo bi do vrištanja... i... spasili bi nas… A gde su naši najbliži? (Gotovo plačući.) Na šta oni misle?!
MILE VINJAK: Nema nam spasa. Meni srce više ne kuca. Majko mila.
BORA: I moje… i moje... ne kuca… Majko moja… ( Bolni jecaj.) Maajko!...
MILE VINJAK: Ne želim da umrem! Spasite me, molim vas spasite me! (Lupa o zid.) Boro… uradi nešto! Spasite me, uradite nešto.
BORA: Ako bi te neko spasio… Spasi nas bože. Zašto drugi mogu da žive… a ja ne. Ja sam živ čovek!
BATA: U pravu ste, mnogo glupo ćemo da završimo.
BORA: Ti ćuti! Dok se mi ovde borimo k’o lavovi, on sedi i zeva. Jesi muškarac ili nisi. Ko zna šta bi ti radio da nemaš rak. Sad bi se tres'o i galamio ovuda... Seo tu, i ide mi na živce. Nemoj više da mi ideš na živce. Jesi čuo!
MILE VINJAK: Da je preterao-preterao je! Da čovek umire i da sedi mrtav-'ladan ,ovo nigde nisam video. Toliko se uplašio da ne oseća strah. Ukočio si se od straha. Nemoguće da ti je svejedno. Ako ti je svejedno što umireš, nije ti valjda svejedno što mi umiremo! Nisi ti zaslužio da se smrzavaš s nama. ( Strogo, pun besa, ali mu se rađa i nada.) More, da se ti nisi dogovorio s Ratkom?...
BORA: A? Je l' čuješ šta te pita čovek? Da nije neka šala? ‘Ajde,(sa blagim prizvukom sreće, poslednji otpor predosećanju da nema izlaza) ako je šala... reci tvojima da otvore, i nećemo ni da te pipnemo. ‘Ajde otvori jeb’o te Bog. Da idemo kući. Nasmejaćemo se po jedanput, i da idemo kući. Ima utakmica večeras...
BATA: Ha-ha. LJudi, i ja bi’ voleo da je ovo šala... Mada meni i nije nešto ‘ladno, pravo da vam kažem.
MILE VINJAK: Znači nije šala.
BORA: Nije šala, a bitango? A znao si da se šališ…tamo... ( Gotovo sa, od straha, izobličenom mržnjom.) Nije šala a on se smeje. Šta se smeješ?! (Šutne ga.)
MILE VINJAK: ‘Ajde Boro šta si se usr’o. Ceo se treseš od straha. Nećeš da umreš od ‘ladnoće, nego od straha.
BORA (hvata ga za revere, pada mu na grudi glavom, dok govori udara glavom sve jače i brže): Ko se usr’o od straha. Ako se neko ovde usro’ od straha to si ti. Ja sam se uplašio zbog tebe!
(Mile se odmakne, klekne da se moli bogu, za njim klekne i Bora.)
MILE VINJAK: Diž’ se i ti! Čuješ ti!
BORA: Diž’ se... ‘oćeš da nam... sve propadne zbog tebe. Ustaj!
(Bata polako ustane, mole se bogu, mumlaju svašta 10-tak sekundi.)
MILE VINJAK: Ja neću da umrem! ( Kao da se setio nečeg spasonosnog.) Trčaću. Ja ću da trčim... da ne bi’ umro... ( I Bora počinje da trči. Trče potpuno haotično, sudare se.)Vidi ga ovaj! Ja sam se prvi setio!... (Trči malo pa stane, onda skače kao da gazi nešto, pa udara rukama o pod i plače. Bora pada na kolena i ukočeno gleda. Bata se vraća na svoje mesto i sedne. Uplašio se više od njihovog ponašanja, nego zbog situacije u kojoj se nalaze.)
BORA (tiho): Neko mora da nas spasi..
MILE VINJAK( naslonjene glave na zid hladnjače): Ali nema nikoga… Devojčice... stani... stani... .
BORA: Teško nama... gotovo je s nama..
MILE VINJAK: Ne pričaj tako... vidiš... da nam nema spasa. (Pri naglom okretu Mile polomi cigaretu Bati.)
BATA ( prvi put malo glasnije, možda glasno): E jebi ga, polomi mi cigaretu!
BORA: Šta da radimo?... Da vičemo. Vičite iz sve snage.
MILE VINJAK: U pomoć!!!
BORA: U pomoć!!! Viči Bato, molim te...
SVI: U pomoć!!!
(Lupaju i viču petnaestak sekundi, postepeno prestaju, i očajnički sedaju, prislonjeni uza zid. Bora glasno jeca.)
IV DEO
( Dan je uveliko svanuo. Izvesni Darko otvara hladnjaču i ulazi. Zatiče Batu kako sedi, Bora i Mile vinjak leže jedan naspram drugog,Mile je zgrčen, u obliku fetusa. Darko je mlad čovek, čvrste građe, u teksasu.)
DARKO (iznenađeno): Bato? Šta radite vi ovde? Otkud vi ovde?
BATA (Bata se prene iz lakog sna): A… Otkud... Ne znam ni ja otkud. Od deset sati smo ovde...
DARKO: A šta je sa ovima? Pijani k’o i obično.
BATA: Nisu pijani.
DARKO: Ako su trezni, što leže k’o da su pijani. Spavaju a? ‘Ajde, ustaj gospodo! Podne je, dvanaest sati.
BATA: Gotovo je s njima. Umrli su obojica.
DARKO: Umrli? Od čega su bre umrli?...
BATA: Ne znam od čega su oni umrli... ( ustane) a ne znam ni kako sam ja ostao živ. Ništa ne znam.
DARKO: Pa ne može da se umre iz čista mira. Moraš… mislim, pa onda... Jesi ti siguran?... ( Sagne se i dotakne Borino telo.)
BATA: Umrli, umrli. Smrzli se. Ne znam kako sam se ja izvuk’o. Meni nije bilo mnogo ‘ladno. Ne znam zašto. NJima je bilo... sve hladnije i hladnije... Na kraju se smrzoše...
DARKO: Kako je moglo da im bude sve hladnije i hladnije, kad hladnjača ne radi. Ne radi već deset dana. Ja sam doš'o da je popravim...
BATA: Ne radi deset dana? Kako onda?... ( Bata pravi određene pokrete, tražeći odgovor.) Vidiš šta znači kad čovek nešto utuvi u glavu. Mislili su da im je ‘ladno. Eto šta ih je ubilo... Samo su dzabe umrli.
DARKO: Svašta. Ovo prvi put da čujem. I to baš u mojoj hladnjači da završe. Sad će milicija da me maltretira.
BATA: A mene će Rajko da maltretira. Sad će meni da traži da mu vratim dugove za svu trojicu... Sreća da nas nije bilo više... I ovako mi nije jasno gde ću da nađem tolike pare. Moj Darko, bolje da sam se i ja smrz’o. Sad sam dužan do guše. Ne znaju šta su mi napravili.
DARKO: Da si živ i zdrav, pa za pare...
BATA: Najgore je što nisam …Ja neću još dugo, al’ ne mogu da odem na onaj svet, a da me Rajko ogovara. A ogovaraće me ako mu ne vratim pare. Bolje da sam i ja umro... Sad sam na većim mukama. Bolje bi’ proš’o da sam umro.
DARKO: Šta ćeš... ‘Ajde idemo da rastreznimo Ratka; naš’o sam ga mrtvog pijanog tu kod hladnjače. Pa da obavestimo miliciju.
BATA: Znači krenuo je ovamo?... Skot... Ubio je dvojicu, a da ih nije ni pipnuo… Eto šta ti je život. Imaš jednu cigaru?...
KRAJ
