DALEKO BILO
(Šta je bilo s Petrovićima)
Lica:
BRATIMIR PETROVIĆ, najodlučniji čovek u drami. Od dve noge ima jednu. Druga mu je drvena. Otac dva sina. Penzioner. Udovac. Berberin.
JOVAN PETROVIĆ, ima obe noge. Stariji Bratimirov sin. Stariji Mirkov brat. Neće pa neće...
MIRKO PETROVIĆ, mlađi Bratimirov sin. Mlađi Jovanov brat. Da je samo znao...
MARIJA PETROVIĆ, takva joj je sudbina...
MIRIJANA, šta će, nije ona kriva. Ali još je mlada...
BRANKO, mislim da je najbolji čovek u drami. Nije kriv što je dobar.
PORUČNIK MILJKOVIĆ, odmah se vidi da je poručnik Miljković...
VITA, nije hteo ni da čuje...
TRAJKO, odlučno je prihvatio...
ISTRAŽNI INSPEKTOR, ozbiljan čovek. Vrlo ozbiljan.
TRŽIŠNI INSPEKTOR, više voli novac, nego ’leb da jede.
VOJNI POLICAJCI, samo ih je dvojica, ali opasno hapse!
MUŠTERIJA, doš’o čovek da se šiša!
DRAGAN ILIĆ, mnogo loš čovek.
VEŠTICA ROSA, živi s mačkama, a živela bi i sa psima kad bi mačke htele s njima.
ZORAN, na kraju krajeva, to bi svako uradio...
SELJACI, pravi seljaci.
RATKO, u grupi seljaka on je najpametniji.
ČIČA KOJI SVIRA HARMONIKU, ništa ne čuje, sve vidi.
GLASNIK, c, c, c...
POP, ne razlikuje se od drugih popova...
SVATOVI, najstariji svatovi na svetu.
TUŽNI SKUP, najstariji tužni skup na svetu
(Radnja se odigrava u nekom selu u Srbiji uoči i za vreme prvog svetskog rata. Selo se nalazi na ivici provalije. Sve što se vidi na sceni pripada duhu onoga vremena.
Ne verujem da je slučajno to što je selo na ivici provalije jer i ljudi...)
I DEO
(Ratko čita novine a ostali seljaci slušaju. Starac svira harmoniku.)
I SELJAK: Čiča! Stani malo zaboga! Gluv je k’o top!
II SELJAK: Od topa je i ogluveo. (Ratko završava tekst o atentatu na cara Ferdinanada.)
I SELJAK: Vala, dobro da se neko setio.
II SELJAK: A što ga ubiše, je l’ se zna?
I SELJAK: Sigurno je provocirao.
III SELJAK: Ubili ga, i to pred ženom. Totalno ga obrukali.
II SELJAK: Kažu da su mu prvo ubili ženu, da ne gleda.
I SELJAK: To je pošteno.
III SELJAK: Pa je l’ ovo dobro za nas?
IV SELJAK: Kol’ko se ja razumem u politiku, ako ga je stvarno ubio, dobro je, ako nije, ne valja.Ima da se sveti.
I SELJAK: Kažu da ga je stvarno ubio, jesi gluv?
III SELJAK: Otkud ti to znaš budalo, to je politika.
II SELJAK: Ratko, šta ti misliš, ti si pametan čovek?
RATKO: Šta god da je bilo, nije dobro. Nije dobro!
I SELJAK: Šta ćemo da radimo ako nas napadnu? Kažu da sumnjaju na nas.
III SELJAK: Da ratujemo, šta bi drugo!
I SELJAK: ’De bre da ratujemo. To ti je država velika k’o Kina. A znaš ti kolika je Kina? Duplo veća od Srbije.
II DEO
(Odigrava se u dnevnom boravku, u kući Petrovića.)
BRATIMIR (Nervozno šeta): Znači, u rat nećeš?
JOVAN: Sto puta sam ti rek’o, ali mi nije teško da ponovim: neću.
BRATIMIR: Svi momci iz sela idu, jedino ti nećeš!
JOVAN: Znam. Svi idu osim mene. Samo ja ostajem. Jedino ja ostajem u celom selu.
BRATIMIR: Ma slušaj ti bitango jedna, da me brukaš nećeš! Petrovići nisu imali izdajnika sve dok se ti nisi rodio. Sad, kad si se već rodio, moraćemo od tebe da napravimo čoveka.
JOVAN: Ako ti budeš pravio čoveka od mene, bogzna na šta će da izađe. Dovoljno sam ja čovek i bez tvoje pomoći.
BRATIMIR: Da si čovek, odazvao bi se mobilizaciji k’o i svi. Ne bi se krio po selu k’o što planiraš, k’o poslednja kurva. Tvoji će drugovi da ginu, a ti ’oćeš da mi se motaš po kući, e ne može!
JOVAN: A što se ti toliko brineš? Pa proći će rat i bez mene. U dva rata sam ratovao, sad ’oću da odmorim. Sad kad sam rešio da se ženim, objavljuju nam rat. Ne može čovek da se oženi od ratova. Neka ceo svet zarati - ja neću. Ostavio sam cigare, prestao da pijem, i nekom se dig’o da ubije cara! I neka su ga ubili. U sred bela dana rešio da šeta po Sarajevu, umesto da gleda svoja posla. Sad njega nema, a zbog njega treba da se ratuje.
BRATIMIR: A kako ćeš, bagro, drugovima u oči da pogledaš kad se vrate?
JOVAN: Ko da se vrati? Ako izginu, malo ko će da se vrati. Mnogi neće da se vrate. Na sve ja mislim. Pa da se neki i vrati, baš me briga. Oni znaju kako sam se hrabro borio u prošla dva rata. Al’ šta da radim kad me metak neće. Ja na metak, on na mene, i nikom ništa! Svi su se čudili. Prosto me sramota bilo, mogu ljudi svašta da pomisle... Ne samo da nisam poginuo, nego me ni ranili nisu. Šta ću onda u ratu? Ja tamo ničemu ne služim.
BRATIMIR: Samo te slušam, samo te slušam. Da imam još jednog sina kao što si ti, tebe bi’ odma’ ubio. I ovako ću da te ubijem. Bolje idi nek’ te švabe ubiju, jer ako te ja dohvatim... Ubiću te k’o psa. Ja čoveka ne znam da ubijem kao čoveka, samo kao psa. Moj otac je lepo govorio: “Što da se bijemo, stoka se bije, mi ćemo sve da rešimo pištoljima”. Neću ja mnogo da se mešam u ubistvo, samo ću da te ubijem.
JOVAN: Nemaš ti muda za to. Ti da si neki karakter, do sad bi raščistio sa mnom. Što me se toliko plašiš? Uzmi pušku i pucaj! (Bratimir uzima pikslu sa stola i gađa ga u glavu, Jovan izbegava pogodak.)
BRATIMIR: Dosta!!
JOVAN: Toliko mi pretiš, da jedva čekam da me ubiješ. Smučio si mi se.
BRATIMIR: Dosta!
JOVAN: Ja sam rek’o šta sam imao: u rat ne idem. Neću da poginem od najvećih neprijatelja. Ja znam od koga da se čuvam.
BRATIMIR: Sa bratom da se pomiriš džukelo! Sedam godina ne razgovarate, a u istoj kući živite. Po selu već pričaju kako bi trebalo da se upoznate. Celog života ne razgovarate, k’o da ste dušmani!
JOVAN: I jesmo.
BRATIMIR: Niste, niste. Mrzite se , al’ želite jedan drugome sve najbolje... Znam ja kako je to kad se braća mrze, i ja sam mrzeo mog brata. A šta bi’ sad dao da je živ... Sad ću da zovem Mirka, on sutra ide u jedinicu. Da se pomirite pre nego što ode. I njemu sam rek’o.
JOVAN: Što se mene tiče, ne moramo nikad da se pomirimo. Ja sam se navik’o. Samo ga zamoli, ako dođe, da me ne gleda onako krvnički. Ja bi’ ga udario: al’ kako da ga udarim kad ne razgovaramo...
BRATIMIR: Mirko! Dođi ovamo, molim te... (Mirko ulazi u sobu. Bratimir se umiljava koliko mu ponos dozvoljava.) ’Ajde da se pomirite. ’Ajde molim vas. ’Ajde ako vam je teško da se pomirite predamnom, ja ću da izađem iz kuće. Izljubite se lepo, i oprostite jedan drugom što niste razgovarali sedam godina. Je l’ važi? (Bratimir izlazi iz kuće, Mirko i Jovan više gledaju u pod nego jedan u drugog. Jovan se polako okreće ka prozoru i stavlja ruke u dzepove. Bratimir ulazi posle 3-4 minuta, sav srećan i uzbuđen.)
BRATIMIR: Jeste se pomirili? Jeste? Jeste stvarno? E pa hvala bogu. (Krsti se.) Znao sam da nećete da me izneverite. Da je sreće ja bi’ vas obojicu pratio u vojsku, a ne nas dvojica tebe jednog. Ali, otom-potom. Važno da ste se pomirili... To mora da se nazdravi… (Uzima flašu rakije iz kredenca, potegne gutljaj iz flaše, pa sipa svima po čašicu.) ‘Ajde živeli!
JOVAN: Živeli... (Njih dvojica nazdravljaju jedan drugom bez reči, gledajući se u oči, hladnih izraza lica.)
BRATIMIR: Deca moja… Momčine moje!... (Bratimir oseća da bi trebalo da pusti koju suzu, ali ne može, pa prelazi rukom preko očiju, kao da briše suze.)
III DEO
(Mirko i Marija su kod Mirka u kući, Mirko stoji raširenih nogu, a Marija skupljenih nogu priljubljena uz njega, naslonjeni na zidu.)
MARIJA: Znači ideš?
MIRKO: Idem.
MARIJA: O bože...
MIRKO: Znaš kako je kad rat izbije, celo selo ide. Neko ’oće, neko neće, ali svi odu. Jedino će Jovan da ostane. On se zainatio.
MARIJA: Zainati se i ti. Nemoj da ideš, molim te. Ostani i ti.. Izvuci se još ovaj put. Pa valjda više neće ...
MIRKO: Dvaput sam se izvlačio na bolest... Ja više volim tebe nego ovu zemlju, al’ šta se može. LJudi idu u rat jedni zbog drugih, da se ne obrukaju, a ne zato što im se ide.
MARIJA: Bolje da se obrukaš a da ostaneš živ, nego da tamo izgubiš glavu...
MIRKO: Bolje je, al’ ja neću da se obrukam. Obrukao bi’ se ja da brukam samo sebe, al’ bruka se cela porodica. Znaš Bratimira... Al’ ja mislim da neće ništa da mi se desi.Ovo mi je prvi rat, neću valjda, odma” da poginem!
MARIJA: Samo si mi ti bitan. Ti ćeš da budeš otac mog deteta.
MIRKO: A, to ćemo posle rata. Imaćemo petoro. Obećaj da ćeš da me čekaš.
MARIJA: Obećavam. Samo tebe volim. Ti znaš da ja pre tebe nikog nisam imala. Čekaću te... (Zagrle se i ćute.)
IV DEO
(Odigrava se kod komšije Zorana u kući.)
(Sede za stolom i razgovaraju.)
BRATIMIR: Kako te bre nije sramota da mi prodaješ kuću u sred rata? Nemaš obraza.
ZORAN: Molim te pazi šta pričaš. Kuća je moja, i mogu da je prodajem kad ja hoću, a ne kad tebi odgovara...
BRATIMIR: Kakav si ti čovek kad prodaješ kuću u sred rata.
Nije ni čudo što niko neće da ti je kupi. Jedino se ja interesujem, što sam naivan i dobar. Može bre švabo svakog časa da upadne. Da sve popali. I šta onda?
ZORAN: Nek’ upadne brate...
BRATIMIR: Pošto je ceniš danas?
ZORAN: Isto k’o i pre petnaest dana.
BRATIMIR: Ništa manje?
ZORAN: Ništa. A kol’ko ti daješ?
BRATIMIR: Isto k’o pre petnaest dana.
ZORAN: Ništa više?
BRATIMIR: Ništa.
ZORAN: Onda ništa od posla. Ako se predomisliš, javi se.
BRATIMIR: Javiću se...
V DEO
(Odigrava se kod Bratimira u dnevnom boravku.)
BRATIMIR: Tako ti kažem. Lepo se ti premesti u štalu. Ja ovde više neću da te gledam. Sin si mi, daću ti najbolju štalu koju imam.
JOVAN: Rešio si da me upropastiš. Kad već ne možeš da me oteraš u rat, ’oćeš da me upropastiš. Teraš me u štalu da crknem k’o pacov. Šta sam ti uradio čoveče?! Što ti nisi poginuo za Srbiju, kad je toliko voliš. Bio si u ratu, vratio si se živ.. Jesi izgubio nogu... Al’ zato što si ti ostao bez noge, ja treba da ostanem bez glave. Šta će mi noga bez glave?
BRATIMIR: Joj, ako te ja uhvatim u svoje ruke, zažalićeš. Što nemam obe noge da te malo šutiram u glavu. E, što neće da mi izraste nova…Ali neka, mogu ja I ovako da te gurnem u provaliju. Nije naše selo slučajno na ivici provalije…
JOVAN: Nije, nije…
BRATIMIR (glasno i gnevno): Nije, nije! Nego da jedni druge ponekad gurnemo niz provaliju! U’vatiš ovako, čoveka za vrat, i samo ga ispustiš...
JOVAN: Da, da… Ništa, ja ću da ostanem da branim selo.
BRATIMIR (potcenjivački): Ti ćeš da braniš selo.
JOVAN: A ko će ako neću ja? Kad vide Švabe da sam sam krenuo na njih, neće ni smeti da me napadnu. Kad se boriš sam, ne možeš da imaš gubitke sve dok te ne ubiju.
BRATIMIR: Tebe čeka štala, pa ti vidi. Još večeras se odmori dobro, pa sutra u štalu. Neću da te pustim nenaspavanog, imam i ja dušu... Pa, navrati na kafu, nemoj da se stidiš. Ovo je tvoja kuća...
VI DEO
(Odigrava se kod poručnika Miljkovića u kancelariji.)
BRATIMIR: Dobar dan. (Rukuju se.) Bratimir.
PORUČNIK MILJKOVIĆ: Poručnik Miljković. Izvol’te.
BRATIMIR: Ja sam doš’o... Meni je malo nezgodno što sam doš’o...
PORUČNIK MILJKOVIĆ: Samo izvol’te gospodine. Ja sam vam na usluzi.
BRATIMIR: Moj sin. To je skot. Ja imam dva sina, jedan je skot, jedan nije... Verujte mi poručniče Miljkoviću, ja sam ga vaspitavao da voli svoju zemlju...
PORUČNIK MILJKOVIĆ: Ne razumem vas gospodine. Šta je bilo sa vašim sinom?
BRATIMIR: On... (Jedva izgovara.) Neće u rat. Neće pa neće. Ja sam ga i molio i terao. Nije meni lako da molim rođenog sina. Znate, ja sam ponosan čovek. Ali, (Piskavim glasom.) izgleda da je i on ponosan na mene. Kad ga zamolim, neće. Kad mu pripretim opet neće... Šta da radim s njim? Dajte mi neki savet...
PORUČNIK MILJKOVIĆ: Situacija je ozbiljna. Otadzbina je u velikoj opasnosti. Moramo da branimo čast i dostojanstvo Srbije. I moji su sinovi na frontu, a i ja se uskoro vraćam na front. Vi sigurno želite da privedemo vašeg sina?_
BRATIMIR (ushićeno): Da, to želim! Znam da jedan vojnik neće da odluči rat; a kad bolje razmislim, ko zna, možda i ’oće. On dobro gađa. Možda skrene pažnju neprijatelju, on je visok oko dva metra...
PORUČNIK MILJKOVIĆ: A da li vaš sin zna da ste došli da ga prijavite? Pretpostavljam da ne zna.
BRATIMIR: Ne zna, ja sam krijući doš’o. Ja sam razmišljao da je najbolje da ga uhvatite na spavanju. Pošaljite jedno desetak ljudi, da ga lakše savladaju;(kroz zube ) zavežete ga, i pošaljete na front.
PORUČNIK MILJKOVIĆ: Drago mi je da ispunjavate patriotske obaveze, ali bojim se da ćete ostati neobavljena posla. Vojska se sada bavi ozbiljnijim stvarima, a siguran sam da ćemo rat da dobijemo i bez vašeg sina. Kome nije do borbe u ovom momentu, ni mi ne možemo da ga nateramo da se bori. Mobilizacija je izvršena... Pojedinci nisu...
BRATIMIR: Nemojte molim vas, samo ste mi još vi ostali...
PORUČNIK MILJKOVIĆ: Žao mi je...
BRATIMIR: Stanite, pa ne mislite valjda da ga ubijem? To je jedini način...
PORUČNIK MILJKOVIĆ (poslednje Bratimirove reči su uticale na poručnika): Postoje izgledi… No, haos je… Pa… Ništa vam ne obećavam...
BRATIMIR (okreće se, izlazi iz kancelarije zamišljeno govoreći): Da… Haos… Do viđenja… Do viđenja… Hvala…
VII DEO
(Odigrava se ispred porodične kuće Petrovića.)
(Ispred kuće Bratimir sedi na krevetu, Jovan pored bunara stoji s rukama u dzepovima, a Marija trčeći ulazi u dvorište.)
MARIJA (plače): Tata, Mirko poginuo. Mirko poginuo...
BRATIMIR (ustaje s kreveta): Šta kažeš? Kako poginuo? (Marija zagrli Bratimira, tako razgovaraju.)
MARIJA: Sad su čitali mrtve. Poginuo.
BRATIMIR: Poginuo? Jesi sigurna?
MARIJA: Sigurna...
BRATIMIR (seda na stolicu, duboko uzdahne i krsti se): Moj Mirko. Moj sin. Bog da mu dušu prosti. (Ćute petnaestak sekundi. Marija plače, Bratimir vidno uzbuđen, Jovan pogođen,ali kao da je očekivao vest.)
JOVAN: Ja sam rek’o da ne ide u rat. Mog’o je još ovaj rat da progura.
BRATIMIR: Ti ćuti. Mirko je izgubio glavu, da bi spasio obraz
JOVAN: Zbog tebe je otiš’o.
BRATIMIR: Nemoj ranu da mi soliš. Ućuti... (Svi ćute, boluju za Mirkom.)
VIII DEO
(Odigrava se u štali.)
(Jovan se izležava na senu, Bratimir ulazi u štalu, i sa vrata mu se obraća.)
BRATIMIR: Znaš šta, Jovane sine, ja sam odlučio da ti više ne možeš da živiš u štali. Idi na ulicu… Snalazi se sam. U kuću ne mogu da te primim, snalazi se sam.
JOVAN(ustaje): Znači, i iz štale me isteruješ?
BRATIMIR: Moram Jovane, moram. Iz kuće sam te isterao u štalu, a iz štale nemam gde da te isteram. Jedino ti je svinjac preostao, tu se slobodno useli što se mene tiče... Nećeš? Onda idi na ulicu. Svet je veliki, naći će se valjda neko mesto za tebe. Ja sam kao otac uradio sve što je bilo u mojoj moći da te ne isteram, al’ ti si tvrdoglav čovek... Nije mi bilo lako, al’ sam te isterao da te ne bi’ ubio.
JOVAN: Da me ne bi ubio. Hvala ti.
BRATIMIR: Da ti kažem iskreno, drago mi je što i ti nisi poginuo u ratu, al’ mi je krivo što si me ovako živ obrukao pred celim selom. Više sam u žalosti za tobom nego za Mirkom. Živ si, ali mi nedostaješ. To je znak da ću uskoro da te ubijem.
JOVAN: Đubre si Bratimire, svaka ti čast. Teško đubre...
IX DEO
(Odigrava se kod Branka u kući.)
BRANKO: Zvao sam te zato što ne mogu da te gledam kako živiš na ulici. Da te je bar u štali ostavio... Ako Bratimir može da te gleda na ulici, ja ne mogu. Živi kod mene.
JOVAN: Kako ću ja pored vaših osam kćeri?
BRANKO: Snaći ćemo se nekako. Pronaći ćemo neki ćošak...
JOVAN: Hvala vam. Već sam razmišljao o svemu i svačemu. Sve je hladnije...
BRANKO: ’Ajde da pogledamo šta možemo da uradimo...
X DEO
(Odigrava se negde na livadi, uz plast sena.)
MARIJA: Ne znam kol’ko je pametno ovo naše.
JOVAN: Koje?
MARIJA: Pa ovo. Između mene i tebe. Celo selo će da nas ogovara.
JOVAN: Pa šta. Mi se volimo. Kad se dvoje vole, niko im ništa ne može. Pogotovo ne oni koji ne vole to dvoje... A ja ne mogu svakoga da volim.
MARIJA: Volim i ja tebe, ali ovo će da ispadne velika bruka. Ej bre, za tvog sam brata bila udata.
JOVAN: Da, ali njega više nema. Poginuo je . Ali ćuti... Kad pogledaš... mog’o je i gore da prođe... rat je to, ljudi opasno stradaju. Da je on živ, ti bi za mene bila samo snajka. K’o što si bila.... E, kad je poginuo... Počeo sam drugačije da te gledam. Odjednom sam počeo da primećujem sve ono što do tad nisam primećivao: da si lepa, da si...
MARIJA: Ma znam ja sve to... A šta ćeš da kažeš Mirijani?
JOVAN: Isto što i tebi. Da te volim.
MARIJA: I nije toliko važno šta će selo da kaže, koliko je važno šta će da kaže tvoj otac. I moj otac, i moja majka... Dođe mi da se spakujemo, i pobegnemo negde.
JOVAN: Otići ću da se pomirim sa Bratimirom, da nas primi u kuću.
MARIJA: Neće da nas primi, videćeš. Garantovano neće.
JOVAN: Ne mora. Ako ne bude hteo da nas primi, živećemo i dalje kod tebe.
MARIJA: Ali kako ćemo kod mene?...
JOVAN: Tvoje će sestre vremenom sve da se poudaju. Kako se koja uda-napravimo jedno dete. Da ti sestre ne nedostaju...
XI DEO
(Odigrava se iza kuće.)
JOVAN... Pa da ti pravo kažem, ja te i nisam nešto voleo.
MIRIJANA(plače): Nisi?...
JOVAN: Nisam. Kunem ti se da nisam. Mislim jesam, ali... Glupo je da ti ovako govorim, ali...
MIRIJANA: A govorio si da jesi, svinjo jedna muška...
JOVAN: Govorio sam...
MIRIJANA: A ja sam ti verovala...
JOVAN: Znam da si mi verovala. Možda sam te pomalo i voleo, ali...
MIRIJANA: Nemoguće da si sve vreme glumio. Voleo si me priznaj.
JOVAN: Ne. Meni je tako najviše odgovaralo: ti mene voliš, ja tebe ne volim... ’Ajde ne plači srce moje. Volim te. (Miluje je po kosi, grli je. Ona njega grli jače.)
MIRIJANA: I sad nećeš da se uzmemo. Pa šta ti to znači?
JOVAN: Ništa... Žao mi je...
MIRIJANA: Govorio si da nećeš u rat da bi se oženio. A sad nećeš da se ženiš. Prevario si me.
JOVAN: Jeste, govorio sam da neću u rat da bi’ se oženio...
MIRIJANA: Pa zašto si onda sve vreme bio sa mnom? Zašto ne razumem?
JOVAN: Pa, čovek da bi bio čovek mora da ima ženu. Ti si bila dobra prilika za mene. Ti si mi odgovarala zato što si onakva kakav ja nisam. Ali nije bilo prave ljubavi. U početku I nije bilo loše... Bolje da ti ja ovako sve kažem nego... Znaš da si osetljiva.
MIRIJANA: Mrzim te! (Udara ga pesnicama po grudima, on i ne oseća.)
JOVAN: To ti se samo čini. Brzo će da te prođe...
MIRIJANA: Koje si ti đubre...
JOVAN: Ne budi takva, ti si još mlada i lepa. Naći ćeš nekog ko će stvarno da te voli, i koga ćeš ti da voliš. A mene ćeš brzo da zaboraviš. Pati još malo, pa ćeš da me zaboraviš. A to što si načeta... nemoj da te brine, celo će selo da zna da sam te ja ostavio zbog druge...
MIRIJANA: A zbog druge me znači ostavljaš? Kad si pre uspeo da nađeš drugu đubre jedno? I nju ćeš da ostaviš zbog neke... treće.
JOVAN: NJu bi’ mog’o da ostavim samo zbog tebe... Ja imam samo vas dve..
MIRIJANA: Zato si i svadbu odlagao. Sve mi je jasno.
JOVAN: Ne. Prvo sam mislio da ću da oženim tebe... Drugu imam tek odnedavno. Najbolje da ti ja kažem o kome se radi. Radi se o mojoj snaji Mariji. NJu sam zavoleo.
MIRIJANA: Šta kažeš sotono? Pa zar nju... Kako možeš? Sram te bilo!
JOVAN: Ja je volim. Još se doduše nismo dogovorili…
MIRIJANA: I ona je đubre! Kad je znala da si moj, šta je tražila. Đubre podmuklo. Platiće mi...
XII DEO
(Odigrava se u Brankovoj kući.)
(Jovan drži desnu ruku iza leđa čuvajući iznenađenje za Mariju. Jasno je da je popio...)
JOVAN: Marija, doneo sam ti...
MARIJA: Pa ti si pijan...
JOVAN: Kako pijan, doneo sam ti cveće... Vidiš... cveće... (Ona pruži ruku.)
JOVAN: Čekaj malo... Doš’o sam... Ne da te prosim, nego da te molim, da se udaš za mene...
MARIJA (nasmeje se puna ljubavi): To uopšte nisi morao da me pitaš! A i nisi morao zbog toga da se napiješ...
JOVAN: Morao sam... Od radosti... Cveće za tebe... (Jovan desnom rukom pruža Mariji "buket" crnog luka sa ostacima ugnječenog cveća, i travom.) Izvini što je ovako... neupakovano... dućani ne rade. Prodavnice ne rade...
MARIJA: Cveće... Doneo si luk, Jovane. Crni luk. Koji si nekome ukrao iz dvorišta... (Jovan tek sada gleda šta ima u ruci) Nekome ko je mog'o da te vidi i prepozna.
JOVAN: Vidi majku mu, posadili luk... umesto cveća... Sad ću ja da im pokažem...
MARIJA: Stani, gde ćeš... sedi tu, ne mrdaj!
JOVAN: Izvini, ne može ovo ovako da se završi. Idem po cveće! Al’ neću kod ovih govnara...
MARIJA: Neka sada...
JOVAN (pruža joj svežanj luka): Evo ti ovo cveće... Idem ja da uberem cveće... Pravo cveće... (Marija ne prihvati dobro svežanj , i on se nadje na podu. Jovan se sagne da ga uzme i padne na kolena.)
MARIJA: Šta...
JOVAN: Marija... Ja ne mogu da... ustanem...
MARIJA: Pa ti nisi... (Marija svom snagom pokušava da ga podigne, pri tom izgubi ravnotežu, i padne. Marija se glasno smeje, a Jovan koliko može, ostaju na podu.)
XIII DEO
(Radnja se odigrava kod Branka u kući, Marija nešto čisti, Mirijana joj se prišunjava s leđa.)
MARIJA (okreće se, mlako): O, zdravo Mirijana. Koga tražiš?
MIRIJANA: Tebe.
MARIJA: A šta ću ti ja?
MIRIJANA (cinično): Da vidim kako si i šta radiš.
MARIJA: ’Oćeš kafu?
MIRIJANA: Ne, hvala ti. Od tebe mi ništa ne treba.
MARIJA: A što? Vidim da si ljuta na mene. Nemoj da mi zameriš, život je takav...
MIRIJANA: Nije život takav, nego si ti takva. Kurvo jedna! Ubiću te! (Mirijana nasrće na Mariju, čupa je za kosu, Marija se očajnički brani.)
MARIJA: Pusti me!
MIRIJANA: Pustiću te kad ostaviš mog Jovana. Kurvo! (U tom momentu pojavljuje se Branko.)
BRANKO: Ej! Šta vam je!... Prestanite! (Razdvaja ih.) Zašto se tučete?
MIRIJANA: Zna ona dobro zašto se tučemo...
BRANKO: ’Ajde dete, smiri se...
XIV DEO
(Odigrava se kod Branka u kući.)
BRANKO: I tako kažeš. Dobro si. Pa o čemu si onda hteo da razgovaraš sa mnom? Nešto okolišeš.
JOVAN: Znaš šta, čika Branko. Ja i Marija se volimo.Eto to. Volimo se.
BRANKO: Ti i Marija se volite? (Mariji.) Daj mi čašu vode. Otkad se
bre vi volite? (Okreće se prema Mariji, tražeći odgovor.)
JOVAN (napuni čašu vode, i daje je Branku): Ima tri meseca. Ali mi se volimo stvarno. Nije to radi reda: upoznalo se dvoje mladih, i šta će drugo nego... Mi se volimo k’o odrasli ljudi. A kad se odrasli vole, to na nešto mora da izađe.
BRANKO: Na šta da izađe?
JOVAN: Na nešto mora. Može i na brak da izađe. E, to sam hteo da ti kažem kad sam ti pričao kako pšenica nije rodila, samo što ti nisi shvatio. To. Ja i Marija planiramo da se uzmemo.
BRANKO: Da se uzmete? Pa vi niste kršteni. Odakle vam pravo da se volite?Ona je udovica tvog brata?
JOVAN: Baš zato i volim Mariju. Kad je mogla s njim, moći će i sa mnom. Ona je divna... (Marija sada prilazi Jovanu, i zagrli ga.)
BRANKO: Da sam znao šta ćete da uradite, ostavio bih te na ulici. A jesi razmišljao šta će tvoj otac da kaže?
JOVAN: Ima de me se odrekne. To što nisam otiš’o u rat neće nikad da mi oprosti, al’ ovo... Ne znam.
BRANKO: Deco, kunem vam se, vi niste kršteni! Nemoj majci da govoriš...
JOVAN: Ako treba ja ću da razgovaram sa njom. Pravo da vam kažem, teže mi je bilo da vama kažem. Žena teže podnosi, ali je lakše da joj se kaže...
BRANKO: Neka, ja ću da joj kažem. (Rafalno ubrzano.) A šta treba da joj kažem? Da se venčavate? Ma ne dolazi u obzir. Prestanite da se volite. Ljubav ionako nije normalna stvar. To mi je rek’o jedan doktor. Prestanite da se volite, a to što ste se voleli neka ostane između ova četri zida. Ja neću nikome ništa da govorim.
MARIJA: Tata, previše se volimo da bi odjednom prestali da se volimo. Mirka više nema... Ne možemo da prestanemo da se volimo samo zato što ti to želiš.Ja hoću da se udam. Hoću da budem srećna.
BRANKO: Znam ja šta je ljubav, i ja volim tvoju majku. Žena mi je... al’ je volim... Al’ovo vaše...
MARIJA: Mi ćemo uvek da se volimo. Uvek. (Grli Jovana.) Ja Jovana više volim nego što sam volela Mirka. Uvek ćemo da se volimo.
BRANKO: To svi misle kad se uzmu... Al’ neka, ako se Bratimir složi, složiću se i ja. Samo... ne verujem da će on da se složi...
XV DEO
(Odigrava se kod Bratimira u kući.)
BRATIMIR... Šta kažeš, Mariju da oženiš? Pa ti nisi kršten! Nisi kršten. (Bratimir prihvata stolicu da bi gađao Jovana, pa odustaje,ali je jako odgurne .) Ko je još oženio snajku?!
JOVAN: Jeste znam, al’ ljubav se rodila. Ona mi više nije snajka. LJubav. Ti znaš kakva je Marija. Da sam je ja oženio, Mirko bi bio zaljubljen u nju... Pogledaj kakva je. Sam si govorio da mi treba žena kao što je Marija.
BRATIMIR (Bratimir opet razmišlja da ga nečim gađa, gleda da odabere čime, pa opet odustaje): Ti nisi kršten! Jao skote! (Mumla za sebe.) ’Oće snajku da oženi. (Nervozno šeta.) A Mirijana? Šta ćeš Mirijani da kažeš?
JOVAN: Rek’o sam joj isto što i tebi. Šta sam drugo mog’o da joj kažem? (Duboko uzdahne.Govori pun optimizma.) Jebi ga, život je takav. Svako ko je bar malo pametan, ne može da shvati šta ga je snašlo u životu. Ne može!
BRATIMIR: A da ne pričam o tome što će celo selo da mi se smeje. Meni će da se smeje, neće tebi. Ovo selo se smeje- samo kad ništa nije smešno.
JOVAN: Pa neka se smeju, ako im baš ništa nije smešno!
BRATIMIR: I još imaš muda da mi kažeš to?Ovo.
JOVAN: Ne bi’ ja ni doš’o da se mirim s tobom da ne treba da se ženim. Marija ne može da živi u štali,kod nje je tesno, jedino si nam ti ostao.
BRATIMIR: E pa ako sam ti još samo ja ostao, na pogrešna si vrata zakucao. Ne znam šta da ti radim. Ništa ti više ne mogu osim da te ubijem. Samo to. Nemoj da budem prvi koji te je ubio...
JOVAN: Gotovo je Bratimire. Dogovorili smo se. Ni Branko nema ništa protiv. Šta da radi čovek...
BRATIMIR: Ej bre, jesi li ti pri čistoj pameti? Brat ti se još nije ni o’ladio, a ti... Pa to svet nije video. Braća i treba jedan drugom oči da vade, to je normalno, al’ ako neko pogine, neko poštovanje mora da postoji. Ako ga nisi voleo dok je bio živ, nemoj to da pokazuješ sad kad je mrtav. ’Ajde molim te idi razgovaraj s njom, i reci joj da nema ništa od toga.
JOVAN: Nema šansi, to je gotova stvar. Niko ne može da nas razdvoji.
BRATIMIR:Uzmi se u pamet, i raziđite se!
JOVAN: Nemoguće je. Uzećemo se sigurno.
BRATIMIR: Ako je tako, gubi mi se s očiju. Gubi se! Tek ćeš ti da vidiš s kim si se zakačio...
XVI DEO
(Odigrava se kod komšije Zorana u kući.)
BRATIMIR: Poslednji put te pitam: ’oćeš da sniziš cenu?
ZORAN: Neću. Po stoti put ti kažem da neću.
BRATIMIR: Što si ti neki tvrdoglav čovek. Nije te mrzelo da me odbijaš sto puta. Ej, sto puta si ti mene odbio! ’Ajde spusti cenu, nemoj da se brukaš za te pare.
ZORAN: Ti se brukaš za te iste pare.
BRATIMIR: Brukam se, ali ja treba da dam te pare, a ti treba da ih uzmeš. U tome je razlika.
ZORAN: ’Oćeš da kupiš kuću ili nećeš? (Bratimir umesto da “kaže: ’Oću,” lupa stegnutom pesnicom o sto, i stisnutih usana gleda oštro u Zorana.)
’Oćeš da kupiš, ili nećeš?
BRATIMIR: ’Oću, i da te više nikad ne vidim!
ZORAN: Kad ćeš da doneseš pare?
BRATIMIR(krenuo je vani): Doneću ti sutra...
XVII DEO
(Odigrava se kod Branka u kući.)
(Jovan leži na krevetu, sa rukama stavljenim iza glave.)
MARIJA (veselo): Kaži dragička.
JOVAN: Neću. Umoran sam. Nisam nizašta.
MARIJA: Kaži, kaži dragička.
JOVAN: Dragička.
MARIJA: Trudna sam.
JOVAN: Trudna si? (Ustaje sa kreveta, podiže je sa zemlje, i okreće je oko svoje ose.)Volim te. Tek sad vidim da te volim.
MARIJA: I ja tebe.
JOVAN(spušta je na zemlju): Kad si saznala?
MARIJA: Danas. Sve je u redu. U drugom sam mesecu.
JOVAN: Znači, još jedan Petrović. Zvaće se Gavrilo.
MARIJA: A šta ako bude žensko?
JOVAN: ’De Gavrilo može da bude žensko... (Poljube se, zatim stoje tako zagrljeni.)
XVIII DEO
(Odigrava se kod Bratimira u kući.)
DRAGAN: Bratimire, hteo sam nešto da ti kažem, onako, prijateljski.
BRATIMIR: Reci.
DRAGAN: Doći će ti inspekcija.
BRATIMIR: Kakva inspekcija?
DRAGAN: Iz grada.
BRATIMIR: Ko ti rek’o?
DRAGAN: Čuo sam... Možeš da budeš siguran. Neko te je ocinkao.
BRATIMIR: Jesi siguran?
DRAGAN: Siguran. Neko te ocinkao.Iš’o tamo da se žali. Ne znam ko.
BRATIMIR: Au majku mu, pa kako da ja to izbegnem. Da odem negde na par dana...
DRAGAN: Dzabe ti je, naći će te. To su ozbiljni ljudi.
BRATIMIR: Imaš pravo. Ništa, sačekaću ih. Da spasim šta se spasti može. Je l’ znaš kad će da dođu?
DRAGAN: Ne znam časti mi. Verovatno ovih dana.
BRATIMIR: Ovih dana. U, majku mu... Dobro Dragane, hvala ti... Ja sam za tebe mislio... A sad ... hvala ti još jednom...
XIX DEO
(Odigrava se kod Bratimira u kući.)
INSPEKTOR: Vi ste Bratimir Petrović?
BRATIMIR: Da, ja sam.Šta treba?
INSPEKTOR: Dozvolite mi da uđem, moraću sa vama da porazgovaram. Inspekcija.
BRATIMIR: Kakva inspekcija? Vi mora da ste pogrešili, evo vam je prodavnica tamo, ja sam običan seljak.
INSPEKTOR: Ne, nije greška. Vas tražim. Dobili smo informaciju da nezakonito držite berbersku radnju.
BRATIMIR: Pa da držim videla bi se valjda. Za šišanje je potreban pribor. Naročito za brijanje. Treba čovek da ima sav pribor. Pitajte nekoga ko drži berbernicu. Ideja vam je dobra, žao mi je što se toga nisam ranije setio. Mog’o bih stvarno da otvorim jednu...
INSPEKTOR: Setili ste se vi mnogo pre mene. Nemojte da se pravite ludi. Imam svedoka. Otkad radite?
BRATIMIR: Ja dobro živim i od penzije. Nikad se nisam žalio na penziju.
INSPEKTOR: Gospodine Petroviću, otkad radite?
BRATIMIR: U mojoj firmi, od osamnaeste godine života. Ako vas to interesuje.
INSPEKTOR: Ne, to me ne interesuje. Interesuje me berbernica. Od kad radite? Ako mi ne priznate, dolaziću vam svaki dan.
BRATIMIR (baca cigarete o pod): Oduvek! Otkad znam za sebe!
INSPEKTOR: Polako gospodine Petroviću, smirite se...
BRATIMIR: Neću da se smirim! Celog života ja nisam plaćao porez, i sad se neko naš’o da me prijavi. Što ja da plaćam porez kad svi plaćaju! Neće država da propadne zbog mene. A zahvaljujući meni, samo meni, celo selo je obrijano i ošišano.
INSPEKTOR: Dobro, smirite se, ja sam razuman čovek... Dogovorićemo se...
BRATIMIR: Ti si razuman čovek. Pogledaj kako si neošišan! Kako te bre nije sramota da kod berberina dolaziš neošišan? I ne znam kako da se dogovorimo? Kako? Ne misliš valjda da plaćam porez.
INSPEKTOR: Ne mislim. Lako ćemo da se dogovorimo. Ne tražim mnogo.Ja sam razuman čovek. Mogu da se vratim u službu, i da kažem da nikakva radnja ne postoji. Sve zavisi od vaše dobre volje.
BRATIMIR: Imam ja dobru volju, al’ nemam pare za bacanje. Danas si doš’o ti, sutra će neko drugi, prekosutra ...
INSPEKTOR: Ma neće niko ja vam garantujem.
BRATIMIR: Kako garantuješ?
INSPEKTOR: Samo vi odrešite kesu.
BRATIMIR: ’Ajde neka ti bude. (Bratimir teška srca vadi buđelar.) Je l’ dovoljno? Ali moraš da mi kažeš ko me je ocinkao.
INSPEKTOR: E to ne mogu da vam kažem. I od te osobe sam primio pare da ćutim. Moram da ga ispoštujem.
BRATIMIR: Znači i pare ti je dao. Toliko me mrzi da je bio spreman i da se istroši, samo da meni naudi. Ne pitam te kol’ko tražiš. Kaži mi ime i prezime. (Vadi novac iz kredenca, svežanj novčanica.) Evo. Ovo je tvoje. On ti sigurno nije ovoliko dao.
INSPEKTOR: Dragan Ilić.
BRATIMIR: Dragan Ilić? Dragan Ilić... A zato mi je on rek’o da dolazi inspekcija, da ne sumnjam na njega. E pa, hvala ti prijatelju...
XX DEO
(Odigrava se kod Inspektora u žandarmerijskoj stanici.)
INSPEKTOR: Gospodine Petroviću, ovo su ozbiljne optužbe. Osumnjičeni ste za trovanje svinja i jednog psa. Šta imate da kažete u svoju odbranu.
DRAGAN: Sigurno je on. Nema ko drugi da bude. Jedino je on imao razlog da mi potruje svinje. Niko drugi. Verujte mi gospodine inspektore, on je.
BRATIMIR: Da li ste svesni za šta me optužujete? Da sam otrovao svinje. Meni svinje nisu ništa skrivile...
DRAGAN: Laže inspektore! Laže! Zar mu ne vidite u očima da laže? Ja garantujem da je on. Uhapsite ga slobodno. Uhapsite ga, on je.
INSPEKTOR: Uhapsićemo ga, ako nađemo dokaze.
DRAGAN: On je dokaz! Pogledajte samo taj izraz lica. Celo selo zna da je lud čovek. On je.
BRATIMIR: A što bi’ ja potrovao tvoje svinje? Ja cenim tvoje svinje. Ti mene očigledno mrziš. Ne znam zašto, al’ me mrziš.
DRAGAN: Zna se dobro zašto ja tebe mrzim. Ja tebe mrzim što si mi otrovao svinje i psa. A ti mene mrziš zato što sam te ja prijavio inspekciji za berbernicu. A ja sam te prijavio da te ne bi prijavio neki neprijatelj... Ono đubre od inspektora ti je sve reklo.
BRATIMIR: Koje đubre od inspektora? Nikakav inspektor kod mene nije bio. Da je stvarno bio... ja bi’ bogami nešto i preduzeo. Je l’ vidite vi gospodine inspektore šta je on u stanju da izmisli, samo da bi me strpao u zatvor...
INSPEKTOR: Gospodine Petroviću, gde ste bili prekjuče između dvadeset i dvadeset dva časa?
DRAGAN: Bio je u mom dvorištu. Ja sam ga video! Zaboravio sam da vam kažem da sam ga ja video. Sad imamo i svedoka. Uhapsite ga!
INSPEKTOR: Niste mi odgovorili, gde ste bili između dvadeset i dvadeset dva časa.
BRATIMIR: Gde bi’ bio. Bio sam kući. Znao sam da ćete to da me pitate. Bio sam kući. Otkud sam ja znao da neko truje njegove svinje?
INSPEKTOR: Imate li svedoka da ste bili kući?
BRATIMIR: Nemam svedoka.
DRAGAN: Ja sam ga video inspektore! Žimi deca ja sam ga video.
INSPEKTOR: Vaše izjave date u afektu su pristrasne, i ne mogu poslužiti kao verodostojan dokaz.
BRATIMIR: Ja bre ni čoveka ne bi’ mog’o da otrujem, a kamoli jadnu životinju. Čoveka možeš da zamrziš, životinju ne možeš. Ee, da su ljudi, bar malo životinje... Ja vam tvrdim da bi ovaj svet bio bolji!
DRAGAN: ’Oće da kaže da će i mene da otruje. To ’oće da kaže! Znam ja njega. Inspektore ako mi se nešto desi, znajte da me je on otrovao. Ako me otruje, sahranite me sa mojim svinjama... A psa sahranite negde drugde. Neću da me sahranjuju sa psima...
BRATIMIR: Ne brini se, Dragane, neću ja da te otrujem. Lako je da otruješ čoveka; al’ posle može da te grize savest: što ga nisam udavio, mog’o sam i da ga zakoljem... ili da ga upucam... Nije ni to tako jednostavno.
INSPEKTOR: Gospodine Petroviću, ako istraga bude utvrdila da ste krivi, snosićete sve posledice po zakonu. Upozoravam vas.
BRATIMIR: Meni je žao zbog ovog što se desilo. Neka ti bude uteha da je moglo nešto gore da te snađe.
DRAGAN: Bog će da te kazni za ovo što si uradio...
XXI DEO
(Odigrava se kod Branka u kući.)
BRATIMIR: Branko, hteo sam da razgovaram s tobom.
BRANKO: Znam o čemu. O ovo dvoje što su poludeli.
BRATIMIR: O njima. Je l’ bi ti dao Mariju za mog Jovana?
BRANKO: Šta da ti kažem. Ako se vole, nek’ se uzmu. Pokušao sam da je ubedim, al’ ubedi ona mene...
BRATIMIR: Tisi zajeb’o stvar. Primio si ga u kuću. Imaš osam kćeri, i on se zaljubio baš u Mariju!...Zaljubio se...
BRANKO: Pa, ako se vole...
BRATIMIR: Slušaj Branko , ja sam doš’o nešto važno da ti kažem. ’Teo sam da ti kažem nešto, pre nego što odlučiš da daš Mariju. Slušaj me dobro: on ne može da ima decu.
BRANKO: Kako ne može?
BRATIMIR: Lepo, ne može. On krije da ne može. Zato stalno priča kako će da ima decu, zato što ne može da ih ima. Da neko ne posumnja, razumeš. Posle bi svalio krivicu na Mariju. Ja to ne mogu da prećutim. Zbog vaše Marije.
BRANKO: Čekaj, otkud ti to znaš? Ništa se ne priča po selu, a čim se ne priča po selu, tu nešto nije u redu. Ti znaš da se ovde zna sve što se krije.
BRATIMIR: Ma znam, al’ niko ne zna da je on omađijan čovek. Omađijala ga luda Rosa.
BRANKO: Ja znam da veštice postoje, al’ u našem selu nema ni jedna. Rosa je luda, al’ nije veštica. Rosa se samo hvali da je veštica. Nema toga u našem selu. Znaš da nam žene rađaju k’o kruške. I ja sam, kobajagi, omađijan, pa moja Dara rađa, ih...
BRATIMIR: Ma je l’ čuješ ti mene šta ti pričam. Žene rađaju, al’ ovde je u pitanju on. On ne može...
BRANKO: Onda da idemo kod Rose. Da proverimo.
BRATIMIR: Misliš da idemo? ’Ajde da idemo...
XXII DEO
(Odigrava se u kući lude Rose.)
(Bratimir i Branko kucaju na vrata. Rosa odškrine vrata, tek toliko da ih vidi. Rosa je obučena u otrcanu haljinu do zemlje, ima vrlo dugu crnu kosu.)
BRANKO: Zdravo Roso. Hteli smo da popričamo nešto s tobom. (Ona bez reči polako otvara vrata, oni ulaze. U sobi ima puno mačaka.)
BRATIMIR: Kako si Roso?
ROSA: Dobro. A što pitaš?
BRATIMIR: Ništa, samo pitam...
ROSA (odsečno): Što ste došli?
BRATIMIR (dok Bratimir govori, ona nešto tiho, nerazgovetno pevuši): Došli smo da se Branko uveri da si omađijala mog sina Jovana, da ne može da ima decu.
ROSA: Sanjala sam noćas muža. On mi je rek’o da ćete da dođete. Mene moj muž nikad nije slagao!
BRANKO (poverovavši): Kad si ga sanjala, mi smo se juče dogovorili?... Reci mi, jesi omađijala Jovana il’ nisi. Ako jesi, da mu skineš mađije. Samo mi to reci i idemo.
ROSA: Došli ste na pravo mesto. Ja ga nisam omađijala. Ja stavljam mađije samo kad to traži neko od najmilijih. Ako najmiliji traže da čoveku krene loše, ja im pomognem, ha-ha-ha. Tvog sina nisam omađijala. Ako ’oćeš da ga omađijam, to će da te košta.
BRATIMIR: Nisi ga omađijala, al’ se ponaša kao da jesi. Ma omađijala si ga ti!Gledaj me u oči, Roso.
ROSA: Meni ti deluješ kao da si omađijan. Da vidim dlan. (Bratimir pruži ruku, ona ga uhvati za ruku i gleda u dlan. Vrlo značajno i ozbiljno.) Neko te omađijao.
BRATIMIR: Možda i jeste. Kad imam neprijatelje koji me ne vole...
ROSA: Stavi ispod jastuka mišji rep, kokošje perje i jedno kuvano jaje. I tako spavaj tri noći. Nemoj da ti neko ulazi u kuću ta tri dana. Na kraju dovedi popa da ti okadi sobu, i donesi meni litar rakije. Tako ćeš da skineš mađije.
BRATIMIR: A je l’ mogu da znam ko me je omađijao? Ja vidim da u zadnje vreme gubim u šahu... Ja znam ko je, samo mi ti...
ROSA: Napolje! Napolje! Da više nikad niste došli! Napolje! Napolje! Izlazite napolje!
BRANKO: Šta ti je Roso?
ROSA: Napolje! Napolje! Napolje!
BRATIMIR: Vidiš da je luda… Dobro, izvini... (Izlaze iz kuće.)
BRANKO: Jesam li ti rek’o da nije omađijan.
BRATIMIR: Ma šta nije, jeste. I ja sam omađijan. Lepo žena kaže.
BRANKO: Ma šta priča gluposti!
XXIII DEO
(Odigrava se kod Branka u kući.)
BRATIMIR: Da znaš Branko, da sam ljut na tebe.
BRANKO: Što bre Bratimire?
BRATIMIR: Što si primio onog skota u kuću.
BRANKO: A zato... To znam...
BRATIMIR: Zato. Nisam ga ja isterao da ga ti primiš. Srce me zaboli kad ga vidim u toplom i nahranjenog. Sinoć oka nisam sklopio od brige. Nisam ga ja zato izbacio.
BRANKO: Moram da ti priznam da sam ga sam zvao, nije mi se on sam ponudio. Sam sam ga zvao.
BRATIMIR: E pa nisi trebao da ga zoveš! Trebao si prvo mene da pitaš. Razumem da ti ga je žao. I meni ga je jednog dana bilo žao, zamalo ga nisam pozvao u kuću.
BRANKO: Šta da ti kažem Bratimire. Nisam mog’o da ga gledam na ulici. Još sad kad je za’ladnilo, morao sam da ga primim. Ipak smo neka familija.
BRATIMIR: Jeste, al’ da ga ti nisi primio on ne bi imao kud, i otiš’o bi u vojsku. I onda... Jednog sam sina izgubio, i nikad neću da ga prežalim. Al’ je poginuo junački za otadzbinu. Mora i ovaj drugi da ode da se bori. Šta bi ti radio da imaš sina. Sigurno ga ne bi trpeo ovde.
BRANKO: Bogami ne bi’. Što jeste, jeste. Al’ ja nemam ni jedno dete. Sve ženskadija.
BRATIMIR: Znam ja to. Meni žena mlada umre, i ja ostado’ sa ova dva. Misliš da je meni lako da izgubim dva sina. Mnogo mi je teško. Al’ mi je lakše da ih nemam, a da znam da sam imao prave ljude, nego da ih imam, a da je bolje da ih nemam. E. Zato sam i hteo da te pitam: kol’ko tražiš?
BRANKO: Šta, kol’ko tražim?
BRATIMIR: Kol’ko para tražiš?
BRANKO: Za šta?
BRATIMIR: Za Jovana. Da ga izbaciš iz kuće. (Bratimir vadi novac I broji.)
BRANKO: Da ga izbacim iz kuće? Ne tražim ništa. Neću da ga izbacim.
BRATIMIR: ’Ajde, ’ajde. Nismo deca. Kol’ko tražiš?
BRANKO: Nisam ja takav. Neću da ga izbacim, i gotovo.
BRATIMIR: Ali zašto pobogu? Moj je sin, a tvoj, ’leb jede.
BRANKO: Neću da ga isteram. Sedi da ručamo.
BRATIMIR: Nećeš da se zameriš s njim; on će da zna da ako ga isteraš, da sam ga, ustvari, ja isterao. Pametan je on.
BRANKO: Ne, hvala ti na predlogu. Ali ne mogu da ga isteram.
BRATIMIR: Nećeš. Kako možeš da budeš tako dobar? Dobro Branko, zatrebaću i ja tebi nekad u životu. Da si mi sad pomog’o, nikad ti ne bi’ zaboravio.
BRANKO: Sedi da ručamo! (Bratimir odlazi vrlo nezadovoljan.)
BRATIMIR: Nisam gladan!
XXIV DEO
(Odigrava se kod Vite u kući.)
JOVAN: Čika Vito, doš’o sam da te zamolim nešto. Mislio sam, pošto se ženim... Čuo si da se ženim. Mislio sam da... da mi budeš kum.
VITA: Da ti budem kum?
JOVAN: Da. Kad bi samo hteo da mi budeš kum. . Znaš, ne mogu sam sa ženom pred matičara. Zato sam mislio da tebe uzmem za kuma. Ja bi’ uzeo nekog od mojih drugara, al’ oni odoše u rat...
VITA: Izvini, ali ja ne mogu. Ja već imam pet kumstva. I ne samo to. Nego, ja sam sa tvojim ocem u dobrim odnosima, ne mogu sad da ih kvarim. Pre neki dan smo razgovarali, i on mi se žalio na tebe...
JOVAN: Ma ne bi se on na tebe naljutio. On kad je ljut na mene, ti možeš oči da mu vadiš. Ništa mu nije važno kao ja. ’Ajde ko boga te molim.
VITA: Ne. Stvarno ne mogu. Ne mogu zbog Bratimira. Rado bih ja to prihvatio... Nađi nekog drugog. Mada ja mislim da niko iz sela neće hteti da ti bude kum. Ti probaj, al’ ne verujem. Tvog oca neki cene, a neki ga se plaše.
JOVAN: Ti se sigurno plašiš da više neće hteti da te šiša. Pa ja bih te šišao. I tebe i tvoju porodicu.
VITA: Ma nije zato. Stvarno nije zato. Najbolje ti potraži nekog drugog...
XXV DEO
(Odigrava se kod Branka.)
BRATIMIR: Branko, doš’o sam da razgovaramo. Da izbaciš onoga iz kuće. Pravo na ulicu. Na ulicu!
BRANKO: Kako da ga izbacim, kad su rešili da se uzmu? Decu može da ima, šta sad nije u redu?
BRATIMIR: Ti kao da si na njegovoj strani. Plašiš se za ćerku što je načeta, da niko neće da je uzme, pa da je uvališ Jovanu. Ako je on budala, ja nisam. Slušaj šta ću da ti kažem: ako ga ne isteraš u roku od dva dana, ti si za mene mrtav čovek. Ti za mene više ne postojiš.
BRANKO: Nemoj tako Bratimire, zar zbog dece da se svađamo... I nemoj tako...
BRATIMIR: Zašto da se ne svađamo? Još se ni jednom nismo posvađali, a dobri smo prijatelji. Ti si i onako za sve kriv. Ti si ga primio u kuću.
BRANKO: Ja bi’ ga možda i isterao zbog tebe, al’ šta da kažem Mariji. Shvati da ’oće da se venčaju.
BRATIMIR: Šta te briga za Mariju, ćerka ti je... razumeće te. Kaži da si se posvađao sa Jovanom; da ti je psovao majku i vređao, i da ti je rek’o da je Marija kurva, pa si ga zato isterao.
BRANKO: Ne mogu. Star sam da lažem. Ionako bi joj Jovan rek’o da to nije istina.
BRATIMIR: Izbaci i Mariju iz kuće, tako ćeš lakše da isteraš Jovana.
BRANKO: Ne dolazi u obzir. Nikog ja ne izbacujem iz kuće.
BRATIMIR: Dobro, onda zaboravi da smo se ikad u životu sreli, kad me vidiš na ulici ne javljaj mi se, ne dolazi više da te šišam, i idi u pičku materinu! ’Ajd’ zdravo!
BRANKO: Čekaj...
(Branko ostaje zatečen, ipak nije očekivao ovakvu reakciju.)
XXVI DEO
(Odigrava se pred kućom, i u Brankovoj kući.)
(Marija je primetila nedaleko od kuće da se Dragan Ilić približava Brankovoj porodičnoj kući, sa vojnim policajcima. Utrčava u kuću uspaničena i uneređena. Jovan iz polu-ležećeg položaja brzo ustaje. )
JOVAN: Šta je bilo?
MARIJA: Beži... vojna policija... vojna policija...
JOVAN: Gde ću... kroz prozor...
MARIJA: Videće te... Iz tog pravca... Uhvatićete!
JOVAN(gleda u tavan): Popeću se na tavan... (Jovan primiče sto, i ubrzano otvara tavan i penje se. Marije se sređuje kako bi delovala što normalnije.)
PRVI VOJNI POLICAJAC: Čiča, ti si se baš nameračio na ovoga...
DRAGAN: Njegov otac želi da on ode u vojsku, a on neće... Pošto ja mrzim njegovog oca - mladi ste i zdravi - sigurno ste i vi nekoga u životu mrzeli... (Dragan iskorači ispred policajaca, i hoda unazad nastavljajući da priča.) Ali nije to isto kao kad mrziš Bratimira... Njemu ne možeš da se osvetiš! I da ga ubiješ, njemu će da bude drago što si ga ubio, jer ćeš zbog njega da ideš u zatvor. Zato ja neću da ga ubijem-da mu ne bi bilo drago. E, zato 'oću da se osvetim njegovom sinu! To će malo da ga pogodi! (Dragan se okreće ka vratima kuće, i visoko uzdignutim kažiprstom pokazuje gde treba da uđu. Zatim otvori vrata ,i pokaže policajcima da uđu. Policajci ulaze, a Dragan za njima.)
DRAGAN: Dobar dan!... E, ovde jede, odmara se, i provodi slobodno vreme, najveći vojni begunac u Srbiji.
MARIJA: Dragan Ilić! Đubre, zar ti nije Bratimir dao po nosu! I kako to ulazite, nije vam ovo...
DRAGAN (izveštačenim grubim glasom): Ćuti ti, kurvo Petrovićka!
MARIJA: Marš napolje!
DRUGI VOJNI POLICAJAC: Dobro, dobro! Gde ti je taj?
DRAGAN: Potražite ga sami! (Policajci počinju da pretražuju kuću. Znatiželjno gleda i opipava stvari, i glasno “njuši” neke od njih, kao da će tako namirisati Jovana, on šparta po sobi.) Kad bi švabe videle kako smo uredan narod, kako se sve cakli i sija, kako nam je prašina obrisana, ja ti tvrdim da bi pobegli tamo odakle su došli! (Policajci videvši da nema nikoga, ulaze u sobu.)
PRVI VOJNI POLICAJAC: Čiča, nema ti ga ovaj!
DRUGI VOJNI POLICAJAC: Dosta je zezanja!
DRAGAN: Gde si ga sakrila? A?! Da nije u šumi?
MARIJA: On je daleko odavde. Na sigurnom.
DRAGAN: Znam da je ovde negde, gde si ga sakrila? Tu je negde...
MARIJA: Na sigurnom je. Nikad nećeš da ga nađeš.
DRAGAN: Znate gde je, momci? Na tavanu! Lično ću da ga uhvatim za uši! Daj sto. (Dragan se penje na sto, pokušava da se popne na tavan, ali u jednom momentu gubi ravnotežu i padne na pod.)
DRAGAN (drži ruke na leđima i jeca): Aaa... Aaaa... (Vojnici mu pomažu da ustane.)
DRAGAN: Ovde nije mog'o da se popne! Uh, leđa... Kad ja ne mogu, ne može ni jedan pišljivi Petrović!
DRUGI VOJNI POLICAJAC: Idemo da pročešljamo rodnu kuću...
PRVI VOJNI POLICAJAC: Čiča čuvaj se ako ga ne nađemo. Tebe ćemo da 'apsimo!
DRAGAN: Nema on kuću! Koja džukela ima kuću... Otac ga je isterao iz kuće. Ali, ko zna. Možda su sve to dogovorili, da bi se pred selom opravdali... (Njih trojica odlaze, Marija čeka da se udalje gledajući kroz prozor, Jovan ne čekajući njen poziv, silazi sa tavana.)
JOVAN: Platiće mi ovaj Dragan za ovo!
MARIJA: Pusti ga, samo navlači na sebe još veću hajku...
JOVAN: U stvari, neću ja da se mešam. Znaš ko će da mu rasplače milu majku za ovo?
MARIJA: Ko?
JOVAN: Bratimir... (Marija potvrdno klima glavom.)
XXVII DEO
(Odigrava se u Bratimirovoj kući i dvorištu.)
(Vojni policajci, i Dragan Ilić stižu u Bratimirovo dvorište. Bratimir sedi na stolici i pije rakiju, kada ih ugleda ustaje sa stolice i dočekuje ih širokim osmehom i srdačno.)
BRATIMIR: Oo, Dragane, 'ajde brate mili, dobro mi došli! (Bratimir tapše vojnike po ramenima i grudima. Odjednom odsečno) Koliko si visok? A ti? Kao moj Jovan! On izgleda, ovako kad ga pogledaš, kao da je visok, a u stvari je ogroman.... Njemu su ramena od ovog bunara, pa sve tamo do one štale...
DRUGI VOJNI POLICAJAC: Mi smo ti čiča, vojni policajci. Tražimo Jovana Petrovića.
BRATIMIR: I ja ga tražim! To mi je sin! To je onaj što ima ramena odavde do...
DRAGAN: 'Ajde momci šta čekate? Upadajte i sve pretresite!
BRATIMIR: 'Ajde i ja ću da ga tražim sa vama, možda ga svi zajedno lakše nađemo... Jovane! Jovane sine, izađi sine ako si tu! Vidi kakvu bruku si mi napravio. (Bratimir se priključujje ostalima u potrazi za Jovanom. Par minuta svi prtetražuju, a onda se Dragan i Bratimir nađu sami ispred kuće.) Dragane, brate mili, nema te da svratiš na čašicu rakije...
DRAGAN (govori nervozno, i tiho da ostali ne čuju): Nemoj pred ovim ljudima da glumiš cvećku, i da se praviš da me voliš... Lepo sam ti rek'o da te (uzvikne) mrzim!
BRATIMIR: Pa nije sve u tuči i svađi...
DRAGAN: Molim te, ne baljezgaj! Ako je neko siledžija - to si ti!
BRATIMIR: Ja ne volim da se tučem. Meni kad neko pomene tuču, ja sam u stanju da ga... da ga prebijem... Sav se naježim... i... sav se uzbudim! Žao mi je što nećeš sa mnom da se družiš... (Bratimir menja izraz lica, a pomalo i ton.) Ali naučiću te ja već... nekim stvarima... (Vojni policajci izlaze iz kuće pomalo nervozni.)
DRUGI VOJNI POLICAJAC: Je li bre čiča, koga ti ovde...? Tebe ćemo da hapsimo.
PRVI VOJNI POLICAJAC: Tebe, tebe. Mora da ga ti kriješ, kad ga nigde nema.
BRATIMIR: Nema ga. Kamo sreće da je u mojoj kući!...
DRAGAN: Možda se đubre stvarno tamo krije; računa tamo niko neće da ga traži... Momci, (izgovara kao naredbu) prevrnite moju kuću naopako, i sve ostalo naopako!! (Njih trojica ubrzano odlaze, a Bratimir zauzima stav koji obećava.)
XXVIII DEO
(Odigrava se u susednom selu kod Trajka u kući.)
(Jovan kuca na vrata, otvara mu čovek sav u brašnu. Čovek je oniži i proćelav, deluje dobroćudno i veselo. )
JOVAN: Dobar dan... Ja se izvinjavam... Je l’ mogu da uđem? Samo da vas zamolim nešto? Znam da me prvi put vidite... Ja nisam iz vašeg sela...
SELJAK IZ SUSEDNOG SELA: ’Ajde dete, uđi. Koji te đavo naterao da dođeš u naše selo? Znam da nisi iz našeg sela. Izvini ja sam u testu, mesim hleb. (Briše brašno sa lica krpom, a onda pere ruke.)
JOVAN: Ja sam iz susednog sela. Vi ste sigurno bili u mom selu...
SELJAK IZ SUSEDNOG SELA: Nisam nikad bio. Ja u tvom selu imam rodbinu... Zato ne idem. To je duga priča.
JOVAN (rukuju se):Ja sam Jovan.
SELJAK IZ SUSEDNOG SELA: Trajko.
JOVAN: Verujte mi da sam na vas naiš’o sasvim slučajno. Nisam hteo da naiđem baš na vas, nego na bilo koga.(Jovan namerno okreće na šalu jer mu se čovek odmah dopao.) Razmišljao sam: možda čovek mesi testo, možda spava, al’ sam se ipak odlučio za vašu kuću...
TRAJKO: A i neka si vala, odavno gosta nisam imao. Baš mi je milo što si doš’o. Ali moraš da mi kažeš: zašto si doš’o?
JOVAN: Doš’o sam da bi’ vas zamolio za jednu uslugu. Al’ da znate da ja nikom ne ostajem dužan...
TRAJKO: Da ne misliš da ti dam pare na zajam!
JOVAN: Ma ne radi se o parama. Treba mi kum. Ne mogu pred matičara bez kuma.
TRAJKO: ’Oćeš ja da ti budem kum?
JOVAN: Pa- ’oću! (Glasno se poljube tri puta.)
TRAJKO: A što nisi naš’o kuma u tvom selu? Imaš nekog drugara valjda...
JOVAN: Da ti kažem iskreno: niko neće da mi bude kum. Mnoge sam pitao, niko neće. Neće da se zameraju sa mojim ocem. Moj otac je protiv tog braka...
TRAJKO: A što je tvoj otac protiv?
JOVAN: LJuti se što ’oću da oženim snajku.
TRAJKO: Snajku? Tvoju snajku?
JOVAN: Moju.
TRAJKO: Nisi… A brat? Šta on kaže?
JOVAN: Brat je poginuo. Hvala bogu da je jedan od nas dvojice živ... mislim, da nastavim lozu...
TRAJKO: Je l’ u ratu poginuo? A što ti nisi na frontu, zdrav si i prav, ne bi’ rek’o da si kukavica? E što nemam dvae’’st godina, videli bi kako čiča puca...
JOVAN: Baš zato što nisam... Nemam šta da dokazujem. Znači naš’o sam kuma? (Stavlja mu ruku na rame.)
TRAJKO: Naš’o si. Gre’ota je da ostaneš neoženjen. ..
XXIX DEO
(Odigrava se kod Branka u kući.)
JOVAN: Čika Branko, Bratimir dobro zarađuje kao berberin...
BRANKO: Znam, pa šta?
JOVAN: On je jedini berberin u selu... Mislio sam da mi pozajmiš pare da otvorim berbersku radnju. Možemo zaradu da delimo na pola...
BRANKO: Berbersku radnju?
JOVAN: Da. Mislim da bi trebalo da otvorimo, Bratimir će da se ljuti... Da mu vratim za sve.
BRANKO: Ne da će da se ljuti, nego...
JOVAN: Ništa nam ne može.
BRANKO: On je, koliko ja znam, najopasniji kad ti ništa ne može.
JOVAN: Već mi je uradio sve što je mog’o.
BRANKO: Al’ meni nije. Meni još ništa nije uradio. Prvo sam te primio u kuću, sad ti otvaram radnju...Zato je mene strah.
JOVAN: Ne brini se za sebe, neće ti ništa. Ja sam mu sin... On da planira da te ubije, on bi ti reko’ u oči. On je pošten čovek: prvo ti kaže da će da te ubije, pa te tek onda ubije...
BRANKO: Ma znam ja da neće da me ubije... A je l’ znaš ti da šišaš uopšte?
JOVAN: Ma znam. Pomagao sam često Bratimiru. Ima pola sela da dolazi kod nas. Kod njega je stalno gužva. ’Oćeš da mi daš pare?
BRANKO: Ma daću ti, nisu to neke pare... A gde si mislio da otvoriš?
JOVAN: U predsoblju... Evo ovako... (Jovan izlaže svoj plan o otvaranju berbernice.)
XXX DEO
(Odigrava se kod Branka u kući.)
(Jovan i njegov kum Trajko ulaze kod Branka, Trajko drži u ruci gotovo ispijenu flašu rakije i neke poklone. Vidi se da su dobro popili, ali se trude da budu pristojni i dobro raspoloženi.)
JOVAN (malo dirnut): Čika Branko, ovo je moj kum Trajko... Ovakvog čoveka nikad nisi sreo... On je... on je... On je dobar kao... kao ti! Ne! On je bolji i od tebe! Juče smo se upoznali, i odma' smo celu noć... slavili...
BRANKO: Milo mi je što upoznajem dobrog čoveka! (Njih dvoica se izljube.)
TRAJKO: Da smo dobri... k’o što nas hvali, ne bi ćutali dok nas hvali!’Ajd živeli... (Jovan i Trajko mumlaju nešto nejasno, Branko zagrli i poljubi Jovana, a onda se Branko i Trajko ponovo izljube i tapšu po leima, u znak podrške.)
BRANKO: Sramota! (Ovi ga pogledaju upitno.) Nemam piće da vas počastim! Tako ti je to, kad niko u kući ne pije, lako može da ti se desi da ostaneš bez pića... Odo' u podrum, tu sam za minut! (Odlazi.)
JOVAN: Nije on kriv što nema piće... Mene juri vojna policija, a ja se ženim...
TRAJKO:Ma oženi se dok traje rat... ko zna šta će posle da bude... A?... Ma nemoj... (Trajko nešto brunda, i maltene pada na krevet.)
JOVAN: Rek'o sam ti za njega: dobričina!...
TRAJKO: Dobar čovek... Dobar…
JOVAN: Samo… ne pije… ne pije...
TRAJKO: Doobro… (Jovan legne na krevet i počinje da spava. Trajko govori sve sporije i sporije, dok se ne uspava) Jovane... Ne treba da piješ kad ti... ne... pri... (Trajko se uspava, obojica glasno hrču. Branko ulazi u sobu.)
BRANKO: Evo mene… Sad ćete da vidite šta je domaća rakija! (Tek sada primećuje da ne reaguju.) Eej Jovane!... Spavaš. Spavate… (Sedne na stolicu, naspe čašicu rakije, pomiriše, pa popije na iskap.)
XXXI DEO
(Odigrava se kod Dragana u kući i dvorištu.)
(Bratimir bez kucanja ulazi u Draganovu kuću.)
DRAGAN: Kako to ulaziš bre, nije ti ovo...
BRATIMIR (stavlja na sto flašu rakije i kafu, prekida Dragana):Gde si Dragane kućo stara?! Za tebe flaša domaće rakije, sam sam je pravio- i malo kafe!
DRAGAN: Šta 'oćeš?! Misliš da ćeš da me uplašiš s flašom rakije? Misliš da ću da drhtim pred tobom, a.
BRATIMIR (vadi pištolj s leđa, i uperi ga Draganu u glavu, sa razdaljine od jednog metra, on se malo prene.)
DRAGAN: Misliš da ćeš... (Bratimir opali metak tik iznad Draganove glave, pogodi uramljenu sliku na zidu. Ram se raspadne i padne na kredenac. Dragan se okreće i gleda koliko je malo falilo da ga ustreli. Pokušava da bude hrabar, ali nije.)
DRAGAN: Pa čekaj Bratimire... Ne može tako... (Bratimir opet uperi pištolj u njegovu glavu, a on zatvori oči, i rukama pokrije uši, kao da će mu to pomoći ako Bratimir zapuca.)
BRATIMIR: 'Oćeš da te ubijem, ili da te mučim? (Dragan otvara oči, iznenađen je, i malo obradovan što mu nije razneo glavu.)
DRAGAN: 'Oću. (Ćuti, kao da je dao pun odgovoor. Pa se trzne.) 'Oću, 'oću da me mučiš...
BRATIMIR: Dobro. Samo nemoj posle da tražiš da te ubijem. Skidaj se.
DRAGAN: Da se skidam? Misliš baš... da se skinem?
BRATIMIR: Do gole kože! (Dragan se skida bez reči, sa nedefinisanim izrazom lica koji liči na dobroćudni osmeh. Kad stigne do pantalona, pogleda u Bratimira.)
DRAGAN: Je l’ baš?...
BRATIMIR: Do gole kože. (Dragan se okrene leđima Bratimiru, skida pantalone i gaće, i prekriva rukama genitalije. Samo su čarape na njemu.)
DRAGAN: Bratimire... Braco... Nemoj. Ja sam star čovek... nisam tako mislio...
BRATIMIR: ‘Ajde oblači se! (Dragan nespretno i brzo počinje da se oblači.) Ha-ha! Ti si pomislio stvarno! Obući ćeš se, ali kad ti ja budem rek'o. Izlazi napolje...
DRAGAN: A šta ako me neko vidi? (Dragan se sitnim koracima kreće ka vratiima, za njim izlazi i Bratimir.)
BRATIMIR: Prošetaj do svinjca.
DRAGAN: Pa nećeš valjda da mi pobiješ svinje na moje oči...
BRATIMIR: Neću. Pobio sam ti samo svinje koje su mi išle na živce. A sad ćeš ti malo u svinjac...
DRAGAN (pobledeo je, i pozlilo mu je): Jao meni... Lele meni kukavcu!...
BRATIMIR: ‘Ajde, ‘ajde. Nemoj da mi pizdiš ovde. Lepo sam te pitao: ‘oćeš da te ubijem ili da te mučim!
DRAGAN: Znam... Uh... Ne mogu... ne mogu... Je l’ mogu... ponovo da biram?
BRATIMIR: Možeš.
DRAGAN (malo se premišlja): Dobro, onda me muči...
BRATIMIR: ‘Ajde nemoj da si pička! Ionako nema neke razlike između tebe i svinja.
DRAGAN: Kako nema? Ja...
BRATIMIR: Nema!
DRAGAN (malo vikne):Ma znam da nema!Nema. Ja sam uvek govorio, ali nemam kome da kažem. (Krajnje ulizički.) 'Oćeš sad da me pustiš?
BRATIMIR: Ti nisi obična svinja, ti si svinja od čoveka. (Dragan se pomirio sa sudbinom, i ulazi u svinjac ispuštajući zvuke nalik plaču, iako nema suza. Čuje se komešanje svinja.)
BRATIMIR: Tako, tako... Da odem kući, da legnem ranije, sutra me čeka težak dan. Treba da te bijem od jutra do mraka.
DRAGAN: Razumem... razumem...
BRATIMIR: E, Dragane, izvini, izađi samo malo nešto sam zaboravio... (Dragan promoli glavu. Bratimir ga pljune, on se povuče unutra, Bratimir vadi eksere i čekić, i zakucava u vrata. Dragan negoduje sve glasnije. Bratimir kao da tek sada postaje besan.) Jebem li ti majku kurvinu! Ti ćeš sa mnom da se zajebavaš. Uh! (Bratimir besan šutne vratanca, odlazi, a Dragan sve glasnije zapomaže i jeca.)
DRAGAN (Dragan u trenutku zaboravlja svoju poziiciju, i u njemu proradi stari Dragan Ilić. Glasom koji nije njegov): Bratimire... Đubre... (Opet molećivo). Pusti me, molim te, pusti me... molim te...
BRATIMIR: Nemoj slučajno nešto da ti se desi! Najeb’o si...
XXXII DEO
(Odigrava se u Draganovom dvorištu)
(Dve osobe prolaze pored Draganovog dvorišta i razgovaraju, vide se samo njihove siluete. Oni primete nešto čudno, i zastanu kod kapije.)
PRVA SILUETA: Kakvi su ovo zvuci?
DRUGA SILUETA: Ovo je kuća Dragana Ilića. Nešto se čuje iz pravca svinjca.
PRVA SILUETA: Šta može... Čuju se svinje.
DRUGA SILUETA: Ćuti! (Osluškuju. Čuju se nerazgovetni zvuci, i jecaji.) Neko je u svinjcu! Dragan je zatvorio nekoga. Preskači ogradu!
PRVA SILUETA: Čekaj! Što mi da se mešamo... Možda je zatvorio...
DRUGA SILUETA: Bratimira? Ma jok... Ne bi on to smeo... Preskači. Da vidimo ko je. (Obojica preskaču ogradu. Tiho prilaze svinjcu.) Ko je unutra? Ko je bre?...
DRAGAN: Bežite... bežite...
DRUGA SILUETA (pogleda u prijatelja): Dragan...
PRVA SILUETA: Dragan! Bog te jeb’o...
DRUGA SILUETA: Šta radiš tu... Ko te zatvorio?
DRAGAN: Šta se to tebe tiče!
DRUGA SILUETA: Daj da ti otvorimo čoveče. Vidi, zakucano...
DRAGAN: Ne dirajte ništa, jeste kršteni!
DRUGA SILUETA: Da te izvadimo čoveče! Umrećeš...
PRVA SILUETA: Da!
DRAGAN: Ma nemoj... ‘Oćeš ti da me braniš posle od njega? Moram da izdržim dok dođe... Bežite odavde!
DRUGA SILUETA: Da bežimo?
PRVA SILUETA: U pravu je. Šta se to nas tiče, idemo.
DRUGA SILUETA: Dobro Dragane, kad kažeš... (Prva silueta potrči a druga ubrzano hoda ka kapiji.)
DRAGAN: Gubite se...
XXXIII DEO
(Odigrava se kod Branka u kući, u Jovanovoj Radnji.)
BRATIMIR (ulazi u radnju): Aa, srećan rad! (Jovan ne reaguje,i dalje brije mušteriju.) Kažem: srećan rad! (Mušterija koja je do pola obrijana se vidno uznemiri.)
JOVAN: Što si doš'o?
BRATIMIR: Doš'o sam da se šišam. (Bratimir sedne na stolicu, čeka da dođe na red.) Čuo sam da je otvorena nova berbernica, bez moje dozvole!
JOVAN: Pa izvoli, šišaj se!
BRATIMIR: A, ne; 'oću, ti da me šišaš...
JOVAN: A je l'. Vidiš da imam mušteriju.
BRATIMIR: Vidim. To je moja mušterija.(Ustane.) Moja! (Bratimir pokretom glave pokazuje mušteriji da ode.) Ti sigurno misliš da je meni krivo što mi uzimaš mušterije? Pa jeste, krivo mi je. Ja sam poras'o sve te ljude; sa mojim frizurama su se mnogi ženili i udavali.
MUŠTERIJA (polako ustaje, daje novac Jovanu, koji ga hvata za ruku i odbija): Jovane... Hvala ti... (Odlazi. Bratimir sedne na stolicu.)
JOVAN: Nemoj da se izmotavaš.
BRATIMIR: Šišanje i brijanje!
JOVAN: Nemaš bradu.
BRATIMIR: Još bolje, brže ćeš da me obriješ... (Jovan polako i nervozno počinje sa sapunjanjem lica, i zatim brijanjem. U jednom momentu, malo poseče Bratimira, on iste sekunde ščepa obema rukama Jovana za ruku kojom ga brije.)
BRATIMIR: Šta ćeš sad?! Uhvatio sam te kako me sečeš?... Zabranjujem ti rad! Od danas više ne radiš... (Bratimir ispere lice od pene i odlazi. Jovan se prislonio na stolicu, zatim se okrene prema ogledalu i baca peškir u ogledalo.)
JOVAN: A u govna...
XXXIV DEO
(Odigrava se kod Dragana u dvorištu i kući.)
(Podne je, Bratimir dolazi do svinjca, i polako vadi eksere iz vrata, veselo zviždući neku melodiju.)
DRAGAN (glas iz svinjca): A... Ti si... ti si...
BRATIMIR (otvori vratanca): Dobar dan! ‘Ajde izlazi!
DRAGAN: Ja?
BRATIMIR: ‘Ajde izlazi, vidiš da sam dobro raspoložen. (Dragan izlazi sav u blatu, poguren, potpuno unezveren; sakriva rukama intimne delove tela.) Jao, pa na šta to ličiš? Joj, joj... Ala je ovde prljavo... Kako mogu ove svinje po ceo dan ovde u svinjcu… Ja bi’ poludeo…
DRAGAN: Hvala ti, hvala ti... Mog’o si da me ubiješ da si hteo, a ti si me zatvorio ovde... Je l’ mogu da uđem u kuću?
BRATIMIR: Izvoli. A je l‘ mogu ja da svratim do tebe na pet minuta?...
DRAGAN (razgaljene duše širi ruke šire nego za zagrljaj, da zagrli Bratimira): Braco moj...
BRATIMIR: Al’ smrdiš bog te jeb’o!
DRAGAN: Izvini, izvini... celu noć sam bio u svinjcu... I da mi nisi ti otvorio ko zna dokle bi skapavao unutra... (Dragan skakuće sitnim koracima do kućnih vrata. Za njim ulazi Bratimir.)
BRATIMIR: I niko se nije setio da ti otvori vrata? Pa kakvi ljudi žive ovde... Niko da priđe da ti otvori...
DRAGAN (sa naivnim osmehom na licu): Hteli su neki da otvore, ali ja im nisam dao!
BRATIMIR: Vidi ti to? ‘Ajde okupaj se, ne mogu više da trpim smrad!
DRAGAN: 'Odma!Odma...
BRATIMIR: Uživaj! ‘Ajde odo’ ja!
DRAGAN: Hvala ti... Izvini ako nešto nije bilo u redu...
XXXV DEO
(Odigrava se kod Bratimira u kući.)
JOVAN: Što si me zvao?
BRATIMIR: Sedi, da popričamo k’o ljudi... Izvoli, sedi... (Jovan ne sedne.)
JOVAN: ’Oćemo li moći k’o ljudi, posle svih tvojih pretnji i svih tvojih isterivanja?
BRATIMIR: Nemoj da mi zameriš. Da mi nisi sin, ja ti nikad ne bi’ pretio. Ja ti pretim zato što te volim... Moraš da me razumeš, bilo mi je teško... Izvini...
JOVAN: Ako me voliš i ovako se ponašaš...
BRATIMIR: Ja da te mrzim rek’o bi’ ti to u oči. Ne bi’ ja dušmanima davao povod... Ja sam i Dragana naguzio zbog tebe! Nisam dozvolio da te on šalje u vojsku.
JOVAN: Hvala. Dobro, reci što si me zvao.
BRATIMIR: Pa, Jovane sinko, pozvao sam te da se pomirimo. Ženi koju ’oćeš, ne moraš u rat da ideš, sve radi kako ti je volja.... Zato ti pružam- ruku pomirenja.
JOVAN: Ruku pomirenja? Pa ja se s tobom nisam ni svađao, nego ti sa mnom. Ne znam kako da se pomirimo.
BRATIMIR: Dobro, to je isto. Izvini za sve... Znam ja da i ti mene voliš. Ja kad umrem ’oću da imam nekog da me žali... ‘Oću da znam da sam ostavio nekoga za sobom...
JOVAN: Žalilo bi te celo selo...
BRATIMIR: Ali ja ’oću da me ti žališ! Ti si moja krv. Znaš bre ti kad si se rodio, da sam ja od sreće plakao!I napio se... Ovo ti nikad nisam pričao. Nije mi bilo lako da te podižem. Prvo santimetar po santimetar, a onda metar po metar. Dođi... (Grli ga i ljubi tri puta, Jovan se ne pomera.)
JOVAN: Čudan si mi nešto, al’ ’ajde neka ti bude. Napatio sam se zbog tebe, al’ pomiriću se s tobom da bi’ ti se osvetio...
BRATIMIR: Ee, tako te volim. Najdraži si mi kad me podsetiš na mene. Takvog te volim. Vidiš da sve može da se reši na lep način. Kad ste planirali da pravite svadbu?
JOVAN: Dvanaestog.
BRATIMIR (trlja ruke): Dvanaestog. Kuma si naš’o, naš’o si. Lepo. U pravu si bio, Marija je rođena za tebe. Stvarno to mislim. Evo, od večeras možete da spavate u kući koju sam ti kupio. Dodro mi došli, i ti i snajka!
JOVAN: Kupio si kuću?
BRATIMIR: Kupio, nego šta. Ja sam se promenio… Sad možete da se raskomotite... Sutra će I deca da dođu… Nego, hteo sam da te zamolim nešto. Da kao iznenađenje ja dovedem mladu.
JOVAN: A što?
BRATIMIR: Pa eto, nekako mi je merak da je baš ja dovedem... Nije to toliko važno, ali... Ja sam je doveo I kad se Mirko ženio… (Nastavljaju da se dogovaraju oko svadbe.)
XXXVI DEO
(Odigrava se na šoru kod kafane.)
(Dragan na četrdesetak metara od Bratimirove kuće, nervozno povremeno prođe sa jedne strane ulice na drugu. Kad Bratimir krene u tom pravcu, Dragan odjednom zastane, i sređuje se kako bi izgledao što pristojnije. On sačeka da mu se Bratimir približi, a zatim mu priđe sa boka, i tako nadalje hodaju.)
DRAGAN: Braco, znao sam da u ovo vreme izlaziš... Ideš u trgovinu?
BRATIMIR: Idem. Da.
DRAGAN: Pa daj meni, ja ću da ti kupim sve što ti treba!
BRATIMIR: Ne. Drugi put. Hvala ti...
DRAGAN(tobože strogo): Ne dolazi u obzir! Ja odlučujem ko kupuje. Jesi kupio džak krompira koji si rek’o da ćeš da kupiš juče kad si bio u kafani?... Nisi? A kupus? Ti sedi ovde u našoj kafanici, i popij nešto na moj račun, a ja ću sve da ti kupim, i odnesem do kuće!
BRATIMIR: Hvala ti Dragane da si se setio, ja sam invalid...
DRAGAN: Taman posla... Pa ja bi za tebe... Pod kožu si mi se uvuk'o! Pusti ti to što po selu svašta pričaju. To su svinje. Svinje prave. To su naši zajednički neprijatelji. Dušmani. Ja ću za tebe da uradim sve što tražiš. Sve, u pola dana i noći! Samo reci šta ti treba. (Sa širokim osmehom.) A znam da bi i ti za mene, u pola noći ako treba... Ja sam sad shvatio, pošto sam dugo razmišljao, jer nije loše da čovek ponekad razmišlja, ko mi je prijatelj, a ko ne. Tek sad vidim... (Stigli su do kafane. Dragan prihvata Bratimira za ruku da bi ga doveo do stola.) Evo je naša kafanica... Ti sedi odmori nogu, odnosno noge... odnosno... (Dragan se malo uplašio da nije uvredio Bratimira, pa se okreće prema grupi prolaznika i dobacuje. Bratimir polako seda za sto. Dragan vikne razjareno) Šta je?! (Prolaznici ne reaguju, a Dragan ustaje i prolazi između njih kuražno, osećajući se sasvim bezbedno pored Bratimira. Bratimir sedne na stolicu za kafanskim stolom, i, mada i ostali gosti čuju, progovori više za sebe.)
BRATIMIR: Dobar čovek ovaj Dragan!...
XXXVII DEO
(Odigrava se u sali iznajmljenoj za svadbeno veselje.)
(U sali se nalaze gosti, Jovan sedi pored kuma, a pored njega prazno mesto za Mariju koja kasni.)
TRAJKO: Što ti kasni otac?
JOVAN (nervozno): Ne znam. Nešto mi je sumnjivo. Idem da vidim šta je bilo... (Jovan je na pola puta do izlaznih vrata, Začuju se nejasni zvuci, Jovan u neverici zastane, u tom momentu pojavljuju se Bratimir i Marija na konju. Napred sedi Marija, a pozadi Bratimir. Marija je očerupana, nasilno ošišana, venčanica joj je polivena katranom, preko koga je bačeno perje.)
JOVAN (isprekidano): Šta… si... joj... to uradio?
BRATIMIR (smeje se dok govori, i spušta Mariju na zemlju): Ništa, napravio sam joj novu frizuru. Kako ti se sviđa?
JOVAN: Ubiću te! (Kroz zube.) Gubi mi se s očiju. Vodi je kući. Ubiću te!
BRATIMIR: Otiš’o bih ja, al’ nemam gde. Zapalio sam je. (U tom trenutku uleće Dragan Ilić, sav zadihan i viče)
DRAGAN: Bratimire!! Gori ti kuća! ‘Ajde… da gasimo!
BRATIMIR: Tvoju sam zapalio, a u moju mi se ne ide... živim sam... (U tom momentu Jovan vadi pištolj, i sa dva hica usmrćuje Bratimira. Bratimir pada mrtav na pod. Svi gosti ustaju sa stolica, vlada muk. Konj visoko diže noge, prednjim se popne na slavljenički sto, i pravi veliki nered. Dragan pada na kolena, i stavlja ruke na Bratimirove grudi.)
JOVAN: Brzo svi da gasite kuću! Brže! (Hvata jednog gosta za košulju i gura ga prema vratima.) Brže šta gledate! (Prisutni laganim hodom u tišini napuštaju salu.)
XXXVIII DEO
(Ispred Jovanove kuće, spašene od velikog požara, Jovan za stolom jede. U tom momentu pojavljuje se Mirko u vojničkoj uniformi sa puškom, Jovan ga ugleda, otvara usta, ispada mu zalogaj. Prvo se gledaju pet sekundi. Jovan gleda sa čuđenjem u neverici, a Mirko sa mržnjom.)
JOVAN (ustaje): Mirko... Zar ti nisi?...
MIRKO: Kao što vidiš. Nisam.
JOVAN: Mi smo mislili...
MIRKO: Ne znam ja šta ste mislili. Što si mi ubio oca?
JOVAN: On je... Morao sam. Izgubio sam glavu... Je l’ ti znaš...
MIRKO: A što si mi obljubio ženu?
JOVAN: Mislili smo da si poginuo... (Uzima krpu sa stola, i briše usta.) Otkud sam...
MIRKO: E pa, kao što vidiš, nisam. Kad nema oca da ti presudi, ja ću lično. (Mirko uperi pušku prema Jovanu drži je tako tri-četri sekunde.)
JOVAN: Stani da ti objasnim... (Mirko stavlja prst na oroz, Jovan pokušava da izvadi pištolj, koji drži s leđa, ali ga Mirko sprečava hicem u grudi. Jovan pada mrtav preko stola.)
XXXIX DEO
(Odigrava se na seoskom šoru.)
(Glasnik je vrlo nizak čovek, ima veliku kapu na glavi.)
BRANKO: Kako bre pogrešno da pročitaš? Je l’ znaš šta si uradio?
GLASNIK: Ma nisam pogrešno pročitao. Evo ti spisak poginulih od septembra. (Vadi iz torbe poveću svesku.)Evo ti. Čitaj: Mitrović Bratimira Mirko...
BRANKO: Nije Mitrović, nego Petrović. Petrović Mirko.
GLASNIK: Petrović? Au, izvini... Evo ovaj ispod je Mitrović, pa mi se učinilo. Pogledaj... Mitrović je iz susednog sela... Znači sve je u redu, poginuo je, samo što nije odavde nego... Meni je važno da je poginuo, sad iz kog je sela... Đavo da ga nosi. Petrović ili Mitrović, u ratu ti je to isto!... Umorim se prijatelju,, i ja imam dušu...
XXXX DEO
(Nakon pet minuta dolazi Marija i sreće se sa Mirkom ispred kuće.)
MARIJA: Mirko... Ti si živ? (Gledaju se i ćute.) Pa kako?... Svojim sam ušima čula...
MIRKO: Vidim da si trudna. Mislio sam da ćeš sina da mi rodiš, a ne... Bratanca.
MARIJA: Ali Mirko... Ja sam bila sigurna da si ti... Da si poginuo. Ni sad kad te vidim...
MIRKO: Bolje da jesam.
MARIJA: Gde je Jovan? Je l’ te video?
MIRKO: Video sam Branka.
MARIJA: A Jovan? Šta si mu uradio?
MIRKO: Ubio sam ga.
MARIJA (u neverici gleda, pravi pokret rukom prema usnama): Nee... (Mirko ulazi u kuću, čuje se hitac.) Mirko! (Marija utrčava u kuću, Mirko i Jovan, mrtvi, jedan pored drugoga.) Ne… Nee…
XXXXI DEO
(Na seoskom groblju sahranjuju Mirka i Jovana, tu je veća grupa seljaka. Marija prestravljeno, ukočeno, gleda. Pop je završio obred, pokopavaju obojicu. Tužni skup se razilazi, pop i Marija su zaostali.)
POP: Čije ti je dete?Ako smem...
MARIJA (ćuti tri-četri sekunde, stavlja ruke ukrštene preko stomaka): Moje. (Pop odlazi, a Marija profilom okrenuta prema publici stoji i dalje.)
KRAJ
